„Pakleno težak“ bosanski zadatak

Kako je jedan američki kongresmen bolje razumeo Bosnu i Hercegovinu od čitavog političkog i bezbednosnog aparata SAD

„Čini mi se pakleno teškim zadatkom da ljude u Bosni okupimo da rade zajedno ako mi ne možemo da vidimo razlike među njima, a oni ih tako snažno osećaju“.

Bio je ovo neprimećeni antologijski komentar kongresmena Dejna Rorabahera, predsednika Potkomiteta za Evropu i Evroaziju Predstavničkog doma američkog Kongresa na izveštaj Metjua Palmera, „v. d. pomoćnika zamenika“ koji je nasledio Hojt Jia.

Nakon aprilske posete BiH, Palmer je podneo stereotipni izveštaj kongresnom potkomitetu o tome kako „SAD hoće da vide jedinstvenu BiH u evroatlantskim integracijama“ i bla, bla, bla, a Rorabaher ga je odslušao i zatim postavljao pitanja.

RORABAHER: Da li ti ljudi međusobno uopšte mogu da se razumeju? Kojim jezicima govore?

PALMER: Rekao bih da je to jako osetljivo i politizovano pitanje. Hrvati će vam reći da govore hrvatski, Bošnjaci bosanski, a Srbi srpski. Ja vam mogu reći da ih sve jednako sasvim dobro razumem.

RORABAHER: Koliko ljudi govori hrvatski? I je li taj jezik drugačiji od srpskog?

PALMER: Mogu se razumeti, g. predsedavajući.

RORABAHER: A možete li na ulici prepoznati ko je Srbin, Hrvat ili Bošnjak, postoji li neki način da prepoznate različite etničke grupe?

PALMER: Sasvim sigurno ne. Jedino neki, posebno religiozni Bošnjaci, ponekad nose odela po kojima ih možete raspoznati, inače ne.

RORABAHER: Čini mi se pakleno teškim zadatkom da ljude u Bosni okupimo da rade zajedno ako mi ne možemo da vidimo razlike među njima, a oni ih tako snažno osećaju

Zaista, kako da ujedinite ljude koji to neće, a ne možete da utvrdite čak ni zašto neće?

Kako da među njima uklonite barijere koje ne vidite (spoljni izgled) i ne čujete (jezik), a one su za njih subjektivno nepremostive?

Čak i da tri naroda u BiH te nevidljive i nečujne razlike samo „snažno osećaju“, to bi bila njihova realnost. Ali, postoje i vidne razlike u tradiciji, običajima, obrascima ponašanja, uzajamnim iskustvima, na kojima sve tri strane insistiraju više nego na sličnostima, i one se uvećavaju.

Pokazalo se da razlike oduševljavaju turiste na dalekim putovanjima, ali da malo ko u njima uživa u sopstvenoj zemlji. Naprotiv, piše Majkl Valzer: „Vekovima su narodi pod imperijama živeli u miru, ali kada je došla sloboda, svi su birali da organizuju samovladavinu sa sebi najsličnijima“.

Ne samo razlike nego i razlazi zasnovani na njima nisu prepoznatljivi za šatl-diplomate poput Palmera, koji na nekoliko sati svrate u Sarajevo i poslušnim domaćinima predoče kako Vašington vidi budućnost Bosne i Balkana.

Njihovi pak zemljaci i kolege amabasadori koji u BiH provedu bar četiri godine i izveste da američka vizija „ne pije vodu“ na terenu, zarade ukor da nisu poslati da kreiraju, nego da sprovode politiku Stejt departmenta.

Kongresmen Rorabaher verovatno nikada nije ni kročio u Bosnu, ali je shvatio kao da je čitao Andrićeve zloslutne metafore o sarajevskim bogomoljama – „Sahat kuli, Sabornoj crkvi i Katedrali koje iste sate otkucavaju u različito vreme“, o „tankoj liniji između ljubavi i mržnje koja zbližava i deli bosanske komšije“, ali i uglednog književnika Derviša Sušića, muslimana i partizana iz Tuzle, o tome da se opasnost „u Bosni vidi u znaku suprotne vere, čuje u pesmi, sluti u pogledu prolaznika“.

Pojmovi zlopamćenje, osvetoljubivost, pretnja i, posebno, mržnja o kojim pišu poznavaoci bosanske duše prirodan su element interpersonalne i grupne komunikacije ne samo u BiH, a sada su zamenjeni politički korektnim pleonazmima.

Kao da se promenom znaka može poništiti označeno.

Ali, eksperti CIA, Stejt deparmenta, Pentagona i specijalnih službi širom sveta rade na promeni svesti, oblikovanju percepcije, preusmeravanju emocija, verujući da se socijalnim inženjeringom može stvoriti nova realnost u Bosni. A to je realno taman toliko koliko i da SAD u BiH, čas štite svoju nacionalnu bezbednost, čas šire multikulturalizam, čas izvoze demokratiju i ljudska prava, čas obuzdavaju maligni uticaj Rusije.

Arogancija supersile i jeste u tome što misli da sve može i da joj je sve dozvoljeno. Medlin Olbrajt je govorila: „Mi imamo moralno pravo i da bombardujemo, jer mi smo Amerika!“, a neimenovani funkcioner u Bušovoj administraciji: „Mi smo sada imperija i, kada delujemo, stvaramo sopstvenu realnost. I dok vi izučavate tu realnost, mi ćemo ponovo delovati i stvoriti druge nove realnosti …“

Rorabaher možda ne bi znao Bosnu ni da pronađe na mapi, ali je iz neproduktivne mantre koju sluša već decenijama o „sličnostima i bliskostima tri naroda u BiH koje zavađaju zli lokalni političari, a SAD treba da ih ujedine“, izveo zaključak sasvim suprotan Palmerovom: „Tu je pakleno teško nešto promeniti!“

 

sveosrpskoj.com

 

Naslovna fotografija: Pixabay

Politika
Pratite nas na YouTube-u