Dan posle

Najgora stvar na našoj političkoj sceni je to što najveći deo opozicije navija da Vučić da Kosovu članstvo u UN kako bi ga posle na toj temi oborili

Dan posle odluke koju će vlast doneti oko Kosova i Metohije biće prvi dan „postkosovske“ političke scene u Srbiji. Kakva god odluka da bude donešena, procesi koji će tog dana krenuti biće nezadrživi.  Naravno, sama odluka će te procese usmeriti ka jednom od dva jedino moguća scenarija.

Ukoliko vlast predvođena Aleksandrom Vučićem bude potpisala sporazum kojim će se omogućiti tzv. Republici Kosovo da postane članica Ujedinjenih nacija, to će onda Srbiju vrlo brzo gurnuti ka NATO paktu i ka unutrašnjem uređenju kakvo danas ima Crna Gora. Dakle, vlast bi u takvom razvoju događaja nominalno imali politički liberali i pripadnici evro-atlanskih grupacija, dok bi se suštinski na terenu vlast držala u kriminalizovanim strukturama. Politički liberali na vlasti bi potom u narednih nekoliko godina u potpunosti izvršili procese tzv. „denacifikacije“ srpskog društva čime bi se iz političkog i društvenog života izbacili svi patriotski elementi bilo da se oni sada nalaze u vlasti ili u opoziciji.

U takvom razvoju situacije nije teško zamisliti ni „golo-potočanske procese“ u kojima bi se iz javnog i političkog života na jedan grub i nedemokratski način izbacivali svi mi koji baštinimo konzervativno-patriotske ideje, a ko misli da je ovo nemoguće samo neka pogleda sudbinu Demokratskog fronta u Crnoj Gori koji je pod snažnim udarima i montiranim sudskim procesima već sveden na desetak procenata podrške. Naravno, jedna od žrtava eventualnog sporazuma sa tzv. Republikom Kosovo bi bila i Srpska pravoslavna crkva kao institucija od najvećeg ugleda u Srbiji. Taj ugled i potencijal za mobilizaciju velikog broja ljudi stavlja metu na SPC, a još nam je svima svež slučaj sa penzionisanim vladikom, Vasilijem Kačavendom i te medijske eksploatacije njegovih nepočinstava koji je doveo do toga da je ugled Crkve te 2013. bio sveden na tek nešto više od trideset procenata. Takođe, jasno je da će u takvom scenariju naredna bolna stvar na koju će Srbija morati da pristane biti unitarizacija Bosne i Hercegovine i minimizacija uticaja Republike Srpske koja će biti svedena na nivo kulturološke autonomije za Srbe.

Sa druge strane, ukoliko Aleksandar Vučić odbije da u ime Srbije pristane da tzv. Republika Kosovo dobije stolicu u UN krenuće politički procesi nalik na one u Makedoniji kada je najveći deo država članica NATO pakta aktivno radila na svrgavanju režima Nikole Gruevskog. Ovo praktično znači da bi bukvalno preko noći Vučić od miljenika postao nepoželjan za brojne državnike iz NATO bloka, što bi naravno sa sobom vuklo to da se u Srbiji na noge dignu sve one instalaže postavljene 2000. godine, a koje sada prividno miruju ili čak otvoreno rade za Vučića. Da se ne lažemo, svaka vlast u Srbiji se boji da dođe pod ovu vrstu udara i baš zbog toga svi od 2000. na ovamo popuštaju NATO-u i daju deo po deo nacionalnog dostojanstva i suvereniteta. Nažalost, Aleksandru Vučiću je zapalo da zaista više ne može da da malo kako bi izbegao obračun, pa je stoga njegova pozicija neuporedivo teža.

Međutim, ono što je drastično drugačije danas nego tokom devedesetih i početka dvehiljaditih je to što sada otpor i NE zahtevima NATO pakta otvara mogućnost da se na drugoj strani dobije mnogo. Ukoliko Srbija sačuva poziciju vojne neutralnosti i ne padne na prvom udaru oko Kosova, otvara se velika šansa da velike sile (pre svih Rusija i SAD) nađu kompromis u tome da umesto američke tampon zone, Srbija bude pojas saradnje i država preko koje nesmetano ide politička, vojna, energetska i ekonomska razmena. Amerika sada ne pristaje na ovakav dogovor jer smatra da je dovoljno jaka i da će lako privoleti vlast u Srbiji na to da postane deo njenog projekta „južni koridor“ čime bi se na Balkanu zaokružilo stvaranje tampon zone koju bi stoprocentno kontrolisala SAD i time zatvorila direktnu komunikaciju Rusije, Turske i Kine sa jedne, te EU sa druge strane. Iz tog razloga razumnim otporom treba izboriti kod velikih dašak slobode, a potom koncipirati društvo i državu da tu poziciju krenemo da koristimo za prosperitet.

Naravno, ja se zalažem za NE sporazumu sa tzv. Republikom Kosovo i smatram da dan posle takve odluke treba krenuti u zbijanje redova na unutrašnjem planu. Dakle, ako Vučić odbije da potpiše sporazum mislim da onda zaslužuje podršku u krizi vlasti koja će mu posle toga nastupiti. Najgora stvar koja je prisutna na našoj političkoj sceni je ta da najveći deo opozicije ustvari navija da Vučić da Kosovu članstvo u UN kako bi ga posle na toj temi oborili i došli na vlast bez „tereta Kosova“. Stranka na čijem sam čelu i ja lično smatramo da je mnogo važnije sačuvati nacionalno dostojanstvo i potencijal za vreme koje je pred nama od toga da li ćemo za godinu ili pet doći na vlast.

 

*Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

Politika
Pratite nas na YouTube-u