Sav taj džez

Zašto pitanje ko je koga „nadmudrio“ u Helsinkiju nema smisla

Nedavni susret predsednika Putina i predsednika Trampa, prema očekivanju većine svetskih medija, trebalo je da probudi „nade čovečanstva“ u mogućnost udaljavanja od ambisa nuklearnog sukoba, na čijoj se ivici svet ljulja poslednjih godina. Politički analitičari u SAD požurili su da ocene ko je koga „nadmudrio“ u ovom dijalogu, a navijačke strasti su buknule punom snagom, pokazujući celom svetu sukob finansijske oligarhije (Volstrita) i predsednika Trampa. Da li se zna ko od ove dve sile danas vlada Amerikom?

ZNAČAJ DOGOVORA
Pitanje ko je koga „nadmudrio“ u Helsinkiju gotovo da nema smisla, osim za dosadna razglabanja političkih analitičara. Zašto? Zato što je već na nizu primera pokazano da američki lideri (kao i druge siledžije) ne drže mnogo do svoje reči i postignutih dogovora. Naučili smo da obećanje belom Anglosaksoncu vredi više nego reč data Indijancu, a obećanje dato Meksikancu ili Brazilcu uvek ima šaljivi prizvuk. Rusi su možda kasno shvatili karakter „partnerstva“ koje im je ponuđeno posle pada Berlinskog zida i raspuštanja Varšavskog pakta. A u istorijskim čitankama reč „detant“ ća verovatno biti tumačena kao bezuslovna kapitulacija SSSR-a i komunizma pred silom zapadne finansijske oligarhije. Uz napomenu da je socijalizam (i Varšavski pakt) slomljen „detantskom obmanom“, a ne vojnom silom i oružanim pretnjama tokom Hladnog rata.

Helsinška povelja o nepovredivosti granica u Evropi odavno je izvrgnuta ruglu, a šta tek reći o nepoštovanju brojnih rezolucija UN koje su (kobajagi) prihvatile i SAD? Da li treba pominjati srpska iskustva sa Dejtonskim sporazumom, koji evroatlantska zajednica, na čelu sa SAD, uporno urušava u BiH, ili sa Kumanovskim dogovorom, koji se ne poštuje od strane NATO-a? Da li se treba čuditi Trampovom povlačenju iz Kjoto protokola, ili Trampovom povlačenju iz sporazuma sa Iranom? Istina je da su dogovor i kompromis najbolje rešenje, ali šta kada „pregovarate“ sa nekim za koga unapred znate da neće ispuniti svoje obaveze? Pristankom na pregovore vi ga, ustvari, molite da vas namagarči. „Molim vas, nasamarite me!“ Takva molba ne zvuči baš mudro, zar ne?

RAVNOTEŽA SILA
Ravnopravnost partnera je dobra osnova za uspešne pregovore. A to može da znači da su partneri približno jednake snage. Da li je taj uslov „ravnoteže“ ispunjen u slučaju Rusije i SAD? Nema sumnje da su SAD ekonomski i vojno najsnažnija država, a da njihov vojni budžet premašuje ukupni vojni budžet svih ostalih zemalja zajedno. Ipak, Rusija raspolaže vojnim (i atomskim) arsenalom kojim može da odbrani svoju ogromnu teritoriju, tako da, u slučaju globalnog sukoba, mogu biti uništene sve tekovine civilizacije. Pretnja globalnom kataklizmom („samoubistvom čovečanstva“) najsnažnije je oružje Rusije i osnovno sredstvo odvraćanja pohlepnih finansijera, koji uporno stežu obruč oko Rusije, blokiraju njenu privredu i ne kriju želju da se („u ime demokratije“) dočepaju ruskih prirodnih resursa.

S druge strane, finansijski moćnici, pored oslanjanja na vojnu silu SAD i NATO (i pretnju Apokalipsom), koriste i moćnu propagandnu mašineriju svetskih medija da bi satanizovale, ekonomski izolovale i oslabile Rusiju, Kinu ili bilo koju drugu zemlju koja ne želi da svoje interese podredi Volstritu i Sitiju. Ekonomske sankcije mogu biti ubojitije od raketa i bombi, naročito kada su kombinovane sa propagandnim kampanjama i delovanjem „civilnog sektora“ u zemljama koje su cilj agresije. Zato evroatlantski gospodari svetskih finansija pažljivo neguju NVO-e i druge slične organizacije u nepokorenim („partnerskim“) državama, a takođe se, kad god je to moguće, uključuju („dobrim savetima i uslugama“) u državne strukture vlasti (centralna banka, agencije, ministarstva i sl).

PROTIVREČNOSTI
Okretanje Rusije Kini i drugim zemljama van evroatlantske zajednice nameće se kao prirodni odgovor na satanizaciju, izolaciju i blokadu Rusije sa Zapada. Primetićete, međutim, da i ovo rešenje nosi određene rizike za Rusiju. A svakako i gubitke na energetskim tržištima Evropske unije. Nevolja je, ali i sreća, u tome što se glad evroatlantskih finansijskih oligarha za preuzimanjem (prisvajanjem na dugi rok) resursa Rusije i Kine sukobljava sa kratkoročnim interesom da ih i dalje koriste pod postojećim uslovima.

Ekonomski i politički interesi trasiraće – nezavisno od volje ljudi – buduće događaje, pa i odnose supersila, a vekovni konflikti ostaće – opet nezavisno od dogovora i nadmudrivanja lidera – zamrznuti.

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u