Boris Trbić: U potrazi za ličnom i kolektivnom slobodom

Pripadnost opšteljudskim vrednostima ne može da bude razdvojena od pripadnosti sopstvenoj kulturi

Mladi čovek, rodoljub, pun strasti i predubeđenja, mi drži lekciju o globalizmu. Tokom razgovora, upitam da li je u porodici imao nekog ko je služio prethodni sistem. Odbija da odgovori. Kaže da prezire komunizam. A zatim, uz gomilu konzervativnih mislilaca, nesvesno citira i Staljina, govoreći o kosmopolitskom duhu i ljudima bez korena i identiteta.

Moj deda po ocu, Lazar Trbić, zemljoradnik, je u svojih sedamdeset i šest godina jednom napustio selo u Banatu u kome je rođen. Stigao je u Beograd, nije mu se dopao, i narednog jutra smo ga vratili kući. Moja baba po majci, Evica Mirkov, krojačica, je odrasla u Beogradu, živela u banatskom selu, zatim proputovala nekoliko evropskih zemalja i između Australije i Srbije provela poslednjih dvadeset i osam godina svog života. U Australiji je umrla, ali po njenoj želji telo joj je preneto u Srbiju. Sahranjena je na istom seoskom groblju, pedesetak metara od Lazara. Dvoje ljudi različitog obrazovanja, aspiracija, životnih puteva, interesa, iskustva, imali su, zanimljivo je reći, veoma slične uvide. Ili ono što bi neki, danas, nazvali drugim imenom. Vrednosti.

Naravno da sam kosmopolita. Šta drugo mogu da budem? Jer pripadnost svetu i opšteljudskim vrednostima ne može da bude razdvojena od pripadnosti sopstvenoj kulturi i nasleđu. Ona se pre svega ogleda u empatiji, u odnosu prema drugom. Ma ko da je taj drugi, ukoliko je žrtva nepravde. To što neki od nas imaju mogućnost ili privilegiju da putuju, ne znači mnogo, niti čini odlučujuću razliku. Vrednosti se ne dobijaju sa bording pasom.

Polrit, Kambodžanac koji me je pre dvadesetak godina odveo na mesto gde su Crveni Kmeri zverski ubili njegovog oca, nije siktao pun mržnje. Tražio je razumevanje, priznanje i pravdu. Tako nešto nisam doživeo u Beogradu iz kog sam otišao. Rekao mi je da kolonijalni upravnici, Francuzi, nikada nisu razumeli zbog čega na točkovima u kambodžanskim selima može da bude samo određeni broj prečaga. Nisu želeli da o tom svetu i njegovoj kulturi, duhovnosti uče, već samo da ga eksploatišu. U Beogradu to nisam naučio. Odrastao sam u svetu koji je, ma šta ce o tome danas mislilo, govorilo, lagalo, o svemu što je vodilo van granica naše zemlje prema Trstu imao samo idealizovane projekcije.

Australijski Aboridžini u malim zajednicama u Crvenom Centru zemlje i dan danas nas podučavaju, govoreći o svojoj prošlosti. O deci koja su hirovima kolonijalne politikeoduzeta iz njihovih zajednica. Od takvih ljudi vredi učiti. U njima nema želje za osvetom. Ali itekako ima želje za pravdom. Ti ljudi govore tiho. Ne traže da budu slušani. Ne zahtevaju. Oni se moraju slušati. Jer ćutanje je garancija da će se svako nepočinstvo iz prošlosti ponoviti. Upoznati takve ljude je privilegija jer oni nas pre svega uče empatiji i zajedništvu koje mogu da postoje ne uprkos već uporedo sa različitostima naših kultura. Kao što je to slučaj i sa pravdom, slobodom, istinom, principima kojima bi svet morao da se vlada.

Naravno da nije potrebno da dokazujemo da smo deo takvog sveta, kao provincijalci koji su smislili jednostavnu parolu ’Beograd je svet’. Ne postoji ništa bednije od osobe koja je ’svet’ videla zato što se striktno pridržavala određenih ideoloških normi. Zato što je privrženo, ponizno, predvidivo, znala kada da govori, a kada da zaćuti. Za takve ljude, dosadne, proračunate, Dučić je svojevremeno rekao da i nisu nešto naročito. Od takvih su u životu bolje prošli i oni koji putuju, ali i oni koji nikada nisu kročili iz rodnog mesta. Pisac ovih redova koji je putovao dugo i daleko ne smatra da ’videti svet’ znači bilo šta osim videti ljude od kojih vredi i valja učiti. One koji pokazuju empatiju i spremni su da se izbore za svoju slobodu. Ličnu. Kolektivnu. Svaki susret sa takvim ljudima, na putu za prodavnicu, na izlasku iz seoskog groblja, u autobusu, ili na trajektima u Mumbaju, turističkim mestima na Javi, u vrevi Monastirakija ili Džama El Fene u Marakešu, znači isto. Naišli ste na pristojnog čoveka.

Terminološka zbrka koja počinje i završava se pričom o globalistima, i koja u kafanskoj tuči konfuznih, nedoučenih i ostrašćenih ujedinjuje poganog liberala i tupavog šovinistu, traži da podsetimo da se svet menja. Profesor Amrit Gangar iz Mumbaja, rekao mi je da su transnacionalne veze postojale uvek. Nemci su, kazao mi je odlazeći iz svoje zemlje završili u njegovoj, komponujući muziku za bolivudske filmove tridesetih. Zašto bi ovo danas bilo nešto novo, pitao je? I zašto su oni koji se takvom svetu opiru, tražeći ili samo neku vrstu totalitarnog, globalnog identiteta, ili jednako pogubnu nacionalnu ekskluzivnost, bolji od onih koji su to činili u prošlosti?

Transnacionalne veze ne podrazumevaju samo asimilaciju, ili otpor. Niti moraju da budu isključive ili svedene na odnose onih koji daju ili primaju. One pre svega traže ljude koji su i sami u potrazi za ličnom i kolektivnom slobodom. Koji nam mogu potvrditi da zlo i nepravda postoje oduvek, kao i da čuvati sebe, identitet i kulturno nasleđe nije u suprotnosti sa odnosom međusobnog uvažavanja koji možemo i moramo da imamo prema drugima.

To ne znači da treba trpeti. To ne znači da treba zaboravljati. Ili bezglavo juriti u bratske zagrljaje. Ili da treba nekritički voleti nešto što nikada nije zaživelo, ili se pokazalo kao put u propast i tragediju. Prepustimo to pragmatičnim i lukavim koji su svako nepočinstvo u stanju da racionalizuju.

Potrebno je da govorimo. I da na taj način svedočimo da smo deo sveta. U suprotnom, rekao bi neko, ne bismo mogli da dišemo.

 

Izvor Stanje stvari, 23. jul 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u