Novi krug pregovora između Beograda i Prištine pokazao je ozbiljne znake odustajanja od osnovnog koncepta mirovnog procesa na Balkanu, koji traje još od 1995, odnosno 2001. godine. Taj koncept formiranja regiona tzv. „Zapadnog Balkana“ počivao je gotovo isključivo na ideji o srpskoj krivici i kazni, i to ne samo za ratove iz 90-tih godina prošlog veka već i za one velike, koji su im prethodili.
Samo apsolutizujući srpsku krivicu bilo je moguće zamisliti pregovore između Beograda i Prištine u kojima će se prvi odreći svega na Kosovu i Metohiji, a drugi dobiti sve. Vreme, majstorsko rešeto, međutim nije izdržalo preteški teret tog koncepta. Za četvrt veka Srbija, iako je prošla period teške međunarodne degradacije, ipak nije politički oslabila onoliko koliko je bilo neophodno da bi se nesmetano odigrao plan „Zapadnog Balkana“. Naprotiv, poslednjih godina čak je u pojedinim segmentima i jačala, što se pokazalo veoma plodnim tlom i za balkansko jačanje multipolarnih sila, poput Rusije, Kine i Turske.
Ideja „zapadnobalkanskog mira“, koju su decenijama personifikovali problematični likovi poput Mila Đukanovića, Stjepana Mesića ili Bakira Izetbegovića, još je daleko od vrata svog nestanka, ali je snažno uzdrmana i dovedena u pitanje. Novi trend još uvek nije proizveo dovoljno političke energije da potpuno otkloni neka stara rešenja, ali je sasvim dovoljan da u opticaj ubaci neka druga rešenja, za koja se verovalo da su odavno potisnuta pod čizmom „Novog američkog stoleća“. Taj trend „podgrejao“ je ideju o podeli Kosova i Metohije, koja je pre više od dve decenije u javnosti važila za jedno od mogućih rešenja, ali nikad se zvanično nije našla za pregovaračkim stolom. Iako nema jasnih potvrda da su se sa podelom složile SAD, sve je teže poverovati da bi predsednik Tramp mogao svojom rečju javno da stane iza ultimatuma Srbiji, u kojoj se od nje na račun Prištine ponižavajuće zahteva sve za ništa. Pa još u času kad sa Putinom nastoji da se saglasi o svetu u kome takva izrugivanja međunarodnom pravu poput Kosova neće biti moguća.
Svet starih rešenja za Kosovo i Balkan uopšte više nije moguć, i svakako bi trebalo odati priznanje srpskoj vladi koja je to razumela mnogo pre preovlađujućeg dela javnosti. Ali svet novih rešenja ne ukazuje se istom brzinom i jasnoćom kao što svet starih nestaje. Zato je teško poverovati u skori kraj kosovskih pregovora, utoliko pre što postaje očigledno da Kosovo kao isključivo srpsko pitanje ne tretira niko – ni Rusija, ni Kina, dok ga SAD nikad nisu ni tretirale.
Umesto da se naoruža strpljenjem, srpska politička javnost bez prestanka Kosovo koristi kao oruđe u unutrašnjoj borbi. Dok vlast deluje da promene koje se događaju hoće da što pre pretvori u sporazum, delovi opozicije kao da jedva čekaju da izazovu novi spor oko Kosova. Radi se, međutim, o tome da se vode pregovori bez kraja i da je Kosovo danas mnogo dalje od članstva u UN nego ijednog časa posle 2008. godine. A koliko moraš biti mali da bi ti to bilo malo.
Objavljeno u „Informeru“ od 23. jula 2018. godine
Naslovna fotografija: AP/Susan Walsh, file
