Po povratku iz Helsinkija, Donald Tramp je shvatio da se opet – kao i neposredno nakon svoje inauguracije – nalazi pod žestokim političkim presingom. Bio je nazvan čak i izdajnikom. Takve optužbe je besmisleno razmatrati jer su apsurdne. Jer, u čemu je bio Trampov „greh“? A i ako je doveo u sumnju zaključke svojih tajnih službi povodom „ruske veze“ prilikom upada u servere Demokratske partije – zar su te službe bezgrešne?
Ne jednom su Beloj kući davale lažne informacije zbog kojih su SAD započinjale ratove, upuštale se u bombardovanja, uvodile sankcije i kvarile odnose sa celim kontinentima. Od predsednika SAD se ne može tražiti lojalnost nacionalnim tajnim službama koje, po zakonu, moraju biti njemu lojalne.
Međutim, i nije stvar u tajnim službama. Trampov susret sa Vladimirom Putinom se proglašava za akt izdaje. U ovo je uračunato: nisi se smeo sretati sa neprijateljem koji je to – unapred. Nije stvar ni u mešanju u američke izbore jer se SAD mešaju u izborne procese po celom svetu, a i razne zemlje imaju uticaj na politiku SAD. Po celom Vašingtonu se traga za „ruskim agentima“, a u tom gradu svoj lobi ima čak i Iran.
Uostalom, američki liberalni mediji i ne kriju da je famozno „mešanje u izbore“ samo izgovor i povod da se Rusija drži u statusu neprijatelja. Ona se u tim medijima naziva „egzistencijalnim neprijateljem“ koji je preko potreban antitrampovskoj opoziciji i ‘globalnom rukovodstvu’ koje njome upravlja. U ime toga je Rusija proglašena za „toksičnu“, a zbližavanje sa njom – za jeres i izdaju. A neverovanje upolitički motivisane tvrdnje tajnih službi – razlog za impičment.
Ali, čekajte! Tu se nešto ne slaže… Zar Barak Obama nije 2008. u svom predizbornom programu obećavao poboljšavanje odnosa sa Rusijom? Zar Hilari Klinton nije poklonila Sergeju lavrovu „dugme za resetovanje odnosa“?
Kada je 2012. republikanski kandidat za predsednika SAD, Mit Romni, Rusiju nazvao „geopolitičkim neprijateljem broj 1“ – Obama ga je optužio da je nseposoban da prevlada inerciju Hladnog rata… Tada su ovi koji sada raskrinkavaju Trama za „izdajnički meki“ odnos sa kremaljskim liderom bičevali Džona Mekejna i Romnija za pretvrd odnos prema Rusiji. Tada su „govoreće glave“ CNN, MSNBC, CBS i ABC tvrdile – Rusija je naš partner… Njujork tajms i Vašington post su šibali potpaljivače rata, a Politiko, Voks i Hafington post iznosili argumente u prilog „postepene integracije Moskve“ na bazi „dijaloga odgovornih nacija“.
Među onima koji su Trampa optužili za izdaju je i bivši šef CIA Brenan koji je priznao da je na predsedničkim zborima 1976-te glasao za kandidata američkih komunista Gesa Hola. Naravno, svi razgovori o Trampovoj „izdaji“ treba da reše samo jedan zadatak: da pomognu njegovom uklanjanju sa vlasti.
Neki eksperti i u Rusiji lansiraju tezu da Trampu protivnici neće dozvoliti da išta posebno uradi. Tvrde takođe da će moći da se sa Vašingtom pregovara tek sa sledećim predsednikom SAD – demokratom. Ovome imam najmanje dve zamerke.
Monopol na dijalog sa Moskvom, koji se na ovaj način rezerviše za američke liberale – uopšte ne mora dovesti do novog popuštanja ili ‘resetovanja odnosa’. Još 2013. godine – dok još nije bilo ni Krima ni Donbasa – odnosi SAD i Rusije bili su počeli da se nekontrolisano urušavaju. Ne treba gubiti iz vida ni da je državni prevrat u Ukrajini bio izveden pod rukovodstvom Džoa Bajdena i Viktorije Nuland.
Sve poslednje sociološke sondaže pokazuju da Tramp ima dobre izglede da 2020. bude ponovo izabran za šefa države. Osim ovoga, liberal-globalistički establišment sve više gubi poverenje građana. Ne samo u SAD, nego i u evropskim zemljama. Da je Demokratska partija SAD, kad gubi, spremna i na kontakte sa KGB – pokazao je i slučaj Teda Kenedija.
Rusija na takve kontakte treba da gleda isključivo iz ugla svojih interesa. Jer, i odluku o širenju NATO na istok doneo je demokrata Bil Klinton…
Izvor Fakti, 26. jul 2018.
