Ima li kraja globalističkoj histeriji u SAD

Ironija sudbine je htela da sprečavanje mogućnosti za nuklearni sukob sa Rusijom zavisi od podrške Trampu od strane Izraela i Pentagona

Gde početi sa analizom ludila kojim su mediji glavnog toka reagovali na sastanak Trampa i Putina u Helsinkiju? Fokusirajući se na individuu, psihologija je zapostavila problem masovnog ludila koje je upravo progutalo establišment Sjedinjenih Država, njegove masovne medije i većinu njihovih prepisivačkih evropskih podružnica. Pojedinci su možda uračunljivi, ali su u krdu spremni na skok sa litice.

Protekle dve godine jedan centar moći traži načine da objasni svoj gubitak kontrole – ili tačnije, svoj gubitak predsedničke fotelje jer on i dalje uživa dominantan institucionalni uticaj – stvaranjem mita. Mediji glavnog toka su poznati po svom mentalitetu krda, a u ovom slučaju su urednici, kolumnisti i novinari ubedili sebe u priču koju su u početku i sami teško mogli da uzmu za ozbiljno.

DONALDA TRAMPA JE IZABRALA RUSIJA?
Na prvi pogled, ovo je apsurdno. Okej, Sjedinjene Države mogu da nameštaju izbore u Hondurasu, ili Srbiji, pa čak i u Ukrajini, ali Amerika je malo prevelika i previše složena da izbor predsednika prepusti baražu elektronskih poruka koje većina glasača nije ni pročitala. Da je to tako, Rusija ne bi ni morala da pokušava da „podrije našu demokratiju“. To bi značilo da je naša demokratija već podrivena, u ruševinama, mrtva. Leš koji stoji spreman da padne nakon prvog tvita.

Čak i da je, kako se bez dokaza tvrdi, armija ruskih botova (još veća i od ozloglašene izraelske armije botova) opsedala društvene medije svojim bezočnim klevetama protiv jadne i nevine Hilari Klinton, ovo bi moglo da utiče na izbore samo u nekakvom vakuumu u kojem nema drugih uticaja. Ali mnogo toga drugog se događalo oko izbora iz 2016, vezano za Trampa isto onoliko koliko i za Hilari, a sama Hilari je napravila odlučujući autogol kada je uvredljivo nazvala milione Amerikanaca „jadnim“ (engl. deplorables) jer se nisu uklapali u okvire njene identitetske politike.

Rusi nisu mogli da učine ništa da izgrade podršku za Trampa, a ne postoji ni mrvica dokaza da su uopšte pokušali takvo nešto. Možda su učinili nešto na štetu Hilari, jer je bilo toliko toga u ponudi: mejlovi sa privatnog servera, fondacija Klinton, ubistvo Muamera Gadafija, poziv na uspostavljanje zone zabrane leta iznad Sirije… Nisu morali da smišljaju ništa. Sve je već bilo tu. Baš kao i hokus-pokus u Demokratskom nacionalnom komitetu (DNC) na koji se klintonističke optužbe fokusiraju, možda u želji da se zaborave neke mnogo mračnije stvari. Kada stanete da razmislite o tome, DNC skandal se vrti oko Debi Vaserman Šulc, a ne oko same Hilari. Buka oko „ruskog hakovanja DNC“ je skretanje pažnje sa mnogo ozbiljnijih optužbi protiv Hilari Klinton. Pristalicama Bernija Sandersa nisu bila potrebna ta „otkrovenja“ da prestanu da vole Hilari ili da otkriju da DNC radi protiv Bernija. To je oduvek bilo savršeno jasno.

Prema tome, u najgorem slučaju, „Rusi“ su optuženi za raskrinkavanje nekih relativno beznačajnih činjenica o kampanji Hilari Klinton. Jaka stvar. Ali to je dovoljno da, nakon dve godine foliranja, baci establišment u pomamu optužbi za „izdaju“ kada je Tramp učinio ono što je obećao tokom predizborne kampanje – da će pokušati da normalizuje odnose sa Rusijom.

Ova buka ne dolazi samo iz američkog diskursa glavnog toka, nego i od evropske elite koja je sedemdeset godina vaspitavana da bude poslušna pudlica ili kratkonogi jazavičar u američkom zverinjaku, i to putem intenzivnog obrađivanja od strane američkih asocijacija za transatlantsku „saradnju“. Oni su bazirali svoje karijere na iluziji da učestvuju u svetskoj imperiji tako što prate američke hirove na Bliskom istoku i transformišu misiju svojih oružanih snaga iz odbrane u inostrani intervencionizam za NATO, a pod američkom komandom. Kako pola veka nisu ozbiljno razmišljali o implikacijama svega ovoga, sada ih na pomisao da će biti prepušteni sami sebi hvata panika.

ZAPADNA ELITA PATI OD SAMONAMETNUTE DEMENCIJE
Donald Tramp nije naročito artikulisan dok pokušava da manevriše kroz rečnik svojim malim i repetativnim vokabularom, ali ono što je rekao na helsinškoj konferenciji za medije je bilo iskreno, pa čak i hrabro. Dok se kerberi skupljaju u želji da mu okuse krv, on je veoma ispravno odbio da potvrdi „otkrića“ američkih obaveštajnih agencija, 14 godina nakon što su iste te agencije „otkrile“ da je Irak krcat oružjem za masovno uništenje. Kako bi zaboga iko mogao da očekuje bilo šta drugo? Ali za medije glavnog toka glavna „priča“ sa helsinškog samita, štaviše jedina priča, bila je Trampova reakcija na pogažene optužbe za rusko mešanje u našu demokratiju. Jesi li ili ne izabran zahvaljujući ruskim hakerima? Sve što su hteli je „da-ne“ odgovor. A odgovor nikako ne bi mogao da bude „da“. Tako su medijski izveštaji pisani unapred.

Svako ko često komunicira sa novinarima glavnog toka, naročito sa onima koji pokrivaju „velike priče“ iz međunarodnih odnosa, je upoznat sa njihovim obavezujućim konformizmom, uz par izuzetaka. Kako bi dobio posao, takav novinar mora da ima važne „izvore“, odnosno vladine funkcionere voljne da saopšte šta je „priča“, najčešće bez identifikovanja. Jednom kada znaju šta je „priča“, počinje konkurencija – takmičenje ko će bolje da je ispriča. To dovodi do eskalacije retorike i varijacija na temu: „Predsednik je izdao našu veliku zemlju ruskom neprijatelju. Izdaja!“

Ovaj dementni hor o „ruskom hakovanju“ je sprečio medije glavnog toka da uopšte rade svoj posao. Oni nisu ni spomenuli – a kamoli analizirali – bilo koje od realnih pitanja samita. Kako bi našao analize, pojedinac mora da ide na internet i da se kloni zvaničnih lažnih vesti. Na primer, vebsajt „Mesec Alabame“ (Moon of Alabama) nudi inteligentnu interpretaciju Trampove strategije koja zvuči beksrajno uverljivije od „priče“. Ukratko, Tramp pokušava da udalji Rusiju od Kine, primenjujući obrnutu verziju Kisindžerove strategije od pre četrdest godina u kojoj je cilj bio udaljiti Kinu od Rusije, tako izbegavajući kontinentalnu alijansu protiv Sjedinjenih Država. Ovo možda neće uspeti jer su se Sjedinjene Države dokazale kao toliko nepouzdane da je malo verovatno da će obazrivi Rusi napustiti svoj savez sa Kinom u zamenu za maglu. Ali to ipak savršeno ima smisla kao objašnjenje Trampove politike, za razliku od blebetanja kog smo se naslušali od senatora i glava sa CNN-a.

Ti ljudi kao da nemaju nikakvu predstavu o tome šta je diplomatija. Oni ne mogu da zamisle sporazume koji bi bili korisni za obe strane. Ne, to mora biti igra nulte sume, pobednik uzima sve. Ako oni dobijaju, mi gubimo, i obrnuto. Oni takođe nisu svesni štete koju će obe strane imati ukoliko ne postignu dogovor. Oni nemaju projekat, nemaju strategiju. Samo mrze Trampa. On izgleda potpuno izolovan, a svakog jutra pratim vesti da vidim da li je na njega izvršen atentat.

Nezamislivo je za naše manihejske moraliste da bi i Putin mogao da bude na udaru kod kuće zato što nije izdriblao američkog predsednika povodom kršenja ljudskih prava u Gvantanamu, zločinačkih napada dronovima protiv golorukih stanovnika širom Bliskog istoka, uništenja Libije protivno pravilima UN, mešanja u izbore bezbroj država kroz vladinim novcem finansirane „nevladine organizacije“ (Nacionalna zadužbina za demokratiju), planetarne elektronske špijunaže, invazije na Irak i Avganistan, da i ne pominjemo najveću zatvorsku populaciju na svetu i redovne masakre đaka. Ali diplomatični Rusi znaju kako da budu pristojni.

Ipak, ako Tramp zapravo postigne „dogovor“, može biti gubitnika – ali to neće biti ni SAD, ni Rusija, nego treća lica. Kada se dve velike sile sporazumeju, to obično bude na račun nekog trećeg. Zapadni Evropljani se plaše da će to biti oni, ali takvi strahovi su bez osnova. Sve što Putin želi jesu normalni odnosi sa Zapadom, što i nije tako mnogo. Umesto toga, kandidat broj jedan za plaćanje računa su Palestinci, ili čak Iran na indirektan način. Na konferenciji za medije, priupitan o mogućim oblastima saradnje između dve nuklearne sile, Tramp je nagovestio da bi dve strane mogle da se dogovore oko pomoći Izraelu:

Obojica smo razgovarali sa Bibijem Netanjahuom. Oni bi želeli da urade određene stvari vezano za Siriju, a povodom bezbednosti Izraela. U tom smislu, apsolutno bi želeli da radimo na pomoći Izraelu. Izrael će raditi sa nama. Tako da će obe zemlje raditi udruženo“.

U političkom smislu, Tramp zna gde politička moć leži i računa na uticaj proizraelskog lobija (koji prepoznaje poraz u Siriji i rastući uticaj Rusije) u odbrani od liberalnih imperijalista, što je hazarderski potez, ali on ionako nema mnogo izbora. Od ostalog, Tramp je rekao da se „naše vojske“ bolje slažu „nego naši političari“. I ovo je hrabro kockanje, oslonjeno na realizam vojske u nadi da će on nekako neutralisati vojno-industrijski kongresni kompleks koji uvek lobira za još oružja.

Ukratko, jedina šansa da se ukloni opasnost od nuklearnog rata bi mogla da zavisi od podrške koju Tramp uživa od Izraela i Pentagona! Histerični neoliberalni globalisti su izgleda isključili bilo koju drugu mogućnost – a verovatno i ovu.

„Radije bih preduzeo politički rizik u potrazi za konstruktivnim dijalogom između Sjedinjenih Država i Rusije koji otvara put ka miru i stabilnosti u svetu, nego da rizikujem mir u potrazi za političkim uspehom“.

Ova Trampova izjava je više nego što njegovi politički protivnici mogu da kažu.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Ronpaulinstitute.org

Svet
Pratite nas na YouTube-u