Pismo sa Kosova ili gospođa Jefkina kuća

Albanac koji je zazidao gospođa Jefku glavni je čovek za kulturu u opštini Prizren

Starica Jefka Ljakić živi u prizrenskom naselju Potkaljaja. Komšija Albanac zazidao je deo njene kuće i tako je pretvorio u tamnicu.

Naselje Potkaljaja je najstariji deo grada u kojem je živeo veliki broj Srba. Specifična arhitektura, položaj, brojne srpske svetinje, čine ovaj deo Prizrena izuzetnim kulturno-istorijskim nasleđem Srbije. Ko prvi put dođe u grad na Bistrici, i sa kamenog mosta pogleda to gusto naseljeno brdo gde svojim lepotom dominira crkva Svetog Spasa, a onda i sve ostale, fasciniran je slikom pred očima . Tu su dvorišta sa visokim zidovima i drvenim kapijama, spratne kuće, uske uličice sa kaldrmom. Kroz celo naselje postoje prečice kojima se penjete, i onima koji Prizren ne poznaju dovoljno sve deluje malo skučeno ali u isto vreme i vrlo zanimljivo, jer tako nešto se u Srbiji teško može još negde videti. To naselje, istorija koja se za taj deo Metohije vezuje, čini Prizren jednim od najlepših gradova Srbije.

U martovskom pogromu cela Potkaljaja je spaljena, sa svim svetinjama koje se u njoj nalaze. Srbi su proterani – samo mali broj njih se do sada vratio – a  Prizren, do tada hvaljen kod predstavnika međunarodne zajednice kao grad u kome nema etničke mržnje i u koji je svako dobrodošao, postao je odličan primer da se Albancima ne sme verovati, i da je reč o lošim glumcima koji samo čekaju povoljnu priliku da krenu u razaranje svega što je srpsko i što  podseća na Srbe. Od tog pogroma naselje je posebno privlačno Albancima koji ne biraju sredstva da nateraju Srbe da prodaju svoje kuće.

KUĆA KAO ĆELIJA
Gospođa Jefkina kuća je pored puta kojim idete u crkvu Svetog Spasa. Tuda se može i do Kaljaje, tvrđave koja se nalazi iznad grada i čini Prizren još veličanstvenijim. To je jedan od puteva sa najtežim usponom i lično ga ne preporučujem onima koji u grad dođu i krenu do pomenute crkve. Gospođa Jefka je na taj uspon navikla. To je njena staza kojom celog života prolazi, ali zbog godina koje ima kretanje njome joj više nije toliko jednostavno. Zato zimu ne provodi u svojoj kući, već kod svoje dece u ostatku Srbije. Njeno poslednje odsustvo iskoristio je njen prvi komšija Albanac da na njenoj kući zazida sve što je smatrao da treba.

Vrata, koja iz dnevnog boravka vode na terasu izvadio je i naslonio na zid sa unutrašnje strane sobe. Mesto gde su ona bila, zazidao je betonskim blokovima. Samo ta činjenica dovoljno govori kome su Srbi južno od Ibra ostavljeni, ali njegovo “neimarstvo“ se tu ne završava. Na gornjem spratu zazidao joj je i dva prozora. Na njegovoj kući, čiji je jedan deo na placu gospođa Jefke, dva prozora gledaju direktno na njeno dvorište i kuću. Ona  je i dalje u šoku jer joj je, kao prvo, neko ulazio u kuću dok nje nije bilo i ko zna šta još u njoj radio. Kao drugo, zazidao joj je vrata i prozore i od kuće bukvalno napravio ćeliju. Tu su i njegovi prozori zbog kojih ima osećaj da je neko danonoćno posmatra.

Crkva Svetog Spasa u Prizrenu (Foto: Wikimedia/Majstor Mile)

Slučaj je prijavila policiji i inspekciji. Došavši na lice mesta oni su složno stali u odbranu Albanca, rekavši joj da on po novom “zakonu države Kosovo“ ima pravo to da uradi, okrenuli se i otišli. Bespomoćna gospođa Jefka pokazuje svakome ko dođe vrata od terase naslonjena na zid njenog dnevnog boravka i zazidane delove kuće, još uvek se čudeći da je bilo gde na svetu nešto tako moguće.

Svesna da pravde nema i da je neće biti, uplašena je šta će sa kućom dogoditi u budućnosti. Ona je stara, a njene ćerke imaju opravdane razloge zašto ne mogu češće i duže boraviti u Prizrenu. Da je kompletan slučaj oko kuće Ljakića još zanimljiviji govori i podatak da je Albanac koji je zazidao gospođa Jefku glavni čovek za kulturu u opštini Prizren. Ona priča da je počeo bahato da se ponaša čim je izabran na tu funkciju.

Zbog svih građevina oko njene kuće, koje se grade bez ikakvog plana i menjaju prvobitni izgled ovog divnog naselja, pri svakoj kiši voda se sliva u dvorište i gospođa Jefki stvara veliki problem. Gradnja nadstrešnice u jednom delu dvorišta smanjila bi njene muke, ali nije dobila dozvolu od opštine da može da je napravi. Eno je u Prizrenu gde sedi zazidana u svojoj kući, i ovog kišnog leta muku muči sa vodom u dvorištu.

KUĆA KAO METAFORA „PROJEKTA KOSOVO“

Kada sam čula ovu priču pred očima sam imala kompletnu sliku “projekta Kosovo“, odnosno okupacije Kosova i Metohije. Gde ćete bolji primer kako se uništva jedan narod na svojim vekovnim ognjištima, i kako se zatvaraju oči, a saim tim i favorizuje sve što je nečasno i suprotno normama na kojima civilizovani svet počiva. Potkaljaja i Srbi u njoj preživeli su Osmanlijsko carstvo – njihovu imovinu Turci nisu otimali. Prizrenci će vam sada reći da je u odnosu na ovo danas, to vreme, kada je lična imovina u pitanju, bilo zlatno.

Međunarodna zajednica je sve predala u ruke zvaničnoj Prištini, jer je, po njihovoj proceni, takozvano Kosovo napredovalo. Dali su zeleno svetlo Albancima – nama dobro poznatim predatorima – da mogu da nastave različite oblike šikaniranja. Pravo privatne svojine neprikosnoveno je za svakoga, svuda u svetu. To je jedino pravo koje još uvek imamo na Kosovu i Metohiji na osnovu tapija koje posedujemo, i na to kidišu pritiskom kroz institucije. Ulaskom Srba u te institucije dat im je legitimitet i sav teret prebačen je na pleća naroda. Zaludno je pričati koliko su ti nesrećni Srbi nemoćni da bilo šta promene što je za nas koji ovde još uvek živimo dugoročno dobro.

Prizrenska Kaljaja, tvrđava u Prizrenu (Foto: Wikimedia/Amer Miftari/CC BY-SA 3.0)

 

Vrlo je jednostavno shvatiti filozofiju iza koje se kriju Albanci,  Međunarodna zajednica, ali, nažalost, i predstavnici naše vlasti, svi oni koji su nas gurnuli u ruke takozvane države Kosovo. Ako smo odlučili da trpimo teror separatista, onda neka trpimo. Ako rešimo da iste sudski gonimo i tu pokušamo da dođemo do svojih prava na imovinu, pa neka se sudimo po takozvanim kosovskim zakonima i tako smo “Kosovari“ –  EU nam je obezbedila besplatnu pravnu pomoć.  Ako nam se prodaje pa prodajmo, ipak je to naše pravo – sve je stvar izbora. Oni će nas pozivati da ne prodajemo i tako stvarati sliku da većina Srba iz besa to radi, odnosno zato što im je mnogo dobro. Dalje od toga ne žele ništa da vide, istina ih jednostavno ne zanima.

Politika na koju smo pristali ne gradi temelje opstanka na Kosovu i Metohiji, nego ih potkopava. Zato ne zamerite što duboko verujemo da smo mi, Srbi sa Kosova i Metohije, taoci ostatku Srbije na njenom putu ka EU, a ne obrnuto.

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Pratite nas na YouTube-u