Srbija i Orbanov manifest evropskog konzervativizma

Orban polako prerasta u krupnu istorijsku figuru evropske politike. Zato njegovo nedavno obraćanje Srbima nosi veliku težinu

„Srbija ne pripada Balkanu, nego Centralnoj Evropi, kao i Crna Gora“, poručio je u subotu mađarski premijer Viktor Orban i dodao da je „istorijski interes Srbije da bude u istoj zajednici sa Mađarskom“, te da „oseća“ kako i Srbi misle isto. Učinio je to prilikom obraćanja na univerzitetskom forumu u rumunskom gradiću Baile Tušand, u govoru koji je ubrzo obišao Evropu jer je Orban u njemu definisao „pet principa koji su neophodni Centralnoj Evropi kako bi zauzela dostojno mesto u evropskom poretku.“

Tako je mađarski premijer, koji iz dana u dan sve više postaje jedna od ključnih figura evropske politike, ponudio Srbiji ulazak u centralnoevropsku zajednicu vrednosti koja bi se bazirala na sledećim postulatima: zaštita hrišćanske kulture i odbacivanje „ideologije multikulturalizma“; zaštita tradicionalnog modela porodice i principa da „svako dete ima pravo na majku i oca“; pravo na zaštitu nacionalnog tržišta i strateških sektora državne ekonomije; odbrana granica i odbacivanje imigracije kao osnovno pravo svake države; i insistiranje na principu „jedna nacija, jedan glas“ u procesima kolektivnog odlučivanja u okviru EU.

Osim toga, Orban je rekao da se liberalna demokratija „okrenula naglavačke“ i postala „liberalna nedemokratija“, te dodao da u Zapadnoj Evropi postoji tendencija „ograničavanja slobode izražavanja i uvođenja cenzure“. Dodavši da je njegova partija Fides na izborima dobila „autorizaciju da počne izgradnju nove ere“, izlaganje je zaokružio proklamacijom: „Mi Centralni Evropljani smatramo da postoji život izvan globalizacije i da Centralna Evropa sledi put savezništva slobodnih nacija.“

RAĐANjE KONZERVATIVNE INTERNACIONALE
Ovo nije prvi put da Orban pominje ulazak u „novu eru“. Nakon ubedljive pobede na aprilskim izborima ove godine takođe je rekao kako je došlo vreme da se politički sistem Mađarske prilagodi ulasku u „novu kulturnu eru“ na čijoj izgradnji će predano raditi, dodavši kako je neophodno iznedriti „novi intelektualni i kulturni pristup.“ To nam govori da se ne radi o kratkoročnoj viziji ili sitnopolitičkom kalkulisanju, već da je Orbanovo svrstavanje Srbije i Crne Gore u red centralnoevropskih zemalja deo šireg i dobro promišljenog kulturnog i ideološkog projekta. (Ako za Srbiju delimično postoji geografsko opravdanje da bude svrstana u Centralnu Evropu, uključivanje Crne Gore ukazuje da je razmišljao u okvirima širim od geografskih.)

Još jedan argument u prilog tezi da je Orbanov nastup dobro pripremljen i koordinisan nalazimo u rečima Stivena Benona, ključnog ideološkog arhitekte Trampove izborne kampanje, koji je u skorašnjem intervjuu za Dejli bist (čiji prevod možete pročitati na Novom Standardu) takođe apostrofirao izbore za EP kao ključni momenat u političko-ideološkom odmeravanju snaga na evropskom kontinentu i najavio pokretanje organizacije koja bi se bavila koordinacijom aktivnosti konzervativnih pokreta. Uostalom, možda je i besmisleno tražiti argumente koji bi potvrdili tezu o dosluhu američkih i evropskih konzervativaca, jer je sam Orban u intervjuu za mađarski državni radio otvoreno podržao Benonove namere i poželeo sreću njegovom projektu, naznačivši da je došlo vreme za ujedinjenje američkih i evropskih konzervativaca i da „Ameriku ne čine samo liberali“.

Sve ovo kazuje da smo, nakon komunističke i liberalno-demokratske ideološke internacionale (od kojih je prva nestala usled poraza u sukobu sa drugom, dok je druga na talasu trijumfalističkog hibrisa upala u duboku egzistencijalnu krizu), na putu da dobijemo i konzervativnu (tradicionalističku) internacionalu. Premda ideološki sukobi u Evropi nisu počeli sa Hladnim ratom već mnogo pre njega, sada postaje kristalno jasno da sa njegovim krajem nisu ni okončani, kako se naivno smatralo tokom dobrog dela prethodne tri decenije.

Orban se sada pojavljuje kao jedna od onih istorijskih figura koje svojim značajem i pojavom daleko nadilaze važnost zemlje iz koje dolaze. To su oni lideri koji nepokolebljivom verom u ispravnost sopstvene istorijske vizije, koja izbija iz svake rečenice koju izgovore, predstavljaju nepogrešive vesnike smene političkih epoha. U tom smislu mađarski premijer liči na bivšeg češkog predsednika Vaclava Havela, koji je više od bilo kog političkog lidera iz važnijih zemalja istočnog bloka – poput Poljske – ostao upamćen kao simbol borbe protiv komunizma.

Uostalom i sam Orban je već jednom ispravno namirisao smenu političkih epoha, postavši poznat po čuvenom govoru iz 1989. godine kada je na Trgu heroja u Budimpešti pozvao na održavanje slobodnih izbora i odlazak sovjetskih trupa iz Mađarske. I upravo kao što se krajem 80-ih mogao namirisati kraj komunizma, tako se danas u vazduhu oseća da je pukla neka nevidljiva psihološka membrana i da je prvi put u prosvetiteljskoj epohi ozbiljno ugrožen položaj liberalizma kao dominantne političke ideologije.

Viktor Orban drži govor na Trgu heroja u Budimpešti, 16. juna 1989. godine

Zato je Orbanov projekat „Centralna Evropa“ više od geografske ili geopolitičke odrednice; to je pre svega pokušaj da se izgradi ideološki monolitan blok koji će se suprotstaviti ideologiji humanističke levice koja se uvukla u sve pore poznih liberalnih društava. Na neki način, posebno ako se uzme u obzir Orbanova – za mnoge Mađare teško svarljiva – prijateljska politika prema Rusiji, projekat „Centralna Evropa“ je pokušaj stvaranja nove Svete alijanse, koja je takođe prevashodno bila ideološki blok Austrije, Pruske i Rusije protiv ideja građanske demokratije i sekularizma koje su nezadrživo osvajale svet nakon Francuske revolucije (u tom smislu Orbanova nedavna izjava za nemački Bild kako „neće EU koju predvodi Francuska“ nameće još jednu paralelu sa Svetom alijansom).

Međutim, kompletna postavka danas je drugačije okrenuta: u 19. veku se na svakom koraku osećao zamor od monarhističkog apsolutizma, religijskog bigotizma i imperijalnog državnog ustrojstva u kojem je živeo najveći broj evropskih naroda. Mnogi trezveni hroničari još tada su beležili da progresivne ideje nezadrživo nagrizaju tradicionalni poredak oličen u konzervativnim državama centralne i istočne Evrope. Sada se u vazduhu oseća da vetar istorije duva u drugom pravcu. Liberalne elite i pored gotovo apsolutne kontrole javnog i medijskog prostora više ne uspevaju da održe mit o linearnom kretanju istorije u kojem samo progresivističke ideje vode u bolje sutra. Naprotiv, od Italije i Poljske, preko Mađarske i Austrije, pa sve do Sjedinjenih Država i Rusije, na vlast sve češće dospevaju snage koje u povratku tradicionalnim vrednostima vide put ka ozdravljenju i napretku svojih država.

„POPULISTI“ NEĆE NIKUDA NESTATI
Nasuprot linearnom pogledu na istoriju koji baštine progresivci, čuveni nemački filozof Hegel smatrao je da istorija nikada ne napreduje pravolinijski, već da čovečanstvo prvo mora da prevali put od jedne do druge krajnosti kako bi u konačnici pronašlo zlatnu sredinu. Ako bez romantičarskih naočara sagledamo istoriju evropskog Srednjeg veka, jasno je da su tradicionalne predstave o verskom ekskluzivizmu i apsolutnoj suverenosti monarha često imale katastrofalne posledice. I to je bila jedna ružna krajnost od koje su mnogi narodi pobegli pod skute prosvetiteljskih ideja.

Ali u tom neprekidnom bežanju zapadni svet je danas stigao do druge krajnosti, obesmislivši samu ideju daljeg progresa u okviru savremenih liberalno-demokratskih sistema. Otuda, ceo niz izbornih rezultata od SAD do Evrope su zapravo pre svega činovi pobune protiv izvitoperenih globalističkih vrednosti, čiji se totalitarni karakter najupadljivije reflektuje u tiraniji političke korektnosti koja pretenduje da ideološku diktaturu prvi put u istoriji smesti u kognitivni domen. Nigde se to ne očituje tako jasno kao u zloupotrebi prideva „evropski“ u diskursu najvećeg dela zapadne političke elite. Tako smo često u prilici da u mejnstrim medijima čitamo članke koji Orbana i poljske konzervativce rutinski predstavljaju kao „antievropske“ političare dok paralelno sa tim citiraju njihove izrazito proevropske – ali antiliberalne – ideološke formule.

Ipak, sva apsurdnost i totalitarna isključivost postmodernog liberalnog dogmatizma možda je najočiglednije ispoljena na američkim izborima 2016. godine, na kojima je konzervativni kandidat (Donald Tramp) biračima obećavao banalnosti, poput one da će „ponovo čestitati Božić jedni drugima“, dok se njegova liberalna protivkandidatkinja (Hilari Klinton) zalagala za pravo žena na abortus u devetom (!) mesecu trudnoće i obavezne transrodne toalete na javnim mestima (umesto tradicionalne podele na muške i ženske). Ovo su samo neki od primera koji pokazuju koliko je aktuelna ideološka optika lišena bilo kakve prirodne normalnosti i ravnoteže. I otuda Bregzit, otuda Tramp, Kurc, Salvini, Orban… Narodi će prosto podržati svakoga ko je spreman da jasno i glasno kaže ono što duboko u sebi oseća sve veći broj birača: da ovakvo stanje nije normalno niti održivo.

Liberalne elite danas se teše pričom da će „populistički talas“ naprasno presahnuti sam od sebe, da je to fenomen koji je isključivo povezan sa problemom imigracije, da je reč tek o jednoj efemernoj društvenoj iskri koja neće upaliti požar velikih promena… Takve naivne pretpostavke ignorišu činjenicu da se ovde ne radi o protestnom talasu protiv rastućih cena robe široke potrošnje, već o ljudima koje na revolt nagoni snažni osećaj da su ugrožene njihove porodice, vera, nacija, država, odnosno da je napadnuta sama srž njihovog kolektivnog identiteta, koji je za čovekovu samospoznaju važan ništa manje nego individualni identitet. I zato – rečima Patrika Bjukenena – oni sasvim sigurno neće „otići tiho u tu blagu noć“.

Naravno, liberalni svet neće pasti sutra. Ali već sada je izvesno da se u Evropu vratio rat ideologija koji će u budućnosti presudno uticati i na njen geopolitički kroj. Srbiji je od Orbana stigla ponuda da na vreme zauzme poziciju u tom predstojećem odmeravanju snaga. Međutim, indikativno je da Orban nije uputio poziv srpskom rukovodstvu, sa kojim ima prisan odnos, već srpskom narodu, naznačivši kako „oseća“ da i Srbi smatraju da im je mesto uz Mađarsku i centralnoevropske konzervativce.

Naravno, posmatrajući srpsku političku, medijsku, pa i intelektualnu elitu, čovek bi mogao biti naveden na drugačiji zaključak. Ali to što je srpska elita u velikoj meri pod uticajem liberalno-građanskih ideja nije nikakva novost. Nije li i Dimitrije Davidović bio nadahnut idejama Francuske revolucije kad je 1835. godine pisao Sretenjski ustav, dokument toliko ideološki avangardan za svoje vreme da je naišao na zgražavanje svih velikih sila koje su odlučivale o srpskoj sudbini, a pre svega članica konzervativne Svete alijanse? Ali većinska, duboka, „narodna“ Srbija, čiji identitet je neraskidivo povezan sa herojskim etosom i pravoslavnim vrednostima, gotovo ontološki pripada Orbanovom konzervativnom kampu. I ovaj to zna, i baš zato je pomenuo Srbe kao narod, a ne zvanični Beograd.

Kad je padao Berlinski zid, tadašnje srpsko rukovodstvo je zabijalo glavu u pesak i maštalo o „poslednjem socijalističkom ostrvu u Evropi“. To je imalo tragične posledice po Srbiju i srpski narod u celini. Red bi bio da počnemo da učimo na istorijskim greškama i da ovaj put prepoznamo vetar promena, kako bismo stigli da se na vreme ukrcamo u pravi voz.

 

 

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u