Kada čitate o nacističkom pohodu na „Istok“, imate sliku vukova koji upadaju u torove, s punim pravom i strahovitom krvožednošću. Vidite i lažnost rasističkih mitova o tome kako je pogrome uglavnom činilo lokalno stanovništvo, često na zgražavanje civilizovanih Germana, gde se onda njihova odgovornost vidi pre svega u tome da su takve pogrome svojom osvajačkom politikom omogućili. Drugi mit je o tome da Hitler tobože ovo ili ono nije znao. Hoće se reći da je cela nacistička epizoda bila samo slučajnost, „akcident“ u besprekornoj civilizatorskoj misiji Zapada. Otuda i odbijanje da se naša pozicija „evropskog Istoka“ odredi kao kolonijalna, jer nećemo da nas mešaju sa nekim tamo „divljacima“ i da time doprinosimo razvoju samouništavajućeg kompleksa „belog čoveka“.
Ali umesto da se brinemo o očuvanju „belog čoveka“, što je konstrukt kome civilizacijski ne pripadamo i nikad nismo pripadali – ili evropske civilizacije, jer ume ona sama da se čuva, između ostalih i izopštavajući „evropski Istok“ iz svog samoodređenja – treba da se trudimo da se ne rasparčavamo na usamljene i izdvojene torove, uvek otvorenih vrata za one sa crnim mislima i isukanim kamama.
Mora se stvoriti bedem, najpre povezivanjem i jačanjem odbrambenih kapaciteta i stvaralačkih snaga, a pre svega uklanjanjem psihološke blokade koja nas ometa da istini pogledamo u oči, i živimo u svom malom provincijalnom raju gde je samo jedan delić sveta za nas svet, a mi njegov neznatni i marginalni delić – i srećni smo zbog toga, ako se umilostive da nam daju otpatke sa svoje (ah, tako bogate!) trpeze.
Nikad više torovi, dame i gospodo, drugovi i drugarice, braćo i sestre. Jer pre nego što vukovi upadnu, oni okreću stada jedne protiv drugih, kako bi što više njih poverovala da su i sami vuci, i da je to velika sreća njihovih života. I zastrašuju ih i govore da su inferiorni i nebitni, da je otpor besmislen, gde i sami predvodnici tih stada govore u prilog tome, sve pozivajući se na realnost.
Barijera je u našim mozgovima, dušama, srcima, u nama samima, i moramo je srušiti. Jer nekad se pred vukom možda mora pognuti glava, ali nikad mu se ne sme priznati da je anđeo.
Ne zaboravimo da smo i mi, kako reče jedan autor, vučji narod, ali ne kao narod krvoloka nego kao narod slobode. Pa budimo onda narod slobode, a ne malograđani, a ne potuljeni miševi, a ne usplahirena horda bez glave i repa, ne nemoćna žabokrečina.
Postojimo mi i naša potencijalno besmrtna, svetlosna jastva, antihristovskim mrakom još neugašena. Zar ima više od toga?
Izvor stanjestvari.com, 03. avgust 2018.
