Hoće li napad SAD na liru gurnuti Tursku u naručje Kine?

Kina neće „progutati“ Tursku, kako predviđaju zapadni stručnjaci, već će joj pomoći da se zaštiti od ekonomskih napada Vašingtona

Sa zaletom Turske ka većoj ekonomskoj i strateškoj integraciji sa Istokom, njen nekad popularni san o integraciji u Zapad kroz EU je došao do konačnog kraja. Nakon što je potpisala odbrambene sporazume sa Rusijom, kupila najsavremeniji raketni sistem PVO S-400 i svrstala se uz Iran i Rusiju u Siriji, Turska sada ulazi u novu eru vojne saradnje sa Kinom, i to saradnju koja već daje znake da se odvija u širem regionalno-strateškom okviru i zajedničkoj viziji alternativnog svetskog poretka koji bi mogao da obuhvati mnogo više od puke vojne saradnje.

Nedavno je Turska prisustvovala BRIKS plus samitu u Južnoj Africi gde je eksplicitno iskazala želju da postane član grupe, pretvarajući je u BRIKST, a sada je saopštila i nameru da sa Rusijom, Kinom i Iranom trguje u lokalnim valutama, što očigledno znači da se Turska trajno ispisala iz zapadnog vojnog bloka. Turska će sada imati sredstva da zaobiđe glavne američke politike, poput sankcija protiv Irana, i imaće više prostora za nezavisnu politiku, izbegavajući uticaj NATO-a ili pritisak ispunjavanja obaveza prema Alijansi.

DVE NAZNAKE TURSKOG ZAOKRETA
Dve stvari jasno ukazuju na ozbiljnu nameru Turske da nađe nove prijatelje. U kolumni za Njujork tajms od 10. avgusta 2018. Erdogan je izjavio da je Turska ozbiljna u nameri da „nađe nove prijatelje i saveznike“. Nema sumnje da je Kina na vrhu liste novih prijatelja. U stodnevnom akcionom planu koji je turska vlada objavila prošle nedelje, a koji se temelji na nadi da bi mogao da implementira održive politike u svim sektorima, Kina je spomenuta u nekoliko svojstava kao ekonomski partner i izvor spoljnih investicija, tj. kao faktor koji bi mogao da pomogne u obuzdavanju „slobodnog pada“ u kojem je turska lira. Ne iznenađuje što je u pripremama za stodnevni plan tursko ministarstvo finansija objavilo da je obezbedilo novu kreditnu liniju od Kine, i to u vrednosti od najmanje 3,6 milijardi dolara.

Iako ovako masivno zaduživanje ne daje pozitivnu sliku o ukupnom stanju turske ekonomije, Turska jednostavno nema izbora. Turske kompanije su pozajmile oko 300 milijardi dolara u stranim valutama, a sada moraju da taj dug vrate u obezvređenoj turskoj liri. Ono što uvećava pritisak je činjenica da je najveći deo duga napravljen u vreme kada se turska lira menjala po stopi od manje od dve za jedan dolar. Sada se menja za više od šest za jedan dolar, što utrostručuje količinu duga koji treba vratiti.

Povrh svega toga tu su i sve gore posledice američkih tarifa, što ukazuje na postojanje američkog napada na Tursku kako bi se ova zemlja kaznila za svoje svrstavanje uz Rusiju i Iran povodom Sirije. Tako se za američke sankcije bez zadrške može reći da su postale „oružje“ među alatima spoljne politike za diplomatsku prinudu. Ukoliko se ovo tretira kao početak rata, tursko traženje novih prijatelja na Istoku postaje logično i pravovremeno.

Za samu Kinu Turska je, nakon Irana i Pakistana, sledeća teritorijalna karika za kompletiranje Novog puta svile i povezivanje sa Evropom. Kako bi ojačala svoje odnose sa Kinom u kontekstu Novog puta svile, Turska će sasvim sigurno ponuditi svoje luke. Kineska državna kompanija za pomorski transport COSCO Pacific je već vlasnik 65 odsto treće najveće turske luke, a dve zemlje mogu da prošire partnerstvo i u drugim turskim lukama, na Mediteranu, u Egejskom i Crnom moru, povezujući ih železničkom mrežom.

POKLAPANjE STRATEGIJA
Ovo takođe dovodi do poklapanja dve različite teritorijalne strategije Turske i Kine. Turska strategija centralnog koridora koji povezuje Evropu sa Centralnom Azijom do Avganistana, Pakistana i Kine, se uklapa u kinesku inicijativu Pojasa i puta, pružajući dvema zemljama šansu da uzajamno prošire geografiju svoje trgovine. Iako je ovo verovatno u igri, predviđanja zapadnih medija da će Turska verovatno biti potpuno apsorbovana od strane Kine deluju pomalo nategnuto i neosnovano.

Na primer, uprkos rastućoj distanci između EU i Turske, EU ostaje ubedljivo najveće izvozno tržište za Tursku. Prema turskom statističkom institutu, u 2017. je ukupni izvoz Turske u Kinu iznosio svega 19,4 odsto izvoza u Nemačku, ili 33,9 odsto izvoza u SAD (posmatrano u dolarima). Prema podacima Centralne banke Turske iz aprila 2018. je 72,1 odsto direktnih inostranih investicija u Turskoj imalo evropsko poreklo, 7,6 odsto iz Sjedinjenih Država, dok je udeo Kine stajao na minimalnih 1,1 odsto.

Iako nema poricanja da će taj udeo skočiti u dolazećim godinama, tursko svrstavanje uz Kinu ne znači da će Turska potpuno odbaciti svoju trgovinu sa Zapadom. Ako ništa drugo, četvoromilionska turska dijaspora u Evropi će nastaviti da bude permanentni faktor u oblikovanju ekonomskih odnosa Turske i EU u godinama koje dolaze.

I Kina i Turska imaju svoje specifične razloge za jačanje uzajamnih odnosa. Za Kinu, Turska je poslednja karika za izgradnju Novog puta svile kojim bi se povezale Kina i Evropa, Balkan i Bliski istok, dok je za Tursku Kina prikladna adresa za traženje investicija, odnosno za diversifikaciju turskog trgovinskog i ekonomskog portfolija kako bi se minimalizovao udarac američkog „trgovinskog rata“ koji je počeo da šiba svaku zemlju duž trase Novog puta svile.

Turska luka Kumport koja se nalazi u većinskom kineskom vlasništvu

Za Tursku, glavna svrha ostaje diversifikacija i manja zavisnost od Zapada. Turska stoga neće biti „progutana“ od strane Kine kako se to zapadni komentatori izgleda nadaju. Naprotiv, kinesko prisustvo će pomoći Turskoj da se izoluje od ekonomskih šokova sa Zapada, naročito od SAD.

Salman Rafi Šeik je analitičar međunarodnih odnosa i unutrašnjih i spoljnih poslova Pakistana

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

New Eastern Outlook

Svet
Pratite nas na YouTube-u