Erdoganova katarska slamka spasa

Regionalne sile neće zaboraviti katarskom emiru to što je Erdoganu ubrizgao finansijsku injekciju kad mu je bila najpotrebnija

Verujte da Erdogan ima plan igre kada se inati sa Trampovom administracijom i obećava da će ona platiti zbog svojie „unilateralne“ politike. Neki stručnjaci misle da ga Rusija i Kina huškaju i da vrebaju u senci sa namerom da isprate Erdogana u vrli novi svet. Drugi predviđaju da će procesi evroazijskih integracija sada napraviti veliki skok napred jer će Turska prigrliti Rusiju, dok nekolicina smatra i da će se Turska jeftino prodati za kineski novac.

A onda, tu je i – za ovakve situacije sveprisutna – prognoza da će sudbina Turske biti mizerna, kao i svakome ko se usudi da prkosi jedinoj supersili. Sve ove apokalipitčne procene previđaju činjenicu da Turska možda ima i „treći put“ napred, sa još većim jačanjem svoje strateške autonomije i optimalnom eksploatacijom spoljnopolitičkih opcija. Ovaj put se dramatično otvorio u sredu, sa neplaniranom posetom katarskog emira šeika Tamima bin Hamada al Tanija turskoj prestonici Ankari.

PROJEKTI, INVESTICIJE, VOJNA SARANjA
Katarski kraljevski dvor je objavio da je al-Tani „izdao direktive kojim će država Katar pružiti niz ekonomskih projekata, investicija i depozita vrednih 15 milijardi dolara kako bi podržala tursku ekonomiju“.

Izvor iz vlade u Ankari je rekao Rojtersu da će investicije biti kanalisane ka turskim bankama i finansijskim tržištima. Al-Tani je potvrdio planove o direktnim investicijama u Tursku, koja je opisana kao zemlja sa „produktivnom, jakom i solidnom ekonomijom“. Tvitovao je sledeće: „Tu smo zajedno sa Turskom i našom braćom tamo, koji stoje uz Katar i probleme ume“.

Erdogan je odgovorio, komentarišući da je njegov sastanak sa al-Tanijem bio „veoma produktivan i pozitivan“. Erdogan se zahvalio emiru katarskog naroda zbog podrške Turskoj. „Naši odnosi sa prijateljskom i bratskom državom Katar će nastaviti da jačaju u mnogim oblastima“, tvitovao je.

Na najočiglednijem planu, ovaj istorijski gest Katara prema Turskoj možemo smestiti u matricu jakih konvergencija koje su obeležile njihove odnose poslednjih godina u kontekstu menjajuće dinamike moći bliskoistočnih sila u nastajanju. Ova osovina funkcioniše u mnogim oblastima.

Na ideološkom planu, važno je što vladajuće elite u obe zemlje dele jedinstven afinitet prema islamizmu i vide Muslimansko bratstvo kao sredstvo demokratske transformacije regiona. Kao rezultat toga, obe su na meti Saudijske Arabije i UAE, kao i Egipta.

Redžep Tajip Erdogan tokom posete turskoj vojnoj bazi u Kataru

Sve do povlačenja sa sirijskih bojišta u proteklih par godina, Katar je tesno sarađivao sa Turskom u neuspelom projektu rušenja Asadovog režima. Naravno, obe zemlje takođe snažno podržavaju Hamas. Turska ima vojnu bazu u Kataru, što može delovati simbolično u poređenju sa bazama koje Zapad ima, ali se ispostavilo kao važna životna linija za Dohu u odbrani od Saudijske Arabije i UAE u proteklih par godina. Turska i Katar takođe planiraju da održe združene vojne vežbe ove godine.

Rijad i Abu Dabi preziru Erdoganovu projekciju sile – koju vrši preko Katara – u domen Saveta za zalivsku saradnju, koji tretiraju kao svoje igralište. Turci zauzvrat sumnjaju da su Emirati imali udela u propalom puču protiv Erdogana, jula 2016. Za to vreme, postoji velika komplementarnost u ekonomskoj sferi između Turske i Katara. Turska ima dinamičnu izvoznu industriju i ekonomiju koja je zabeležila impresivan rast u protekloj deceniji, dok Katar ima ogroman višak kapitala za investicije.

Jedno od očekivanja Dohe je to da će turska građevinska industrija, koja trpi posledice trenutne finansijske krize u Turskoj, učestvovati u pripremama infrastrukture za svetsko prvenstvo u fudbalu 2022, kojem će Katar biti domaćin. Stoga će planirane katarske investicije u tursku ekonomiju imati velikog odjeka u geopolitici Bliskog istoka. Nema sumnje da one svedoče o zrelosti tursko-katarske osovine. Regionalne sile od Irana do Izraela će pažljivo zabeležiti da je al-Tani došao u pomoć Erdoganu baš u kritičnom trenutku.

FAKTOR KOMPLIKACIJE
Međutim, osovina Katar-Turska neće sebe projektovati kao strateškog protivnika Sjedinjenim Državama, iako je katarski emir i te kako svestan Erdoganovog sukoba sa Trampovom administracijom. Bez obzira na to, ono što komplikuje celu stvar je činjenica da je Trampova administracija bila bezočno pristrasna prema saudijsko-emiratskoj liniji u Zalivu.

Skorašnji američki izveštaj čak navodi da je bivši američki državni sekretar Reks Tilerson izgubio posao jer je stajao na putu saudijsko-emiratskom planu za napad na Katar. U svakom slučaju, prigodan opis tursko-katarske osovine jeste da je ona manifestacija prispeća multipolarnosti u politiku Bliskog istoka. I Turska i Katar imaju dobre odnose sa Iranom.

Iako se američka Centralna komanda nalazi u Dohi, al-Tani takođe ima prisne odnose sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. U dinamici sile na Bliskom istoku trend skretanja ka multipolarnosti će se neminovno ubrzati. Kako vreme bude prolazilo, čak će i Saudijska Arabija i UAE uvideti privlačnost jačanja svoje strateške autonomije.

Prema tome, biće pogrešno nastaviti sa posmatranjem Bliskog istoka kroz prizmu Hladnog rata, tj. kao zonu nadmetanja velikih sila, kao što to čini većina američkih analitičara polazeći od pretpostavke da se regionalne sile ne pitaju ništa o svojim brojnim opcijama za razvoj sopstvenih politika.

Prosto rečeno, Turska i Iran mogu naginjati ka Rusiji, ali nikada ne mogu da sklope strateško savezništvo sa Moskvom. Sa namerom da umanje američki pritisak, mogli bi namerno da se okreću Moskvi s vremena na vreme, ali oni nemaju nameru da predaju svoju stratešku autonomiju. Karikaturizacija ovih zemalja kao pasivnih učesnika ruskih procesa evroazijske integracije bila bi iluzorna.

Rusija shvata ovu komplikovanu realnost, što ne čudi ako imamo u vidu istorijsko pamćenje Moskve o veoma problematičnim odnosima sa Turskom i Iranom tokom vekova njene imperijalne istorije. Stoga ruska politika nije nerazumno zahtevna i voljna je da prihvati njihove nacionalističke mentalne sklopove.

Predsednici Irana, Rusije i Turske tokom sastanka u Sočiju u novembru 2017. godine

Sa druge strane, neuspeh američke politike leži u nesposobnosti Vašingtona da prihvati ravnopravne odnose i njegovoj opsesiji mantrom „ili ste s nama, ili ste protiv nas“. Budimo sigurni, evropske prestonice sa prezrenjem posmatraju kako se Trampova administracija ponaša prema Erdoganu – iako se on nikako ne može opisati kao lak zalogaj. Poenta je u tome što su evropske zemlje bliže Rusiji u shvatanju kompleksnosti Bliskog istoka. A evropske zemlje nisu sklone ni da Tursku posmatraju kroz izraelsko sočivo.

Prema tome, koncentrisana strategija Zapada prema Erdoganu, a pod američkim vođstvom, ostaće nemoguća. Odluka Nemačke da ukine sankcije protiv Turske se može tumačiti na ovaj način. Štaviše, Erdogan će u septembru biti u državnoj poseti Nemačkoj.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Asia Times

Svet
Pratite nas na YouTube-u