Srbija, promene i balkanska mitologija

Granice i teritorije stiču se i gube mačem. Kad bude mogla, Srbija će o balkanskim granicama pregovarati sa stalnim članicama SB UN

Balkan je simbolično mesto na kome se zakazuju megdani i osvaja ili gubi naklonost Evrope. Teme i dileme koje se već tri decenije tu raspravljaju došle su na dnevni red nedavnog sastanka predsednika Trampa i Putina u Helsinkiju (16. 7. 2018). Počinje uspostavljanje novog poretka sveta, ali ne dogovorom, kako su se nadali ruski i srpski trampisti, već ratom. Čim se samit završio Kongres je započeo uvođenje novih sankcija Rusiji. Bela kuća ratom nudi Kremlju savez od koga bi poginula Nemačka. Kremlj odbija ponudu bez oklevanja – Putin odlazi u Austriju da tancuje na svadbi. Rat svih protiv sviju se rasplamsava. I zavere; niko nikome ne veruje. A u Beogradu žega, priča se da predsednici nisu razgovarali o Balkanu. I što bi ako se na njemu tri decenije održavaju probe spektakla koji se već igra na Bliskom istoku i Evropskoj uniji. Pozabaviće se oni Balkanom kada dođe vreme, posle potpisivanja primirja. Neće skoro. No, balkanska mitologija najavljuje događaje i nove zaplete u Evropi.

OGLEDNO POLjE BALKAN
Najistaknutiji predstavnici Imperije, oličenje starog bipolarnog poretka, čvrsto su verovali da je nakon rušenja berlinskog zida uklonjena poslednja prepreka pred nastupajućim unipolarnim svetom. Već nakon kumanovskog sporazuma (1999), svakome je bilo jasno da postojeći personal Imperije nije sposoban da izvrši zadatke koje pred njega postavlja geopolitika. Tako se i desio dvorski puč u Kremlju (1999), čiji doseg veći deo atlantističke elite do kraja nije osvestio ni na Minhenskoj konferenciji 2007.

Naime, od pada Berlinskog zida stasalo je pokolenje vašingtonskih i briselskih službenika koji osim primene grube sile i sterilnih činovničkih procedura ne poznaju niti jednu drugu tehniku opštenja u međunarodnim odnosima. Ali stalna upotreba sile vremenom usađuje uverenje o nepobedivosti, zatomljuje osećaj za fino tkanje svetske politike i utvrđuje odlučnost i želju za slobodom protivnika. Zahvaljujući uspesima, često lakim i nenadanim, SAD su izgubile kontrolu nad procesima kako u inostranstvu tako i u zemlji, budući da je njihov aparat zadužen za strateško planiranje i odlučivanje, oslonjen na klijentističke režime širom planete, sliku sveta prilagodio svojim nastojanjima i željama a ne prilikama i složenim procesima.

Politika SAD i evropskih zemalja na prostoru bivše SFRJ između 1980. i 2000. počivala je na saradnji s predstavnicima komunističkih nomenklatura prožetim srbofobijom i rusofobijom. Gusto raspoređene nevladine organizacije premrežile su Balkan i potekla je reka izveštaja, analiza, studija i predloga Vašingtonu. Malo po malo, skicirana je politika prema SFRJ zasnovana na drezdenskoj ideologiji KPJ, poduprta novim promišljanjima eksperata za Balkan hrvatskog i slovenačkog porekla raspoređenih po univerzitetima u SAD i Evropi. Posebno mesto zauzimali su srpski disitenti poput Milovana Đilasa, Dobrice Ćosića („otac nacije“), Mihaila Mihailova i dr. Oni su vremenom postali oci brojnog bratstva koje se danas naziva Druga Srbija i glazura jugoslovenske revolucije. Njihove političke i vrednosne stavove oblikovala je Imperija obilno ih hraneći idejama demokratije, modernizacije, ljudskih prava, a nauštrb arhaične balkanske mitologije.

Formirana je sprega koja preko pola stoleća oblikuje balkansku politiku tako da se Pentagon i Stejt dipartment danas besprekorno uklapaju u pejzaž politike evropskih sila u 19. stoleću. Neosetno su, uz pomoć američkog oružja, nastajale države gde im nije mesto i nacije gde ih nije bilo. Tada se verovalo u interesu SAD. Na vrhuncu ove politike Beltvej nije ni primetio da se u sanitarnom kordonu (osim delimično Poljske) oslanja na elite obuzete rusofobijom i srbofobijom i stoga nesposobne za samostalno i trezveno političko delovanje. Ali šta je trezvenost veliki znaju u miru, a mali nauče u ratu.

Za razliku od Vašingtona i Londona koji još uvek ne odstupaju od devetnaestovekovne balkanske politike, Kremlj je zauzeo prikladniju (lukaviju) poziciju – oslanjao se na narode borbenog duha čije vrhuške prikrivaju rusofobiju ili je uopšte nemaju (Sirija Asada, Mađarska pod Orbanom, Turska pod Erdoganom). Nakon okončanja rata u Siriji, složenog i zahtevnog po vojnim i diplomatskim dejstvima, vlasnik skupih geopolitičkih aktiva biće sin alavitskog generala Hafeza el Asada, Bašar, pobednik u ratu i ruski saveznik. Usredsređenost i pregovaračke veštine Kremlja dale su rezultat i na unutrašnjem planu, primer je čečenski sukob. Tamo je sin Ahmeta, Ramzan Kadirov, koji pripada jednom od najvećih čečenskih klanova, postao važan saveznik Kremlja, danas vođa ubojite oružane grupe u Rusiji. Čečeni su promenili stranu.

Vladimir Putin i Ramzan Kadirov (Foto: kremlin.ru)

Osim toga, Kremlj je pre četvrt stoleća preduzeo rizičan potez, skoro samoubilački. Polagano je potiskivao na periferiju elite država članica Varšavskog pakta i republika sa prostora bišeg SSSR-a rešavajući hitna pitanja u središtu carstva. Danas nešto slično pokušava Bela kuća. Kremlj je zaigrao opasnu igru – ruski rulet (russkaя ruletka) i tako obezbedio vreme potrebno da se konsoliduje i, u senci atlantističkog samozadovoljstva i opijenosti pobedom, organizuje složene i fine političke i vojne zahvate, prvenstveno u Evroaziji i Africi. Nenadano i drsko, Kremlj i Peking su se pojavili u dubokoj pozadini Imperije koja je već razvijala zastavu na Crvenom trgu. I današnji gnev Londona i Beltveja znak je panike pred izazovima koji dolaze.

KO JE IZGUBIO BALKAN?
Brzi pad intelektualnih snaga i oštrine promatranja personala Imperije (u stvari degeneracija) mogao se decenijama pratiti u Beogradu, gde su svraćali glasnici i moćnici. Krčeći teren na putu do Rusije imperijlna mašina, brzopleto i nesmotreno, S. Miloševiću je pretpostavila H. Tačija i Č. Jovanovića. A Milošević je sve snage trošio da se nagodi sa Zapadom, povukao se vojno iz RSK u dogovoru s Pentagonom, na kraju i sa Kosova. Vek pred nama pokazaće da li je suvišan napad Imperije 1999. promenio put Srbije i istočne Evrope i udaljio ih od atlantističkog sveta. Miloševićevo svrgavanje, potom i umorstvo u Hagu, bilo je znak čitavom svetu da sa Vašingtonom nema ni pregovora ni razgovora. Otresitiji su se upitali: moramo li baš svi da skončamo u Hagu ili Libijskoj putstinji?

Balkanska mitologija skicirala je lik Niki Hejli (ambasadorka SAD u UN) i tužilaca koji propituju Henrija Kisindžera zbog navodno nezakonite saradnje s Rusima (imao je 17 susreta s Putinom od njegovog dolaska na vlast). Tomahavci i nosači aviona su dovoljni, ječi svetom aksiom personala Imperije koji špartaju balkanskim drumovima dok Kremlj prkosno počinje serijsku proizvodnju hipersoničnih raketa i formira najubojitije ekspedicione snage u svojoj istoriji. Balkanski svet posmatrao je i proučavao posrtanje Rusije i prosvetljenje i metamorfozu Kremlja i njegovih predstavnika; neke je sa naklonošću i otpratio. Brinuo se i smeškao posmatrajući Šojgua, Lavrova, Gerasimova zauzete vojno-političkim aktivama Londona i Vašingtona: P. Porošenkom (kralj čokolade), B. Borisovom (snagator iz epohe Todora Živkova), K. Grabar Kitarović (ekspertkinje za NATO integracije), Z. Zaevom (stručnjak za neuspele ružičaste revolucije), B. Izetbegovićem (vlasnik autorskih prava na knjigu „Islamska deklaracija“) i armijom ljudi u razgranatoj mreži od Kijeva do Londona i Vašingtona.

Danas tako stvari stoje. Vašington je do kolena potučen na svom terenu, u Beogradu – glavnom gradu Balkana, gde Rusa nema čitavo stoleće (od 1917), a NATO decenijama u embahadi SAD uredno smenjuje svog predstavnika. To nije vojni ili diplomatski poraz, već nešto grđe i nepopravljivo – konceptualni, ideološki poraz. Šah-mat.

Domete sadašnjeg personala Imperije posredno potvrđuje i dolazak u Evropu Stiva Benona, bivšeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost. On pokušava da u hodu prestroji politiku SAD i da brzo obrazuje mrežu kvalifikovanih analitičara i političara srednjeg nivoa koji bi postali potpora Vašingtona. Istovremeno ističe da će Balkan dobiti važnije mesto na svetskoj sceni.[1] Ali Balkan je geopolitička konstanta u poslednjih dva stoleća a Benonova izjava nagoveštava da će novi vojni i spoljnopolitički aparat Vašingtona pre prihvatiti konstante nego što će ih izbacivati iz složenih geopolitičkih jednačina. Sa sličnim problemom američkog aparata, slabim poznavanjem zamršene evropske politike i intriga, suočio se Vilson u Versaju. No, posle svega, ostaje da se vidi da li će se srpska vlada baviti spasavanjem američke i evropske politike na Balkanu ili svog naroda. The Game Is Over.

RUŠENjE ILI RASPUŠTANjE SANITARNOG KORDONA
Sanitarni kordon je važna geopolitička fortifikacija izgrađena nakon Versajskog mira između Baltika i Jadrana, čitavo HH stoleće namenjena održavanju uspostavljenih odnosa u Evroaziji. Srbija se nalazi na njegovom jugu i zauzima važan vojni pravac (Morava-Vardar) te je njena budućnost povezana s dolazećim promenama na istoku Evrope. Velika rasprava o budućnosti EU nagoveštava da će sanitarni kordon promeniti dosadašnju ulogu. Ako atlantisti pobede Rusiju raspustiće ga jer je radi toga i stvoren. U protivnom, Rusija će ga srušiti kao smetnju na putu ka Evropi. Kako god, pred Srbijom se otvaraju nove prilike, izazovne i nepredvidive. Rasprava o novoj ulozi Istočne Evrope dovešće do otvaranja posebnih pitanja, recimo nove uloge Poljske ili uređenja prostora bivše SFRJ. A na tom prostoru najvažniji su srpsko-hrvatski odnosi.

Kolinda Grabar Kitarović i Aleksandar Vučić (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Osim toga, važno je i pitanje da li će Albanija ostati u postojećim granicama ili će biti proširena. Ako se Albanija proširuje onda mora da se kaže zašto i na čiji račun (Crna Gora, Srbija, BJRM, Grčka), što znači da se dogovor velikih sila postignut 1999. (rezolucija SB 1244) stavlja van snage i počinje ponovno preispitivanje svih granica na Balkanu i u Evropi, novi ratovi i rasparčavanje država. Rasprava o položaju Albanije razjasniće da li ta zemlja sa Hrvatskom i dalje predstavlja „nož uperen u srce Beograda“ budući da hrvatske vođe ističu „bratstvo po oružju“ s Albancima. Ujedno će biti odlučeno ko na sebe preuzima ova dva u biti antievropska projekta: V. Britanija, Vatikan, SAD ili neko drugi?

Velike sile (pre svega evropske) moraće da se izjasne (posredno ili neposredno) o tome da li Hrvatska ima pravo da rezultat počinjenog genocida (u povratu) nad Srbima pretoči u teritorijalne dobitke. Drugo pitanje je da li albanskoj manjini u Srbiji pripada pravo da izvrši etničko čišćenje, organizuje oružanu pobunu i nakon toga na srpskoj teritoriji proglasi svoju državu? Na ova pitanja pažnju skreću i predstavnici SPC koji izražavaju bojazan da bi Evropa mogla da prihvati ideju dogovorenog i konačnog etničkog čišćenja kao legitimnog rešenja te da ovakav model može naći primenu širom kontinenta.[2] Srpska vlada će pre ili kasnije, bez obzira na odnos snaga na međunarodnoj sceni, od UN-a i velikih sila zatražiti denacifikaciju Hrvatske iz razloga što je u njoj izražena srbofobija, progon Srba i veličanje ustaštva. U okviru denacifikacije valjalo bi postaviti zahtev da se kompleks koncentracionog logora Jasenovac i naselja Jasenovac izuzme ispod hrvatske jurisdikcije i stavi pod upravu Saveta bezbednosti UN radi izgradnje odgovarajućeg memorijalnog centra. Oba pitanja bi morala da se nađu u memorandumu koji bi vlada uputila velikim silama povodom preuređenja prostora bivše SFRJ sa osloncem na međunarodno pravo i istorijske činjenice. Vlada bi tako ojačala svoju poziciju uoči sukoba u EU koji će se preneti i na istočnu Evropu i Balkan.

JALTA, REZOLUCIJA 1244 I PREGOVARAČKA PUNOMOĆJA
Dok se ruši jedan poredak i gradi novi, pregovarači na sto stavljaju važne ugovore sklapane u ranijim vremenima, pažljivo se raspravljaju opaske o njihovom izvršenju i kršenju, kao i uslovi za novi dogovor. Sve se premerava na terazije vremena. Otuda je za vođstva država koje nisu za pregovaračkim stolom, a zainteresovane su za odluke (poput političkih predstavnika balkanskih država), važno da uoče magnitudu promena koje donosi novi poredak. Naime, ako se geopolitika umešala u prekrajanje sveta onda valja imati u vidu da ona stvari promišlja u kontinentima. Specijalna pitanja rešavaju se nakon usvajanja plana za velike prostore. A na Balkanu i Kavkazu svaki poredak sveta fino se podešava, između ostalog, potvrdom starih i/ili uspostavljanjem novih granica.

Ovlašan pogled u prošlost otkriva nam da je za položaj Srbije važan dogovor u Jalti i u Versaju. Jalta je važna tačka rešavanja srpskog pitanja dok su brojni sporazumi zgodne polazne pregovaračke podloge za međunarodno-pravno uređenje prostora bivše SFRJ. Primera radi, tzv. Briselski sporazum iz 2013. (potpisan od Ivice Dačića i Hašima Tačija) važan je kao pokazatelj nastojanja pojedinih subjekata koji su tada bili za stolom a danas su na stolu, jer su u međuvremenu postali geopolitički objekt. Dejtonski sporazum (1995) i Rezolucija SB UN-a 1244 (1999) imaju veću težinu jer iza njih stoje stalne članice Saveta bezbednosti UN.

Uzdržanost velikih sila na učestale predloge o prekrajanju granica (posebno srpsko-albanske) ne znači da one nemaju stav i ciljeve već nemušto poručuju: „Mi koji smo se izborili da iscrtavamo svoje i granice naših podanika, usaglasili smo 1999. rezoluciju 1244, ali još uvek ne znamo ishode pregovora o drugim velikim pitanjima od kojih zavisi uređenje Balkana. Rat nije završen i nije rešena budućnost Bliskog istoka, ni sudbina EU, ni uloga Kine, ni status korejskog poluostrva. Strpite se!“ Nedavna izjava kancelarke Merkel da nema promene granica na Balkanu[3] jeste obavezujuće uputstvo lokalnim političkim krugovima ali i javno isticanje želje Nemačke da se ne menja stanje na terenu. Ali kancelarka danas nije sigurna u kojoj će državi sutra osvanuti: EU, Nemačkoj, Prusiji…

Angela Merkel (Foto: AP Photo/Markus Schreiber)

Rusija i SAD su reakciju na nove predloge o promeni granica izrazile suvo i tvrdo. SAD izjavom (ambasada u Prištini, ne Vašington) daju poruku da Beograd i Priština nemaju „neograničenu slobodu delovanja.“[4] Rusija to čini preko predstavnika za medije MID-a i ministra Lavrova isticanjem važeće rezolucije 1244, kojom se garantuje celovitost Srbije. Kremlj uporno napominje svim zainteresovanim stranama da nije blagonaklon prema kršenju i prenebregavanju rezolucije 1244 budući da je 1999. uložio veliki napor da se ona donese. U vreme njenog izglasavanja mnogi političari u Srbiji smatrali su da je Jeljcin izdao SRJ, jer joj nije prodao rakete S-300. Ali ako se prisetimo napora Stroba Talbota i čitave diplomatije atlantista u Kremlju 1999, te činjenice da Jeljcin i Primakov nisu imali na raspolaganju solidnu diviziju, a kroz Bosfor nije mogao da prođe nijedan ruski ratni brod, Kremlj je dobio više no što se nadao.

S jedne strane međunarodno-pravno je obezbeđena celovitost Srbije, a sa druge strane deo njene teritorije prepušten je trupama NATO pakta. Amerikanci su računali s raspadom Rusije, a Kremlj s boljim položajem u budućnosti. Ovom rezolucijom velike sile su postigle dogovor da Albanija ne dobije proširenje, Kremlj je ostao u igri, Pentagon na terenu, a Srbija s nadom. Kao i 1812. Mirom u Bukureštu. Vredi napomenuti da NATO nije uspeo da preuzme u potpunosti teritoriju prostora SFRJ iako je JNA sarađivala s NATO paktom. Da li je pokušaj Pentagona bio prekoračenje sporazuma u Jalti utvrdiće opunomoćeni predstavnici zemalja potpisnica za pregovaračkim stolom.

Nakon dolaska SFRJ pod nadzor UN-a i NATO pakta, posebno nakon Dejtonskog sporazuma i donošenja rezolucije 1244, pregovaračke mogućnosti predstavnika novonastalih država, posebno u pogledu uspostavljanja granica, značajno su sužene. O ovom pitanju će se odlučivati u Vašingtonu, Moskvi, Londonu i Pekingu a raspravljati u Berlinu i Parizu. Na prostoru bivše SFRJ osim Beograda, koji će moći da da svoje mišljenje o pojedinim pitanjima, nijedan drugi međunarodni ili politički subjekt, pokret, stranka ili ličnost neće biti ni konsultovani. U tim okolnostima Srbija nema razlog da prva pokreće pitanje granica, posebno ne sa pojedinim državama s kojima je već bila razgraničena SFRJ. A još manje s predstavnicima pojedinih stranaka, političkih grupa ili pokreta bez parlamentarnog, ustavnog i međunarodnog statusa. Kada bude mogla, Srbija će pregovarati sa stalnim članicama saveta bezbednosti UN o balkanskim granicama, a sa susedima oko detalja razgraničenja. Ni knez Pavle nije pregovarao o uređenju složene države Kraljevine Jugoslavije sa terorističkom VMRO, niti sa ustašama, već sa predstavnicima političkih stranaka koje su bile deo parlamentarnog života Kraljevine i posredno s inostranim činiocima.

Naime, 1999. Srbija je ratovala s NATO paktom oko mesta i uloge u Istočnoj Evropi, a ne oko srpsko-albanske granice. Godine 1999. Albanija nije bila članica NATO pakta niti u ratu sa Srbijom. A vazda je bilo: granice i teritorije stiču se ili gube jednako – na mač. Svakako, Srbija može samovoljno da napusti deo svoje teritorije ali, pre ili kasnije, ponovo će morati da se razgraničava s jednom ili više država, možda u težim okolnostima. Sadašnji odnos snaga u svetu vladu u Beogradu ne sprečava da o pitanjima unutrašnjeg uređenja Srbije (široka autonomija za albansku manjinu prema rezoluciji 1244) započne opsežne razgovore sa velikim silama.

Stanovništvo Albanije i Hrvatske, Crne Gore i BJRM dobiće priliku da nakon prekrajanja Balkana rastumače mitsku priču o Trojanskom konju. Čeka ih dug put oporavka od pomoći saveznika i preispitivanje politike da je tuđa šteta najveća korist.

Ministri spoljnih poslova Hrvatske, Albanije i Crne Gore na okupljanju „Jadranske trilaterale“ u Draču (Foto: Ministarstvo vanjskih i evropskih poslova Hrvatske)

Srbija danas bolje stoji nego što bi njeni susedi i neprijatelji iz prethodnih ratova želeli jer nije imala saveznike kakve imađahu Albanija i Hrvatska. I spremna je da razgovara s albanskom manjinom umornom od „pobedničkog“ propadanja. Ta spremnost je postojala i ranije, o čemu svedoče pregovori između albanskog premijera Fatosa Nanoa i Slobodana Milošević pred rat 1999. Otuda nikoga u Srbiji ne treba plašiti promenama poretka sveta i novim granicama. Srbija konačno ulazi u novi HHI vek pun prilika kakve nije srela od Karađorđa. Da li će pasti ili vaskrsnuti kazuju stoleća uspona i padova posle Kosovske bitke. Život kraja nema, kao ni balkanska mitologija i Srbija.

______________________________________________________________________________

UPUTNICE
[1] Intervju S. Benona RTRS,  http://www.rtrs.rs/vijesti/vijest.php?id=306206

[2] Izjava igumana manastira Visoki Dečani, Save Janjića, Pečat, 532/2018. Str. 12.

[3] https://www.blic.rs/vesti/politika/merkel-nema-promena-granica-na-zapadnom-balkanu/lfs0yb1

[4] https://rs.sputniknews.com/politika/201808171116900738-sad-beograd-i-pristina/

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

Politika, Svet
Pratite nas na YouTube-u