Ko iskreno ljubi istinu, slobodu i otadžbinu…

Govor ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića na komemoraciji u čast Željka Cvijanovića u sali Skupštine grada Beograda

Željko Cvijanović napušta životnu scenu, kako narod kaže, u punoj snazi. U zenitu iskustva koje je, kao novinar i umni komentator naših prilika, stekao i nasložio u sebi. Tek je mogao i morao davati punu meru svojih iskustvenih uvida i pomagati ljudima da se snađu u burnom vremenu i haotičnom prostoru.

Može se reći i da je sagoreo, jer je o svemu pisao sa žarom i ličnim bespoštednim ulaganjem. Ličio je po tome na burnog i preosetljivog krajiškog grmalja i borca Petra Kočića, čije reči čitamo i na jednom skorašnjem beogradskom grafitu: „Ko iskreno ljubi istinu, slobodu i otadžbinu slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas.“ Nešto od takve oslobođenosti i hrabrosti imao je Željko.

Cvijanović je došao u Beograd iz Sarajeva. Iz te sredine baštinio je iskustvo mladobosanaca, koji su spojili u sebi obrazovanje i društveni aktivizam, moderna znanja i slobodarstvo dedova. Andrić je o njima zapisao: „To je naraštaj pobunjenih anđela, u onom kratkom trenutku dok još imaju i svu moć i sva prava anđela i plamenu gordost pobunjenika. Ovi sinovi seljaka, trgovaca ili zanatlija iz zabačene bosanske kasabe dobili su od sudbine, bez svoga naročitog napora, otvoren izlaz u svet i veliku iluziju slobode.“ Cvijanović je imao nešto od toga u svojoj osnovi.

Polako zaboravljamo, a ne smemo zaboraviti, da je sarajevskoj sredini posebnu boju davao srpski element, od starog sarajevskog građanskog soja koji je težio napretku isto kao što je čuvao svoju veru i svoje ime, do onih bistrih i prodornih seljačkih sinova koji su u Sarajevo dolazili žedni znanja i dokazivanja.

Čitav niz odabranih imena još za razdoblja titoizma bili su, ovako ili onako, istisnuti iz Sarajeva. Željko je u Beograd, u Srbiju, došao u poslednjem velikom ratnom talasu i onu tamošnju borbenu i istinoljubivu boju preneo i u naš Beograd, otvoren za sve koji vrede i imaju šta da kažu.

A pisao je oštro i otrežnjujuće. Jedan tekst od pre četiri godine počinje osvrtom na novu reviziju istorijskih uloga, braneći najpre plemeniti lik Principa od oznake teroriste. U svom britkom razmatranju napokon dolazi do sledeće dijagnoze naše savremenosti, sinteze svih bitnih činjenica naše današnje pometnje: „Rečju, jugonostalgija, naravno, onaj njen najmaligniji politički aspekt, danas je najfiniji jezik nacionalne samomržnje, ona je lažno svedočenje o tome da su sva naša rešenja, kao i sve naše lepe godine, izvan naših granica, jednako kao što su sve naše nevolje ostale u našim granicama.“

Cinično i ujedački, proglašavali su ga „novinarom u civilu“ i saradnikom domaćih službi bezbednosti, oni koji su možda bili plaćeni saradnici tuđih, a mnogi čak i volonteri. Cvijanović je imao nešto od kmeta Simana, kada je za svoj narod, tvrdoglavo i jogunasto, ali pravdoljubivo i domaćinski, tražio ono što mu pripada od onih koji mu otimaju. I zato mu se rugao vazda iskeženih zuba, onaj kasabalijski i podanički deo beogradske medijske i političke čaršije.

Željkova analiza društvenog trenutka uvek je imala i istorijsku pozadinu, sa kojom se taj naš savremeni trenutak mogao potpunije i verodostojnije sagledati.

Nije svoje autorsko stanovište podešavao prema stanovištu moći i interesa moćnih, nije bio medijski glasnogovornik bilo čijeg, a naročito ne tuđinskog interesa. Isterivao je, u svom pisanju, pravdu za svoj narod koji kaže da pravda drži zemlju i gradove. Njegov prerano prekinut život bio je zaokružen i ispunjen smislom.

Odlazi još jedna markantna figura srpskog novinarstva, kojem je Željko Cvijanović dao snažan umni i izražajni pečat. Tek ćemo videti koga smo u njemu imali i tek ćemo se njegovim tekstovima i uvidima vraćati.

Neka mu je pokoj duši.

Pratite nas na YouTube-u