Kao što je američko društvo u previranju bez presedana, tako je i američka unutrašnja i spoljna politika. Trampovi, sad bi se već moglo reći zakleti politički protivnici mu još uvek nisu „oprostili” pobedu na predsedničkim izborima u novembru 2016, još uvek traže „dokaz”, bilo kakav, da je Tramp došao na vlast zahvaljujući „ruskom mešanju” ili sličnim vradžbinama – a već su, za dva meseca, na redu novi američki izbori.
Ti izbori nisu predsednički, ali imaju praktično istu težinu, oko čega se slaže većina američkih posmatrača na obe strane političke provalije koja sada razdvaja tamošnje suprotstavljene političke tabore. Jer, ako Republikanci izgube većinu u donjem, Predstavničkom domu američkog Kongresa, sa skoro potpunom sigurnošću se može očekivati pokretanje tzv. „impičmenta“ protiv Trampa od strane nove demokratske većine – što mnogi prvaci Demokratske partije odavno otvoreno najavljuju.
„Impičment“ još uvek ne znači i uklanjanje – za to je potrebno da dve trećine gornjeg doma Kongresa, Senata, izglasa krivicu po jednoj ili više tački optužnice, što „impičment“ zapravo i jeste – optužnica protiv najviših državnih zvaničnika SAD, uključujući i samog predsednika, koja se, ako se izglasa krivica, završava opozivom.
Mada je i mnogim prvobitnim skepticima postalo jasno da je Tramp imao stvarnu nameru da poboljša odnose sa Rusijom, da izvuče SAD iz opterećujućih međunarodnih obaveza i savezništava, uključujući i NATO – isto tako je sada jasno da su Trampu, u najmanju ruku, uglavnom vezane ruke, bar dok ne prođu izbori.
Em će mu prioritet biti da podrži kampanju kandidata koji su mu naklonjeni – a to čak nisu ni svi republikanski kandidati – em mu protivnici, u vidu ne samo demokrata, već i medija i specijalnog tužioca Malera, bukvalno ne daju da diše, i svakodnevno ga zasipaju novim optužbama (mahom bez pokrića), podmetanjima, sve vulgarnijim uvredama, pa i pretnjama, uz korišćenje bukvalno gestapovskih metoda, kao što je FBI upad u kancelarije bivšeg Trampovog advokata i konfiskovanje sve poverljive komunikacije na relaciji advokat-klijent.
Ili, najnoviji primer, nepotpisana kolumna u Njujork tajmsu koju je, navodno, napisao/la „visoki zvaničnik u Trampovoj administraciji”, koji otvoreno piše da „mnogi visoki zvaničnici u njegovoj administraciji vredno rade na sabotiranju njegove agende i njegovih najgorih poriva”, što je ravno otvoreno deklarisanom puču.
U takvom ambijentu, spoljna politika ne samo da nužno ide u drugi plan, već postaje i krajnje pojednostavljena.
Sve će se svoditi uglavnom ili na Trampovo povlađivanje „jastrebovima” – kao što se već dešavalo bar u dva maha, kada je naredio vazdušne napade na položaje sirijske vojske povodom njenog nikad dokazanog korišćenja hemijskog oružja protiv terorista protiv kojih vodi rat – ili Trampovo prepuštanje dizgina, osim kada je reč o najvažnijim susretima ili samitima – savetnicima i spoljnopolitičkoj birokratiji.
A američkim spoljnopolitičkim establišmentom i dalje vladaju jastrebovi-intervencionisti i pristalice američkog unilateralizma, koji još uvek ne mogu da prežale dane neprikosnovenog jednopolarnog američkog momenta koji je trajao otprilike dve decenije posle pada Berlinskog zida.
VOLFOVIC NA MIČELOV NAČIN
U tom kontekstu, dovoljno je izdvojiti neke pojedinosti iz svedočenja pred Spoljnopolitičkim komitetom američkog Senata nama sada već poznatog Vesa Mičela, pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, od 21.8.2018. godine, da bi se shvatili važeći pravci američke spoljne politike, uključujući i one vezane za naše prostore.
Na samom početku svedočenja, naslovljenog „Američka strategija prema Ruskoj Federaciji”, Mičel nudi sledeću viziju:
„Nasuprot optimističkim pretpostavkama prethodnih administracija, Rusija i Kina su ozbiljni takmaci koji izgrađuju materijalne i ideološke sposobnosti kako bi osporili američko preimućstvo i vođstvo u 21. veku. Stoga je i dalje na samom vrhu liste prioriteta američkih bezbednosnih interesa sprečavanje dominacije na evroazijskom kopnu od strane neprijateljskih sila. Centralni cilj spoljne politike ove administracije je da pripremi našu naciju za suočavanje sa ovim izazovom kroz sistematsko jačanje vojnih, ekonomskih i političkih temelja američke moći.”
Ovo je, mnogi će primetiti, svojevrsni povratak osnovama tzv. Volfovicove doktrine, imenovane po nekadašnjem visokom zvaničniku Pentagona u administracijama Buša starijeg i mlađeg, koji je kasnije postao i šef Svetske banke. A upravo je ta doktrina, koja je prvi put procurela u američku štampu 1992. godine, činila osnovu američkog jednopolarnog – neki su čak govorili i „imperijalnog” – momenta, koji je trebalo da se prostire u nedogled. Evo, poređenja radi, samo jednog od ključnih pasusa iz tog dokumenta, koji je, zbog negativnih reakcija javnosti, (samo na rečima) naknadno ublažen:
„Naš prvi cilj je sprečavanje ponovnog pojavljivanja novog rivala, ili na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili drugde, koji bi predstavljao pretnju na nivou one koju je predstavljao Sovjetski Savez. To je dominantna misao na kojoj se temelji nova regionalna strategija, i zahteva od nas ulaganje napora radi sprečavanja bilo koje neprijateljske sile da dominira regionom čiji bi resursi, pod konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni da generišu globalnu moć.”
Dakle, Evroazija je i dalje, po američkim neokonzervativnim stratezima i izvršiocima poput Mičela, ključ za generisanje globalne moći koja bi mogla da parira američkoj. Kako tada, tako i sada, američka politika će biti usmerena ka sprečavanju uspostavljanja „konsolidovane kontrole” nad tzv. središnjim kopnom, kako je Evroaziju nazivao Makinder.
Nastavljajući svoje svedočenje, Mičel je nonšalantno potvrdio da su sve silne sankcije koje su SAD, zajedno sa svojim evropskim vazalima, pod raznim izgovorima nametnule Rusiji poslednjih godina imale isključivo geopolitičke ciljeve, sračunate na potkopavanje ruske ekonomske i svake druge moći, „sve dok Rusija ne promeni kurs”. Odnosno, sve dok ponovo ne pristane da se vrati u jeljcinovske okvire.
U toj američkoj novoj-staroj imperijalnoj spoljnoj politici sračunatoj na gušenje konsolidacije evroazijskog prostora (čiju kičmu, dakle, čini sadašnji rusko-kineski savez), balkanski region je svrstan među države koje čine „prvu liniju fronta” naspram „ruskog geopolitičkog pritiska”, zajedno sa Ukrajinom, Gruzijom i kavkaskim, crnomorskim i centralnoevropskim regionima. Specifično, Mičel se pohvalio kako je „na Balkanu američka diplomatija odigrala vodeću ulogu u rešavanju grčko-makedonskog spora oko imena i angažuje se i kod Srbije i kod Kosova radi podsticanja dijaloga koji se vodi pod okriljem EU”.
„DUBOKA DRŽAVA“ ILI STABILNA DRŽAVA
A da je Trampova spoljna politika faktički „kidnapovana” od strane jastrebova priznaje i sam anonimni autor gore pomenute kolumne u Njujork tajmsu, u priznanju od kog upravo zastaje dah:
„Uzmimo primer spoljne politike: u javnosti i privatno, predsednik Tramp pokazuje sklonost ka autokratama i diktatorima, kao što su ruski predsednik Vladimir Putin i severnokorejski lider Kim Džong-Un, dok u isto vreme demonstrira malo istinitog poštovanja za spone koje nas vezuju za savezničke zemlje koje dele naše poglede.
Međutim, pažljivi posmatrači su primetili da ostatak administracije radi na jednoj drugom koloseku, gde se zemlje poput Rusije prozivaju za mešanje i bivaju dostojno kažnjene, dok se saveznici širom sveta tretiraju kao saradnici umesto da se nipodaštavaju kao rivali.
Na primer, u slučaju Rusije, predsednik nije bio rad da izbaci iz zemlje brojne špijune g. Putina, kao kaznu za trovanje bivšeg ruskog špijuna u Britaniji (ovo se odnosi na slučaj Skripalj – za koji još uvek nema nikakvog dokaza o ruskoj umešanosti – prim. aut.).
Nedeljama se žalio na visoke zvaničnike koji su ga saterali u ćošak dalje konfrontacije sa Rusijom, i izrazio je frustriranost nad činjenicom da su Sjedinjene Države nastavile da uvode sankcije protiv te zemlje (tj. Rusije – prim. aut.) zbog njenog malignog ponašanja. Ali je njegov tim za nacionalnu bezbednost znao bolje – takve akcije su morale da budu preduzete, da bi se Moskva pozvala na odgovornost.
To nije rad takozvane duboke države. To je rad stabilne države.”
Dakle, ne treba imati nikakvih iluzija – sve „konstruktivne” američke inicijative koje nam tokom sledećih meseci budu dolazile, bilo po pitanju Kosova i Metohije, bilo po pitanju drugih pitanja od srpskog nacionalnog interesa – biće isključivo u cilju borbe protiv „malignog ruskog uticaja” i protiv jačanja rusko-kineskog evroazijskog saveza, odnosno politike koju sprovode sada već deklarisani pučisti unutar Bele kuće.
Gesla pod kojima će se to odvijati biće u rasponu od „istorijskih sporazuma” do „energetske diversifikacije”, „borbe protiv korupcije” (trenutni opozicioni „hit” u Republici Srpskoj) i – šlagera koji nikad ne zastareva – „borbe za srca i umove u susret 30-godišnjici kraja komunizma”.
I, upravo pod vođstvom Mičelovog odseka, „svih 50 američkih diplomatskih predstavništava u Evropi i Evroaziji će biti obavezna da razviju, koordiniraju i sprovode ciljane akcione planove za suprotstavljanje ruskim operacijama za širenje uticaja u zemljama u kojima se nalaze”. (Ilustrativan primer takvog rada je delovanje američkog diplomate Džefri Pajeta, koji je 2014. kao ambasador u Kijevu, nadzirao „evromajdanski puč”, a tokom ove, 2018. godine, kao ambasador u Atini, „koordinirao” ciljano zamućivanje rusko-grčkih odnosa).
U tu svrhu, Mičel od Kongresa traži da izdvoji 380 miliona dolara za borbu protiv „ruskog malignog uticaja” u 2019. godini.
Sve ovo, naravno, ne znači da je „igra gotova”, da su se nade koje su se pojavile posle Trampovog izbora potpuno izjalovile, već jednostavno da treba sagledati realni odnos snaga i shvatiti da Tramp vodi borbu za goli politički opstanak i da još uvek nije u poziciji da suštinski promeni američki spoljnopolitički kurs u željenom pravcu, i pitanje je da li će uopšte i biti.
Slično su nedavno konstatovali i, inače poslovično tvrdokorni Severnokorejci, posredstvom zvaničnog lista Rodong Sinmun, iz čije analize vredi izdvojiti sledeće:
„Predsednik Tramp ima ’san’ o postizanju epohalnog cilja poboljšanja severnokorejsko-američkih odnosa i uspostavljanja svetskog mira, ali on ima previše neprijatelja. Njegova administracija, pa čak i njegovi savetnici, spavaju u istom krevetu sa predsednikom, ali sanjaju različite snove. Oni govore i deluju na način koji nije u skladu sa predsednikovom željom, i oni lažno predstavljaju činjenice kako bi zamaglili predsednikove oči i uši i usmerili ga u pravcu pravljenja neželjenih odluka.”
Pazimo se, dakle, i dalje Danajaca koji donose darove, tj. „trampista” koji navodno govore i rade u ime Trampa. Ako iko „zna za jadac”, to su Severnokorejci. Oni su, dok se i ako se stvari u vašingtonskoj „močvari” ne razbistre, obustavili proces koji treba da vodi ka denuklearizaciji Korejskog poluostrva, i čekaju rasplet, čuvajući svoje vitalne nacionalne interese i držeći se proverenih saveznika, ne obazirući se na pritiske, pa i pretnje koje dolaze iz dela Trampovog okruženja. Deo te istočnjačke mudrosti ne bi bio ni nama na odmet.
Izvor sveosrpskoj.com
