Slobodan Vladušić, pisac i esejista, rođen je 1973. godine u Subotici, gde je završio osnovnu i srednju školu. Radi kao vanredni profesor na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Bio je stalni književni kritičar u listovima Politika i Večernje novosti. Knjige kritika i studija: Degustacija strasti, (1999) Na promaji, Ko je ubio mrtvu dragu (2009), Crnjanski, Megalopolis (2011), itd. Romani: Forward(2009), Mi izbrisani (2012). Povod za ovaj razgovor je njegova nova knjiga „Književnost i komentari“.
Vaša knjiga „Književnost i komentari“ izlazi u doba kada je kriza knjige i čitanja veća nego ikad, i kada je ugroženo samo postojanje javnih biblioteka. Čarls Simić je, na primer, pisao o tome kako se u SAD, pogotovo u manjim mestima, biblioteke jednostavno gase. Dakle: čemu pisanje, čitanje i slične uzaludnosti u doba trijumfa globalne Mreže?
— Neka istraživanja su pokazala da se u Srbiji procentualno više čita nego u Francuskoj: osam odsto ljudi u Srbiji su čitaoci, dok je u Francuskoj to samo dva procenta. Interesantan podatak. Međutim, pored pitanja broja čitalaca, postavljaju se i neka druga pitanja: šta čitamo i zašto čitamo, na koji način čitamo? U svojoj knjizi Književnost i komentari, želeo sam da pokažem na koji način je čitanje i književnost povezano sa kvalitetom života ali i sa pitanjem slobode, sa pitanjem da li smo u ovom svetu robovi ili ličnosti. Moja knjiga nije elitistička. Moja knjiga pokušava da na nov način pokaže zašto nam je potrebna književnost. Ukratko: pomoću književnosti usvajamo životne tehnike koje nam omogućavaju da sačuvamo i kreiramo vlastitu životnu priču. Opet, vlastita životna priča nam makar pruža mogućnost da sačuvamo slobodu mišljenja u doba sveopšte manipulacije svešću. Drugim rečima, dok god imamo životnu priču, ima šanse da ne postanemo robovi.
Još u knjizi „Crnjanski, Megalopolis“ napravili ste razliku između Polisa dostupnog humanitetu i Megalopolisa, u kome čovek više nije čovek, nego biomasa. Ako se svemu tome doda činjenica da postmoderni kapitalizam sve više virtuelizuje ljudska bića, i transhumanistički sanja o kiborzima, kakva je perspektiva ličnosti u tom svetu? Kad kažem „ličnost“ svakako mislim na biće kadro da proizvodi nove kulturne vrednosti, stvaralački odgovarajući na, tojnbijevski rečeno, izazove okruženja?
— Ja sadašnje doba nazivam Megalopolisom. U Megalopolisu vlada ekonomski fašizam, a nekadašnja rasna podela na ljude zamenjena je ekonomskom: ko je u ekonomskim tokovima ima pravo da ostane živ: onaj ko nije može biti pušten da umre. Megalopolis na sve načine želi da sačuva ovu apsolutnu prevlast ekonomije kojoj su sada podređene sve vrednosti tako što svojim robovima nameće jednu sliku sveta u kojoj se svako ko se suprotstavlja ekonomskom fašizmu naziva, naravno, fašistom. Tako dolazimo u paradoksalnu situaciju da se ljudi koji baštine tradicije humanizma, nazivaju imenom onih koji su te knjige spaljivali a pisce tih knjiga proganjali i ubijali. Kako je to moguće? Pa moguće je nažalost zato što dobar broj ljudi sveden na robove Megalopolisa: neki na to svesno pristaju iz koristoljublja, a neki zato što nažalost nemaju dovoljno znanja da mogu da protumače svet. Nemojte zaboraviti da je jedna od odlika reformi školstva smanjivanje količine znanja koja se predaje učenicima i studentima i koja se traži od njih. To nije slučajno, kao što nije slučajno da se ljudi izlažu tonama informacija zato da bi im obaveštenost zamenila znanje. Ljudi koji ne pristaju na ekonomski fašizam su ličnosti i moja knjiga je posvećena ličnostima. Šta će sa njima desiti u budućnosti to ne zavisi samo od Megalopolisa već i od samih ličnosti: od mogućnosti da budu solidarni.
Da pređemo na Vašu knjigu, „Književnost i komentari“. Za nju ste dobili nagradu „Laza Kostić“, a Franja Petrinović je, u ime žirija, odluku o dodeli nagrade obrazložio tezom da je u pitanju „mešavina nauke, putopisa, biografskih eseja, u kojima se prepliću i sociologija i filozofski spisi“, koja nastoji da pokaže da „književnost nije tek skup određenih tehnika, tek mašta, tek sklopljen niz rečenica, već nešto mnogo više i značajnije.“ Dva pitanja: otkud ovakva žanrovska „neodređenost“ i šta je u knjizi novo u odnosu na Vaše prethodne književnoteorijske i esejističke zahvate?
— Još u svojoj knjizi Crnjanski, Megalopolis imao sam slutnju da naučni tekstovi iz humanističkih nauka, čak i kada su izvanredni, imaju tu lošu osobinu da prosto prolaze kroz čitaoce ne ostavljajući nikakav trag. Slutio sam da je neophodno da, sem izlaganja znanja, čitaocu pokažemo da je to znanje usko povezano sa njegovom egzistencijom, da je važno za njegov život, da može, uistinu da promeni njegov život i da ga učini boljim i intenzivnijim. A da bi se pokazala i dokazala ta važnost znanja moramo da na neki način uposlimo i neke druge žanrove: esej, putopis, zapis, anegdotu, sve ono što znanje može da poveže sa životom. Dakle, ono što sam slutio da treba da uradim u knjizi Crnjanski Megalopolis, svesno sam upražnjavao u knjizi Književnost i komentari: otuda ta mešavina žanrova. Ali kao što sam kazao ta mešavina nije sama sebi cilj. To sam uradio da bih mogao da ispričam priču o našem vremenu (o Megalopolisu) i o junacima našeg vremena – ličnostima, ali i o onima koji su na žalost ostali ili postali robovi Megalopolisa.
Zašto je podnaslov knjige „Uputstvo za oružanu pobunu“? Odakle Vam u njoj spisak „domaćih pobunjenika“: Crnjanskog, Andrića, Krakova, Vinavera? Zašto ste Crnjanskog odabrali da ukažete na herojsku egzistenciju kao nešto što je nestalo iz našeg sveta, ali za čim se čezne kao za neophodnim „sastojkom“postojanja?
— Uputstvo za oružanu pobunu je citat jedne diverzije Gija Debora koji je takođe jedan od važnih junaka moje knjige. Mislim da će čitaocu iz samog teksta i završne napomene biti jasno šta je smisao tog naslova. Ali, u kratkim crtama, stvari stoje ovako: po teoretičarima rata, bojište na kome se odigrava savremena, četvrta generacija rata nije više neki rov ili teritorija, već naša svest. Ovi teoretičari smatraju da se u četvrtoj generaciji ratova protivnik ne pobeđuje tako što mu savladate armiju, već tako što prodirete u svest neprijateljske populacije preko komunikacionih kanala (na primer, preko medija) a zatim obrađujete tu svest tako da ona izgubi volju da pruža otpor.
Dakle, oružana pobuna danas ne počinje u šumi ili na ulici, već u svesti. U načinu na koji percepiramo svet. U tome da li u svesti imamo vlastitu životnu priču ili prazninu koju moramo da neprekidno punimo bilo kakvim sadržajima. Jer praznina boli. Zato je ova knjiga jedna oružana pobuna: ona se buni protiv sistemskog uništavanja životnih priča pojedinaca ali i kolektiva kome pripadamo. A što se tiče spiska domaćih pobunjenika iz Vašeg pitanja, uključivši tu i Crnjanskog, njih zapravo ima znatno više. Razlog zašto su oni tu jeste prosto što se u njihovoj egzistenciji naslućuju obrisi ličnosti, koja je most između individualnog i kolektivnog. Ako pažljivo čitate njihove tekstove i ako pažljivo tumačite njihove živote, možete doći do nebrojenih blaga. A jedno takvo blago je, na primer, i način na koji umirući Crnjanski citira herojsku smrt svog oca Tome Crnjanskog.
Poznati ste kao smeli kritičar razaranja obrazovanja u Srbiji i svetu, branilac klasičnih univerzitetskih vrednosti. Kako nam se dogodilo da smo razgradili ono što je Jaspers definisao kao „ideju Univerziteta“ (to je, dakako, zajednica slobodnih istraživača, profesora i studenata, koji tragaju za istinom, a ne za profitabilno primenljivim znanjem) i „bolonjizacijom“ fakultete pretvorili u srednje škole koje studentima daju sve manje uvida u celinu stvarnosti?
— Ja volim svoj posao, volim svoje studente. Volim kada mogu da stanem ispred njih i kada vidim da imaju poverenja u to da nisam ovde došao samo zato što sam plaćen za to, već i zato što želim da im kažem neke stvari, želim da im prenesem neko znanje. Nešto što je za njih jako važno. Pri svemu tome, ja nisam izabran na lutriji da radim na fakultetu: mene su izabrali ljudi koji su verovali da mi je mesto na fakultetu. Iskreno se nadam da ih nisam razočarao. Gde nastaje problem? Problem nastaje kada se ukine autonomija fakulteta odnosno kada nam se malo po malo oduzima pravo da intelektualno i naučno ispitujemo svet u kome živimo. Problem nastaje onda kada se studentima, pod izgovorom da im se čini usluga, smanjuje količina znanja kojom treba da raspolažu. Problem nastaje kada se fakultet pretvara u srednju školu tako što profesor ne može da pita studente ono što im nije ispredavao, kao da proces studiranja ne znači upravo to da student može i treba da koristi sekundarnu literaturu kako bi sam oblikovao zadovoljavajući odgovor. I sve se to se ne radi slučajno. Cilj je jasan: zaglupiti ljude da bi se njima lakše manipulisalo. Dok je autonoman fakultet/univerzitet način da se ljudi obuče kako da se bore protiv manipulacije, fakultet Megalopolisa je samo jedna od faza u procesu manipulacije. Ja želim da radim na autonomnom univerzitetu, ali to je vrednost koju ću morati da branim. I braniću je. Zajedno sa svojim studentima.
Autor Vladimir Dimitrijević
