Ivan Miladinović: Drenica od Azema Bejte do Adema Jašarija

Svi zločini i zavere u Drenici, od Azema Bejte do Adema Jašarija. Rajs: Bejta je od Koste Pećanca kupio titulu, da bi se zatim obogatio i osilio

Davne 1889. godine, 5. oktobra, sa kote 947 šumovitog Prepolca, sa granične srpsko-turske linije, posmatrao je, durbinom, porobljeno Kosovo slavni austrijski novinar i pisac Feliks Kanic, autor kapitalnog dela o Srbiji i srpskom narodu Das Konigreich Serbien und das Serbenvolk.

Na nekoliko stranica Nemac Kanic sasvim naučno razmatra svoja saznanja da se tu, na pravcu severozapad-jugoistok, već pet, odnosno sada šest vekova vodi ogorčena borba „krsta i polumeseca“ oko prevlasti na Balkanu, i uz bolno uverenje da se sudbine naroda određuju mačem i da su sve suprotne težnje bez ikakvih izgleda, kako nekada, tako i danas i sutra.

Taj Kanicov istorijski pogled na Kosovo, durbinom, dovoljan je, čini se, kao uvod u neraskidivu povezanost istorijskih i savremenih dešavanja u etničkoj istoriji naših krajeva i podseća nas da se određeni društveni procesi ponavljaju kroz vreme u ciklusima.

Drenica, oblast južno od Ibra, između Kosova i Metohije, prošle nedelje ponovo je bila u fokusu javnosti. Veterani OVK su blokadom puteva onemogućili predsednika Srbije Aleksandra Vučića da poseti selo Banje, sa nevelikom srpskom enklavom. Čula se pucnjava, gorele su gume na putevima, svuda okolo su se videli naoružani Albanci…

I pre dvadeset i jednu godina Drenica je bila u žiži interesovanja. U selu Ludovići, blizu Srbice, počeli su 25. novembra 1997. prvi sukobi policije i tada ilegalne terorističke OVK. Tada je grupa terorista pod komandom Adema Jašarija u zasedi sačekala policijski konvoj koji se kretao prema selu Voćnjak, gde je dan ranije napadnuta grupa sudskih izvršitelja iz Mitrovice. Posle višečasovne borbe, snage MUP bile su prinuđene da se povuku.

O zločinima OVK nad civilnim stanovištvom u naredne dve godine najbolje svodoči optužnica, koju je podigao međunarodni tužilac Euleksa Mauricio Salustro protiv 15 bivših pripadnika, poznatih kao „Drenička grupa“, kojom je obuhvaćeno i ubistvo komandanta srpske policije u Glogovcu. Sabit Geci i Sahit Jašari su optuženi da su fizički maltretirali i ubili Ivana Bulatovića 1998, a da je Geci, prema iskazu zaštićenog svedoka, motornom testerom odrubio glavu policajcu.

Adem Jašari ubijen je u martu 1998. u jednom kontranapadu srpske policije na pripadnike tzv. OVK, kada je praktično počeo krvavi sukob na Kosovu i Metohiji, posle kojeg je usledilo bombardovanje SRJ i masovan egzodus Srba iz južne srpske pokrajine.

Ako pomerimo skalu vremena za 83 godine i vratimo se u novembar 1944. godine, kada na Kosovo, nakon povlačenja nemačke vojske, ulaze jugoslovenski partizani, suočićemo se sa sličnim slikama koje smo u Drenici doživljavali i krajem 20. veka. Desetak dana nakon što su oslobodioci pristigli na Kosovo izbija masovna pobuna u kojoj su učestvovali Albanci mobilisani u partizanske jedinice, kako bi bili poslati na Sremski front. Bilo ih je oko 15.000, a epicentar pobune je opet Drenica. Koji mesec docnije, 21. februara 1945. godine, u selu Trstenik, jedinice NOVJ, u sadejstvu sa dve brigade Narodnooslobodilačke vojske Albanije, prema dogovoru Josipa Broza sa Enverom Hodžom, opkolile su i gotovo uništili štab pobunjenih balista, pripadnika organizacija „Bali kombetar“. U gušenju ove pobune učestvovalo je oko 40.000 ljudi! Međutim, pojedine formacije balista uspele su da sačuvaju živu glavu i nastavile su da deluju na prostoru Drenice. Tek je sedam godina kasnije 1952. likvidirana poslednja grupa.

I pre stotinu godina u Drenici ista slika. A šta se dešavalo pre jedan vek po selima Galica, Ljubovac, Poljance, Mikušince i Dubovce, zabeležio je jedan ugledni i pouzdani svedok tih događaja. Bio je to Rudolf Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar, publicista, doktor hemije i profesor na Univerzitetu u Lozani, koji se istakao kao kriminolog, radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništvom u vreme i posle Prvog svetskog rata.

Pet spomenutih dreničkih sela pod svojom vlašću držao je „mali car“, šiptarski terorista Azem Bejta, okružen svojim do zuba naoružanim kačacima. Godinama ni žandarmerija ni vojska Kraljevine Jugoslavije nije smela da stupi u drenički atar. Tamo su Šiptari imali svoju „državu“, „mali car“ im je raspisivao poreze, mobilisao, uvežbavao u rukovanju oružjem, gonio na kuluk… Drenica je trebalo da bude jedna od baza u kojoj će se, do ramazana 1924, okupiti odmetnici sa raznih strana, da bi na Bajram digli sunarodnike na ustanak!

Istine radi, koja uostalom nikad nije ni crna ni bela, valja reći da se Azem Bejta odmetnuo u šumu za vreme Prvog svetskog rata i bio je u sukobu sa Austrijancima, koji su mu ubili dva brata zato što su u svojoj kući u Galici skrivali i štitili neke Srbe, Lazareviće, iz obližnjeg sela Radiševa. Zbog tog slučaja se i odmetnuo u šumu, sakupio četu i osvetio braću. Nadalje se, po prirodi stvari, držao Srba kod kojih se i skrivao. U početku je pljačkao najviše svoje sunarodnike, i sve otmenije i viđenije ljude. Potom će promeniti stranu i okomiti se na Srbe, mireći se sa svojima i kupujući njihovu odanost novcem i poklonima. Najviše je pljačkao, ali je i ubijao. Uoči samog oslobođenja, ubio je četvoricu seljaka, Srba, iz Čečeva, da bi im oduzeo četiri konja sa tovarima sukna. Nešto pre toga priredio je spektakularnu zasedu kod sela Čabre, na putu iz Mitrovice u Ibarski Kolašin, i opljačkao silan narod koji se vraćao sa pazara. Pri tome je obeščastio nekoliko žena i ubio dvojicu viđenih Kolašinaca.

Iako u tako kritičnom momentu zavađen sa Srbima on će naći načina da pređe na srpsku stranu i priključi se četama Keće Ajrizovića, koji je učestvovao sa Kostom Pećancem u Topličkom ustanku. Bejta će čak od Pećanca kupiti i titulu srpskog vojvode, kako naglašava citirani ugledni i pouzdani svedok tadašnjih događaja Arčibald Rajs. I pošto je kao srpski „Azem-vojvoda“, naravno, sa arnautskim akcentom, uspeo da se obogati i osili, i da kompromituje srpsku stvar na Kosmetu, i među Srbima, i među Albancima, Azem Bejta se odlučio da još jednom promeni stranu i proglasi „svoje carstvo“ u Drenici.

Elem, te 1924. godine plan je bio da Bajram Curi u Skadarskoj Malesiji, u plemenu Krasnići, podigne ustanak koji će se proširiti na celu zemlju, te da se sa vlasti svrgne diktator Ahmet Zogu, a na vlast dovede demokrata Fan Noli, koji će uz podršku Italije prisajediniti Albaniji deo Kosmeta do pruge Skoplje – Mitrovica. Italija će dati oružje da se naoruža pogranično stanovništvo severne Albanije. Iz Bugarske će doći čete VMRO kao pojačanje. Tokom Ramazana svi će se kačaci okupiti na Bejtinoj teritoriji, na dan Bajrama, da se digne ustanak i – smrt Jugoslaviji!

Međutim, stvar je provaljena i dojavljena Beogradu, šiptarski izvori kažu da je izdajnik-špijun bio njihov čovek, neki Nuh Biba iz Đakovice, po imenu i prezimenu očigledno katolik.

U ponedeljak, 14. jula, uveče, uoči Bajrama, jedna vojno-žandarmerijska formacija od nekoliko bataljona, pod komandom artiljerijskog pukovnika Stojanovića i pešadijskog pukovnika Denića opkolila je Galicu i još pet dreničkih sela. U zoru, Azem Bejta pozvan je na predaju. Iznenađen u svom leglu, ovaj je navodno pristao da pregovara, a u stvari je odmah pobegao, pokušavajući da nađe izlaz iz obruča, pošto je prethodno svojima naredio da iz svih oružja biju po neprijatelju. Kada je iz Bejtine kule otvorena vatra i kada su pale prve žrtve, pukovnik Stojanović je naredio artiljerijsku paljbu. Okršaj je trajao ceo dan. Kada su se prašina i dim razišli, videlo se samo zgarište – kačačka država u Drenici više nije postojala.

U ovoj akciji poginulo je 14 vojnika i žandarma, dok je na strani kačaka bilo 125 mrtvih. Bilo je i civilnih žrtava – dve žene i dva deteta, ali, prema stručnom izveštaju pomenutog kriminologa Rudolfa Arčibalda Rajsa, njih nisu ubili vojnici, nego su nastradali u jednoj zapaljenoj kući, iz koje nisu hteli da izađu.

— O ličnosti Azema Bejte mnoge se legende pričaju, legende koje ne odgovaraju istini“ – završava Rajs svoj izveštaj i priču o mladom caru iz Drenice. – O njegovim krivicama mogao bih čitave knjige pisati. Taj čovek nije samo običan lopov i zlikovac, on je i sadista koji mrcvari svoje žrtve. Video sam premlaćenog Muslija Sefera iz Donjeg Obilića, kome su bile odsečene uši.“

KOSTI U PRČEVSKOJ JAMI
O sudbini Azema Bejte dugo se ništa nije znalo. Tek četrdesetak godina kasnije saznalo se da ga je ranjenog iznela iz obruča njegova prva žena i ratna drugarica, arnautska amazonka Ćerima, zvana Šota Galica. Ali kako je u putu ubrzo umro, telo mu je bačeno u jednu duboku jamu kraj sela Prčeva. Svi prisutni su se tada zakleli, dali besu, da nikada neće odati tajnu njegovog groba.

Ipak, Šiptari su i ovu besu pogazili, pa su 1971. godine kosti Azema Bejte svečano izvađene iz prčevske jame tako da duh njegov i danas lebdi nad Drenicom.

 

Izvor Večernje novosti, 17. septembar 2018.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u