Radujem se nastavku dijaloga s Fadiljom Ljepajom na stranicama KoSSeva. Vodili smo ga od aprila 2015. do oktobra 2017, i tokom tog sučeljavanja dosta toga važnog i zanimljivog rekli smo o Kosovu, Albancima i Srbima.
U međuvremenu, pokušao sam da za štampanje naše polemike zainteresujem nekog izdavača u Srbiji. Ovo mi se činilo važnim zbog toga što srpska javnost van Kosova nedovoljno dobro poznaje dominantne stavove i argumentaciju kosmetskih Albanaca. A to je, bez obzira na karakter same argumentacije, loše – prvenstveno za srpsku stranu.
Međutim, moji višekratni pokušaji da zakažem sastanak s direktorkom Službenog glasnika, kako bismo razgovarali o ovom projektu, ostali su, nažalost, neuspešni. To me čudi – pogotovo što je za uspešan „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, a koji je proklamovala vlast u Beogradu, potrebno i dobro poznavanje stanovišta kosovarsko-albanske elite. A ova knjiga bi za tu svrhu bila sasvim korisna.
Bilo kako bilo, zahvaljujući ljubaznosti našeg domaćina, portala KoSSev, imamo priliku da nastavimo s našim razgovorima. Pogotovo je dobro ukoliko ovoga puta uspemo da možda manje zalazimo u prošlost, a više da razmišljamo o budućnosti i rešenjima koja bi vodila stabilnijoj i mirnijoj koegzistenciji Srba i Albanaca.
U ime toga, verujem da ne bi bilo loše ako bismo nešto veći naglasak stavili na informativnu stranu našeg dijaloga. Pre svega, na međusobno upoznavanje sa raspoloženjima i razmišljanjima u našim sredinama, kako bismo mogli da stvorimo celovitu predstavu o tome šta se dešava i „šta nam se sprema“.
Drago mi je da sam, ovde na KoSSevu, još u februaru 2017. preneo neke tadašnje procene iz Beograda da Zapad podržava Vučićevu predsedničku kandidaturu, očekujući da bi prelaskom s mesta premijera na mesto predsednika bio formativno izjednačen s Tačijem. Tako bi se lakše, prema toj proceni, direktno pregovaralo i bezbolnije sklopio sporazum o Kosovu. A za takav sporazum bi naša dvojica lidera bili nagrađeni – Nobelovom nagradom za mir!
Ono što se posle toga dešavalo – pre svega njihovi česti, javni i tajni, susreti i postignuta saglasnost da je rešenje „u razgraničenju“ (Vučić), odnosno „u korekciji granica“ (Tači), mislim da je dalo za pravo ovoj proceni.
Sada bih, pak, skrenuo pažnju na dve analize koje su za većinu publike, verujem, ostale ispod radara, ali su, moram da naglasim, sa zanimanjem komentarisane u beogradskim političkim i analitičkim krugovima.
Prvi je komentar ruske državne agencije TASS, objavljen odmah nakon završetka nedavne Vučićeve posete Kosovu.
„Višegodišnji napori Brisela da dođe do potpisivanja konačnog i pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine – što bi bilo faktičko priznavanje nezavisnosti Kosova, ostali su bez rezultata,“ kaže se u komentaru:
„Predsednik Srbije izdejstvovao je, uprkos pritisku Zapada, novo odlaganje zvaničnog priznanja. Kako su pokazali događaji koji su se odigrali poslednjih dana, Vučić je nadmudrio sve svoje protivnike i izvukao remi iz evidentno izgubljene partije.“
Naime, prema ruskoj agenciji, Kosovo je vraćeno na svetski dnevni red, iako je izgledalo da je sve već rešeno – upravo zahvaljujući Vučiću. Naravno, uz pomoć Rusije i Kine, „s kojima Beograd poslednjih godina brižljivo gradi partnerske odnose“, kaže se u ovoj analizi.
EU je pokušala, tvrdi TASS, da ubrza srpsko priznanje Kosova, odnosno davanje stolice u UN, pritiskajući Beograd kako bi sve bilo gotovo do kraja mandata sadašnjeg sastava Evropske komisije i izbora za novi Evroparlament (maj 2019). Pritisak na rukovodstvo Srbije bio je „bez presedana“ i već je izgledalo da je ono „spremno da `preda` Kosovo u zamenu za evropsku `šargarepu`“.
Međutim, veli dalje TASS, „Vučić je poznat kao suptilan političar i veliki poklonik šaha“. Njegov odlučujući potez bio je kupovina vremena za dogovor između Tačija i njega o razgraničenju. Iako su u početku Brisel i Vašington bili protiv takvog rešenja, kako je Vučić srpsku javnost počeo da priprema na ozbiljne ustupke („jedan metar Kosova da vratimo bi bio dobitak!“), pojedini predstavnici zapadnih administracija zaključili su da razgraničavajućim pregovorima Tačija i Vučića treba dati šansu.
„Dopuštena mogućnost razmene teritorija,“ oduševljeno dalje analizira TASS, „dala je Vučiću dodatno vreme i dopunski manevarski prostor“. Sada on može mirno, bez „besprimernog pritiska“ Zapada, da s Tačijem pregovara. Njegova opuštenost se vidi po tome što je, prilikom posete Kosovu rekao da „rešenje nije na vidiku, ali se nadam da će da ga neko u narednih deset ili dvadeset godina postigne“.
Od onoga što je trebalo da se isporuči do maja 2019. stiglo se, tako, do neodređenih „narednih 10-20 godina“. TASS dalje sumira da, sada kad Zapad počinje da gubi pozicije, Srbima ide na ruku svako odlaganje konačnog rešenja za Kosovo.
A baš za to se Vučić i izborio. „Izdejstvovao je odlaganje na neodređeno vreme“. Zato TASS Vučićevu posetu Kosovu naziva „trijumfalnom“. „Postepeno jačanje pozicija glavnih saveznika Srbije, Rusije i Kine, generalno ali i na Balkanu“, veli TASS, „daje Beogradu nadu za revanš za istorijski poraz zemlje u 20. veku, a čija apoteoza je postalo – Kosovo“.
Drugi zanimljiv tekst svakako jeste intervju Saše Radulovića, lidera parlamentarne stranke „Dosta je bilo“. U njemu je Radulović šanse Srbije u kosovskim pregovorima sagledao iz jedne svakako interesantne perspektive.
„Balkanom u poslednjih deset godina upravlja Nemačka,“ tvrdi Radulović:
„SAD su se, praktično, gotovo u potpunosti povukle sa Balkana, dolaskom Obame na vlast, i prepustile ga Nemačkoj. Sve ono što se danas dešava na Balkanu jeste direktna posledica nemačke politike. A Nemačka nikada nije bila saveznik Srbije, niti će to ikada biti.“
Za Srbiju je, međutim, po Raduloviću, dobro što je SAD došao u sukob s Nemačkom. „To je već otvoreni sukob,“ kaže on, „u čijem je središtu pitanje svetske valute. Pre nešto više od mesec dana čuli smo od američkog predsednika reči koje nije izgovorio nijedan američki predsednik od Drugog svetskog rata: EU (Nemačka) je neprijatelj SAD“.
Zapravo, evro koji ugrožava svetsku dominaciju dolara pravi je neprijatelj Vašingtona. A svi znaju da iza jakog evra stoji Berlin. Zato je Vašington, s dolaskom Trampa, otvorio front prema Berlinu, s tim što taj front ide upravo – preko Balkana.
„Idejom o podeli KiM“, tvrdi Radulović, „SAD su praktično minirale briselske razgovore i sprečile Nemačku da postizanjem pravno obavezujućeg sporazuma između Srbije i Kosova cementira svoju dominantnu poziciju na Balkanu. Nemačka i njihov glavni čovek u Srbiji, Vučić, pokušavaju nekako da stvari vrate nazad. Vučić je prvo pokušao da taj plan prikaže kao svoj, da bi onda rekao kako Nemačka to ne dozvoljava, pa od toga nema ništa. Ceo plan Nemačke i jeste da Srbija prihvati stolicu Kosova u UN. To nije u interesu Srbije i, na sreću, nije u interesu SAD. Ne zato što su SAD sada na strani Srbije, već zato što su im se interesi promenili, pa samim tim i saveznici“.
„Valjda imamo dovoljno pameti da razumemo da je ovo jedina prilika da izađemo iz kandži Nemačke. Tu priliku ne bismo smeli propustiti!“ – poručuje srpskoj javnosti i srpskim biračima Radulović.
Saša Radulović u beogradskim krugovima analitičara važi kao pro-američki političar. On je ovim intervjuom, nesumnjivo, poslao poruku da su, zapravo, dolaskom Trampa pritisci Berlina na Beograd da prihvati stolicu UN za Kosovo doživeli krah. Ako se Srbija odlučno stavi pod patronat nove američke politike, kao da poručuje Radulović, ne samo da će se „iščupati iz kandži Nemačke“, već će i dobiti priliku da problem Kosova reši mnogo više u svoju korist, nego pod igrom Berlina.
Obe analize kao da ukazuju da je Srbija danas, kada su pregovori o Kosovu u pitanju, u nesravnjivo boljoj poziciji nego pre godinu dana. Neposredna opasnost od toga da Srbija mora da pristane da Kosovo dobije stolicu u UN je otklonjena. To se nesumnjivo vidi i po najnovijoj samouverenoj izjavi Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova Srbije: „Kosmet u UN? Kad na vrbi rodi grožđe!“.
Dakako, ove analize ne treba uzeti zdravo za gotovo, pogotovo što su u mnogo čemu protivrečne, a možda i plasirane s izvesnim skrivenim namerama. Ali, one jasno ocrtavaju promenu diplomatske klime i povoljniju poziciju Beograda u odnosu na Prištinu.
Šta Vi o tome mislite, poštovani kolega? I šta se na tu temu danas priča u Prištini?
Izvor KoSSev, 24. septembar 2018.
