Zapad protiv Evrope: Američka okupaciona zona

Kad Stiv Benon dolazi u Evropu da podrži populističke pokrete, on zapravo samo sledi stare američke političke tradicije

Treba li da Amerikanci ginu za Evropu, uključujući i, za američke pojmove, egzotičnu Crnu Goru, ili male i ratoborne republike na Baltiku, i da li Evropljani moraju da brane Ameriku – Aljasku ili obale Floride? Predstavljaju li zemlje članice EU (NATO-a) uopšte respektabilne vojne saveznike? „Evropska unija“, primećuje vojni analitičar Miroslav Lazanski, „beznadežno je vojno inferiorna bez američke vojne pomoći“, dok tehnološki vojni jaz između SAD i EU nastavlja da raste: „EU na tom planu zaostaje najmanje 25 do 30 godina“. Ko, uostalom, preti današnjoj Evropi i u ime čega treba da se vode budući ratovi – i ko su pravi neprijatelji Amerike i američkog načina života?

O „američkoj posvećenosti odbrani Evrope“ piše Hju Vajt, profesor strateških studija na Australijskom nacionalnom univerzitetu: za razliku od unipolarnog sveta, kada je američka dominacija bila neupitna, danas se „Amerika u Evropi i na drugim mestima suočava sa snažnim konkurentskim silama, a njena moć i bogatstvo su daleko manje superiorni u odnosu na prethodni period“. Hladni rat možda ni danas nije završen, ali doba u kome Amerika nije imala dostojne takmace je nepovratno prošlo. „Sada Donald Tramp i njegovi birači sumnjaju da je odbrana Evrope vredna čak i troškova koji odlaze na održavanje američkih snaga koje se tamo nalaze. Kolike su, u tom slučaju, šanse da poveruju kako u ime Evropljana vredi ući u rat protiv Rusije?“

GANGSTERI KAPITALIZMA
Da li je Amerika 1945. (a potom i 1989, imajući u vidu istok kontinenta) zaista oslobodila Evropu i nesebično joj pomogla da se podigne iz pepela? Ili je ovde reč o nečem drugom: Amerika je imperija koja, poput mnogih drugih u ljudskoj istoriji, sledi svoje pragmatične interese, usredsređena isključivo na pitanja dominacije, imperijalne ekspanzije, rasta i očuvanja sopstvene moći?

Rasprava o američkom razumevanju sopstvene uloge u svetu traje još od vremena Američke revolucije i njenih „očeva osnivača“. Ogorčeni sukob „imperijalista“ i „antiimperijalista“ u SAD vodio se i početkom XX veka, tokom Špansko-američkog rata. Tipičan američki „imperijalista“ u to vreme bio je predsednik Teodor Ruzvelt, opsednut ratom i „kvalitetima čvrstine i muškosti koji su neophodni za blagostanje rase gospodara“. Suprotstavljali su mu se, među ostalim, Vilijam Džejms i Mark Tven. Pisac Mark Tven je Ruzvelta nazvao „očiglednim ludakom“, „siledžijom“, „huliganom“ i „mesarom“; „predsednikom koji ujedinjuje sve ono što američki predsednik ne bi trebalo da bude“ i „najvećom nesrećom koja je zadesila zemlju posle Građanskog rata“.

U poratnim godinama, primećuje Džekson Lirs u svom prikazu knjige Stivena Kinzera o rađanju američke imperije, SAD su dosledno izbegavale svaku debatu o američkom imperijalizmu. Proskribovan je i sam termin „imperija“. Ipak, „u narednim decenijama američka imperija nastavila je da se širi, iako u izmenjenom obliku. Imperijalisti su se proglasili za internacionaliste. Direktna kontrola teritorija zamenjena je platizmom u Južnoj Americi i Kini, na Karibima i Filipinima…“

Lirs podvlači da ovde više nije u pitanju sprovođenje Monroove doktrine, koja je američke imperijalne ambicije ograničavala na posebnu, „zapadnu hemisferu“. Apetiti SAD su ubrzo postali planetarni: „Mehanizmi indirektne političke kontrole čvrsto su uspostavljeni na obe hemisfere (zapadnoj i istočnoj). Još 1931. godine, general Smidli Batler je u osvrtu na svoju dugu karijeru zaključio da je bio `gangster kapitalizma na tri kontinenta`“. Teško je biti jasniji od ovog: „Zaštita investicija u inostranstvu, upakovana u retoriku američke izuzetnosti, intenzivirana je nakon što su Sjedinjene Države postale najmoćnija zemlja na planeti posle Drugog svetskog rata“.

FIZIČKA I MENTALNA OKUPACIJA
Pošto ju je jednom „oslobodila“, Amerika „brani Evropu“ na svaki način, uključujući i vojno prisustvo – stanje koje je produženo na neodređeno vreme „širenjem NATO-a na istok“, tokom 90-tih i kasnije, uprkos (usmenom) obećanju datom Mihailu Gorbačovu i sovjetskom rukovodstvu. Već decenijama, Evropa se nalazi pod direktnom američkom vojnom okupacijom, premda je reč „okupacija“ izbačena iz politički korektnog rečnika. Pritom „mehanizmi indirektne političke kontrole“, o kojima govori Džekson Lirs, nastavljaju da se primenjuju: SAD, manje ili više otvoreno, ne samo da utiču na „izborne procese“, već i nadziru evropske funkcionere i, prema potrebi, organizuju smene nepoćudnih. To je, u osnovi, način vladavine „meke imperije“ koji nazivamo „platizmom“: „formalna nezavisnost, vladavina onih domorodaca koji sarađuju s američkim biznismenima i vojne intervencije prema potrebi“ (S. Kinzer). Afera s prisluškivanjem nemačke kancelarke odviše je brzo i lako zaboravljena i gurnuta pod tepih, kao indiskrecija unutar porodice. Nemački publicista Manuel Oksenrajter govori o tom stanju dvostruke, fizičke i mentalne okupacije, u kojem se danas nalazi Nemačka:

Dolazak američkih jurišnih helikoptera AH-64 Apač u avio-bazu Ramštajn u Nemačkoj

„Nemačka je potpuno pod kontrolom transatlantističkih lobija. Sve zvanične političke partije smatraju da pripadaju `vrednostima zapadne zajednice` – naravno, bez jasne definicije šta te `zapadne vrednosti` tačno znače. Berlin ne deluje u interesu Nemačke, već u interesu `vrednosti zapadne zajednice`. Nemačka politika je mentalno okupirana zona. Skoro nijedan političar iz vodećih stranaka ne može ni da zamisli kako bi izgledalo da, na primer, nismo članica NATO-a. Oni čak i ne označavaju sveopšte američko vojno prisustvo u Nemačkoj kao `okupaciju`, već Amerikance smatraju `partnerima` i `prijateljima`“.

Dva dana pred samit članica vojnog saveza, nemačka kancelarka poziva NATO da se „refokusira na odbranu Evrope na njenim istočnim granicama“. To je, u suštini, poziv da se američka okupacija Evrope nastavi. Pentagon, međutim, razmatra mogućnost povlačenja američkih snaga iz Nemačke, a Tramp tvrdi da je to sasvim moguć korak ukoliko zapadni saveznici ne ispune uslove koje im diktiraju SAD. Može li ova „pretnja“ biti ostvarena?

„Do sada smo saznali dovoljno o načinu na koji Tramp vodi spoljnu politiku da bismo tek tako odbacili njegove ideje samo zato što se ne uklapaju u ustaljene obrasce američke spoljne politike“, primećuje profesor Vajt. „Izveštaje da je na sastanku G7 prošlog meseca rekao kako je NATO `gori od NAFTA-e` i da njegova administracija razmišlja o povlačenju američkih snaga iz Evrope treba shvatiti ozbiljno. A to znači da se treba ozbiljno pozabaviti pitanjem koje on postavlja: Zašto bi Amerika plaćala odbranu Evrope?“

Još preciznije: zašto bi Amerika, u radikalno promenjenim geopolitičkim okolnostima, uopšte „branila Evropu“?

NATO JE TIGAR OD PAPIRA
Do sada, NATO je imao ulogu „institucionalnog cementa zapadne (atlantske) civilizacije“. On je predstavljao institucionalni okvir koji je obezbeđivao američko, ne samo vojno prisustvo, i štitio američke interese u Evropi. Pravi razlog za formiranje NATO-a, kako tvrdi analitičar REND korporejšn Bendžamin Švarc, nema nikakve veze sa „obuzdavanjem sovjetske vojne pretnje“. Stvarni razlog je imperijalna politika koju su u to vreme sprovodile Sjedinjene Američke Države. Alijansa je obrazovana radi opstanka i procvata Amerike, obezbeđivanja njenih konkretnih ekonomskih i (geo)političkih interesa, a ne u cilju zaštite njenih zapadnoevropskih saveznika. Ukratko, NATO je oduvek predstavljao samo paravan za interese Sjedinjenih Država, a njegov pravi posao bio je „osiguranje američkih investicija i američke hegemonije“ (Dmitrij Minjin) u Evropi.

Usled toga, NATO ostaje samo „tigar od papira“, ili „američka vojna sila za zabavu i ratne igre po provincijama u Istočnoj Evropi… Sve te milijarde dolara potrošene na uniforme, tenkove, avione, brodove, artiljeriju, municiju, gorivo i putovanja NATO činovnika širom sveta su potpuni i apsolutni gubitak“, konstatuje Fil Batler, dok o samoj vojnoj efikasnosti Alijanse najbolje svedoče njeni dosadašnji angažmani, uključujući i operacije protiv Jugoslavije 1999. godine. Na primer, „rat protiv talibana u Avganistanu pokazao je praktičnu neizvodljivost integrisanih savezničkih vojnih operacija“, primećuje Lazanski. „I pored svevidećeg izviđanja bojnog polja tokom 24 sata, krnjim snagama Al Kaide i talibanima uspelo je da se sa više od 100 tenkova izvuku iz Kandahara pored prisutnih marinaca…“

Kakav je onda smisao daljeg opstanka ovakvog vojnog saveza, u uslovima kada SAD beleže rastući deficit u trgovinskoj razmeni sa „evropskim partnerima“, poput Nemačke, i kada su prinuđene da pribegavaju zaštiti sopstvene industrije putem carina? Logika koja je važila tokom Hladnog rata, a potom u unipolarnom svetu, bila je jednostavna: Amerika je, putem NATO-a, čuvala svoju „lidersku poziciju u svetu bez velike opasnosti od razornog konflikta“. Ali to više nije slučaj.

Baneri sa NATO logom ispred novog sedišta NATO alijanse u Briselu, 19. april 2018.

Dokumenti kao što je nova američka Strategija nacionalne bezbednosti upozoravaju na pojavu novih konkurentskih sila i na gubitak superiornosti američkih oružanih snaga. U novim okolnostima, troškovi održavanja Severnoatlantskog vojnog saveza pretvaraju se u lošu investiciju ili u nepotrebni trošak. O tome, sa američkog stanovišta, govori Patrik Bjukenen: „Dok Evropa besplatno koristi naše odbrambene kapacitete, EU na našu štetu ostvaruje trgovinski suficit od preko stotinu milijardi dolara godišnje. U Trampovim, pa i tuđim očima, nas iskorišćavaju, nas magarče bogate države koje branimo, dok one škrtare na sopstvenoj odbrani…“ Gubitak je za Ameriku, zaključuje ovaj autor, dvostruk: „Mi šaljemo trupe i plaćamo milijarde za njihovu odbranu, dok oni ograničavaju naš pristup njihovim tržištima i fokusiraju se na otimanje američkog tržišta od američkih proizvođača“. Zaista, ukoliko je Rusija stvarna pretnja, kao što smatra nemačka kancelarka, zašto evropske države odbijaju da povećaju izdvajanja za sopstvenu odbranu, unutar ili izvan Severnoatlantske alijanse?

MERIDIJAN KOJI ODVAJA DOBRO OD ZLA
Da li su, prema tome, interesi Evrope i Amerike uvek i nužno identični, da li je između jednih i drugih, kako to tvrde evropske političke elite, zaista moguće staviti nedvosmislen znak jednakosti? Za njih, Evropa je Zapad baš kao i Amerika; ona je drugi važan stub na kome počiva „liberalni svetski poredak“. Uz jednu ogradu: Amerika je „bolji“ ili „napredniji“ Zapad od Evrope. Upravo zato, ona ima obavezu da predvodi i da brani takvu Evropu (Zapad) od pretnje spolja.

Za Amerikance, međutim, „Zapad“ ima sasvim drugačije značenje. Obratimo li se istoriji, lako ćemo uvideti da za Amerikance Zapad nije isto što i Evropa, odnosno da je reč o dve različite, čak i antagonističke sile. Pojam Zapada u Sjedinjenim Državama javlja se početkom pretprošlog veka, a korišćen je kako bi označio američku posebnost u odnosu na Evropu. O tome još 1994, u eseju pod rečitim naslovom Zapad i Evropa: dve antagonističke sile, piše italijanski istoričar, profesor Klaudio Finci.

Evropske političke i intelektualne elite „neprekidno govore o Evropi i Zapadu kao sinonimima“, upozorava Finci, „ali ako ispitamo poreklo pojma `Zapad`, ne u očiglednom geografskom, već u političkom smislu, otkrivamo nešto veoma različito od ove `NATO postavke`: početkom XIX veka u Sjedinjenim Američkim Državama ovaj izraz je smišljen ne da obuhvati Evropu u širem, atlantskom kontekstu, već, naprotiv, kako bi se mlada američka država odvojila od zemalja Starog kontinenta“.

U tom posebnom smislu, pojam „Zapad“ prvi upotrebljava „jedan od najinteresantnijih američkih predsednika, Tomas Džeferson“. Već 1808. godine, on tvrdi da je Amerika `odvojena hemisfera`. Godine 1812. a još jasnije 1820, Džeferson predlaže meridijan koji je „predodređen da zauvek odvoji `našu (američku) hemisferu` od Evrope“. Ova manihejska podela na dve različite i nepomirljive hemisfere počiva na puritanskim predstavama o „staroj postojbini“, nasuprot „Novom kontinentu“, i motivisana je isključivo moralnim razlozima: s jedne strane nalazi se „moralno superiorna Amerika“ (Zapad), na drugoj u greh i tiraniju beznadežno potonula Evropa.

Rascep je suštinski i nepomirljiv. Usled toga, između Zapada – SAD i bilo koje druge države na evropskom tlu ne može da postoji stvarna jednakost. Kako bi se zaštitila od „evropske pokvarenosti“, Amerika se mora ograditi nekim neprobojnim zidom: demokratije, morala, slobode, pravde i prosperiteta. „Meridijan“, dodaje Finci, „koji odvaja Zapad od Evrope, treba da sačuva `dobro` od `zla` i da ukaže na nepremostivu suprotnost, bar dok Evropa ne odustane od svojih `nastranosti` (da li će to ikad biti moguće?)“.

EVROPA I ZAPAD NISU SINONIMI
Naredni korak je poznata deklaracija predsednika Monroa od 2. decembra 1823. godine, čiji je slogan „Amerika Amerikancima“; ovom deklaracijom se evropskim silama zabranjuje da intervenišu u zapadnoj-američkoj hemisferi. Podvucimo da ovde nije reč o antikolonijalističkoj ili antimperijalističkoj doktrini, ni o podeli sfera uticaja, već o punokrvnoj afirmaciji američke posebnosti u odnosu na „Stari svet“. S tim u vezi je i ideja Manifest Destiny: Bogom „projavljene sudbine“ ili „sudbinske predodređenosti“ Amerike. Ideja je nastala tokom rata s Meksikom, a pripisuje se američkom pamfletisti Džonu Salivenu, prema kome Amerika ima „očigledno i prirodno pravo da se širi preko kontinenta, koje joj je dodelilo Proviđenje…“. Hegemonija nad američkim kontinentom samo je prvi korak u sprovođenju „eksperimenta slobode“, odnosno u širenju američke hegemonije.

Spomenik Tomasu Džefersonu (The Jefferson Memorial) u Vašingtonu

Ovakve formulacije, počev od predsednika Džefersona, neprekidno se ponavljaju u diplomatskim izjavama, u govorima američkih predsednika i u zvaničnim diplomatskim dokumentima Sjedinjenih Država, i ne predstavljaju puku retoričku konvencionalnost ni ispraznu stilsku figuru već precizan izraz američke mesijanske uloge u svetu. Zapad, za američko poimanje, ostaje nešto radikalno različito od Evrope: Amerika je carstvo pravednosti i „istinski svetionik slobode“, Evropa zemlja ropstva, ugnjetavanja i korupcije. Inspiracija je prvobitno religijska, ali postepeno ove ideje poprimaju novi i sve više sekularizovani oblik. Amerika je, podvucimo, društvo sveopšte demokratije koja nema, niti može imati premca u svetu.

„Oni koji danas koriste termine `Evropa` i `Zapad` kao sinonime“, zaključuje Finci, „ili kao da drugi obuhvata prvi, usvajajući ovu zloupotrebu čine ozbiljnu istorijsku i političku grešku. Oni koji to prihvataju, svesno ili nesvesno usvajaju američku viziju sveta, nadajući se da će se na taj način Evropa u potpunosti integrisati u Zapad“.

EVROPSKE PERVERZIJE
Prema tome, kada se Amerika upliće u unutrašnju politiku neke suverene zemlje, to nema isti smisao kao kada neka druga zemlja pokušava da utiče na političke prilike u SAD. Iz ovih jednostavnih premisa proizilaze oba, samo naizgled različita shvatanja američke spoljne politike: agresivni intervencionizam, koji teži da preobrazi i popravi svet – da uništi „zlo“ u svetu – kao i autistični izolacionizam, koji nastoji da Ameriku ogradi zidom kako bi je zaštitio i spasao (od „perverzija“ koje su duboko urođene Evropi).

Drugim rečima, „bilo koja američka akcija na američkom kontinentu postaje opravdana u odbrani interesa Sjedinjenih Država, kao što je svaka misija u inostranstvu misija `dobra` u spasavanju sveta“. Amerika ima obavezu da se upliće u suverene stvari bilo koje države jer time izvršava svoju tobožnju misiju; nešto što je zabranjeno Evropljanima ili Azijatima, odnosno onima koji podrivaju ovaj „jedinstveni poredak slobode“. Otuda su, kako zaključuje Klaudio Finci, „oni koji se u Evropi danas predstavljaju kao branioci Zapada naprosto pojedinci koji su integrisali u način života i mišljenja Amerikanaca i oni koji, svesno ili nesvesno, smatraju da su ih Amerikanci `spasili` i `oslobodili`… Zapravo, oni su podredili u duši, odustajući od evropskih tradicija“.

Istorija nas uči da Amerika ima dugu tradiciju uplitanja u poslove suverenih zemalja, koja datira još od vremena Američke revolucije. Godine 1776, jedan od potpisnika Deklaracije o nezavisnosti i „prvi američki diplomata“ Bendžamin Frenklin doputovao je u Francusku. Njegova krznena kapa, po kojoj je ubrzo postao poznat, nije bila izraz ekscentričnosti „varvarskog došljaka“, koji je intrigirao elegantne Parižane – ovaj „modni detalj“ zapravo je nosio jasnu političku poruku o „američkoj posebnosti“. Kada Stiv Benon, doskorašnji glavni strateg predsednika Trampa,  dolazi u Evropu „kako bi podržao populističke pokrete“, on zapravo čini nešto što pripada starim američkim političkim tradicijama.

VISOKI PRVOSVEŠTENICI SLOBODE
„Od samog početka“, od vremena Bendžamina Frenklina, primećuje Danijel Sardžent u svom članku za reviju Forin polisi (pod naslovom RIP American Exceptionalism, 1776-2018), „afirmacija republikanske čestitosti bila je kamen temeljac diplomatije Sjedinjenih Država kao nacije `zasnovane na slobodi`, na čemu je i građeno američko razumevanje sopstvenog mesta u svetu… Oslobađanje i emancipacija postale su refren mnogih američkih ratova, nadahnutih pokličem Vudro Vilsona da se Sjedinjene Države `bore protiv tirana ali oslobađaju obične ljude`“.

Američki emisari bili su naročito aktivni u predrevolucionarnom Parizu. Zvanični cilj američke misije, koju je predvodio Frenklin, bio je pridobiti monarhističku Francusku za borbu protiv omražene Britanije. Trinaest godina kasnije, u Parizu je izbila krvava Francuska revolucija, kojom je svrgnut „stari režim“ (Ancien regime), označavajući početak epohe revolucionarnih ratova koji su opustošili „Stari kontinent“. O posledicama te revolucije po Francusku svedoči general Marmon: „Ko nije video Francusku pre 18. brimera… taj ne može ni zamisliti kakvu je pustoš počinila u njoj revolucija“. Paskije jezgrovito opisuje stanje u Francuskoj podvrgnutoj revolucionarnom teroru: „Državna blagajna prazna; vojnici ne dobijaju platu, ne hrane ih, niti ih odevaju; svi putevi razoreni; ni preko jednog mosta ne može se preći bez opasnosti da se ovaj ne sruši; reke i kanali više nisu plovni; javne zgrade i spomenici su porušeni; crkve zatvorene, zvona zanemela; polja opustošena; svuda pustoš, siromaštvo i glad…“

Sa usponom SAD ka globalnoj nadmoći, dodaje Sardžent, američki predsednici postaju „visoki sveštenici (tako zamišljene) slobode i emancipacije“. To je sama suština američkog eksepcionalizma: vere u „američku izuzetnost“, i to vere u skoro mističnom smislu. Američki predsednici na sebe preuzimaju obavezu da budu „apostoli američke izuzetnosti“, koji širom sveta pronose ideju „slobode“, budući da, prema formulaciji Ulisa Granta, predvode „najslobodniju od svih nacija“. „Tiranin će uskoro nestati“, obećao je Iračanima Džordž Buš Mlađi neposredno uoči američke invazije na Irak. „Dan vašeg oslobođenja je blizu“. Sada znamo da je u „cenu tog oslobođenja“ spadala i  smrt preko 500.000 iračke dece i da je ova žrtva, prema rečima Medlin Olbrajt, bila vredna toga.

Medlin Olbrajt

Tako je barem bilo, tvrdi Sardžent, sve do sastanka Trampa i Putina u Helsinkiju, kada je, „stojeći pored ruskog predsednika Vladimira Putina, američki predsednik „izabrao drugačiji smer“: on je odbacio američku izuzetnost „kako bi proglasio američku ekvivalenciju, pa čak i američko saučesništvo“.

URADITI PRAVU STVAR
U čemu se zaista sastoji krivica Donalda Trampa?

„Tokom vrućeg leta 2018.“, nastavlja Serdžent, „Tramp je prigrlio tirane i moćnike. On je uspostavio imlicitnu i eksplicitnu jednakost Sjedinjenih Država sa nekim od najgorih režima na planeti“. Štaviše, američki predsednik je „osramotio saveznike u demokratskom svetu i, što je još gore, osporio je samu ideju Zapada kao međunarodne formacije zasnovane na zajedničkom nasleđu prosvetiteljstva. Ono što proživljavamo posle toga“, zaključuje isti autor, „manje liči na oscilovanje između pragmatizma i idealizma, koje se ponavlja kroz istoriju američkih inostranih odnosa, a više na promenu paradigme“.

Godine 2013, upravo na dvanaestu godišnjicu napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku, predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin objavio je tekst u Njujork tajmsu pod naslovom Niko ne želi da UN zadesi sudbina Lige naroda, u kome je, prema opštoj oceni, odbacio „američku izuzetnost“.

Neke od tipičnih američkih reakcija na ovaj tekst zaslužuju da budu pomenute. Robert Mendez, predsednik Komiteta za međunarodne odnose američkog Senata, izjavio je za CNN da mu se posle čitanja Putinovog komentara „skoro povraćalo”. Predsedavajući Predstavničkog doma Džon Bejner bio je jednostavno „uvređen”, dok je za senatora Džona Mekejna Putinov tekst predstavljao „uvredu za inteligenciju svakog Amerikanca“.

Posle naredbe predsednika Trampa u aprilu prošle godine da američke oružane snage izvrše raketne udare na Siriju, uticajni kolumnista Farid Zakarija pozdravio je ovaj „veličanstveni trenutak”: „Donald Tramp je sinoć postao predsednik SAD”.„Dok su Trampovi `sjajni i novi` projektili leteli prema Siriji,“ primećuje Pankraj Mišra, „En-Meri Sloter, bivša službenica u Obaminoj administraciji i predsednica fondacije Nova Amerika, tvitovala je da je predsednik uradio `pravu stvar… mada bombardovanje neće spasiti sirijske građane od mnogih drugih užasa i protivzakonito je po međunarodnom pravu`.“ Da li je ovde u pitanju pragmatizam ili idealizam američke spoljne i unutrašnje politike?

PANIKA U AMERIČKOM ZVERINjAKU
Ostaje činjenica da se nijedan evropski zvaničnik za proteklih pola veka nije usudio da ospori ili dovede u pitanje „američku izuzetnost“, odnosno „pravo“ Amerike da predvodi, oslobađa ili brani Evropu.

Pasivno trpeći američke uticaje i usvajajući američku viziju sveta, zaključuje Klaudio Finci, Evropa je tokom približno sedamdeset godina izgubila svaku ideju o sebi. Prihvatajući ideju da je Evropa postala Zapad, odnosno „podređujući se (Americi) u duši“ i „odustajući od evropskih tradicija“, Evropljani su zapravo prestali da budu Evropljani.

Ustvari, kako primećuje Dajana Džonston, „evropska (politička) elita je sedamdeset godina vaspitavana tako da bude poslušna pudlica ili kratkonogi jazavičar u američkom zverinjaku, i to putem intenzivnog obrađivanja od strane američkih asocijacija za transatlantsku `saradnju`“.

Donald Tramp vuče Emanuela Makrona za ruku u dvorištu Bele kuće, 25. april 2018.

Oni su „gradili svoje karijere na iluziji da učestvuju u svetskoj imperiji tako što prate američke hirove“, na Bliskom istoku i širom sveta. „Kako pola veka nisu ozbiljno razmišljali o implikacijama svega toga, sada ih na pomisao da će biti prepušteni sami sebi hvata panika.“

 

Pečat

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u