Jadni ostatak srpskog naroda niko ne sledi. On sopstvenim životima, krvlju i kostima označava put u otadžbinu.
Prate nas ove reči iz dnevnika solunca Milutina Ristića, dok se kroz snežnu vejavicu primičemo koti 2.525. Vrh Kajmakčalana i pod vejavicom, i u magli. Korak napred, korak nazad… Kako li je bilo njima, mučenicima, u ono vreme pre tačno 102 godine, dok su pod kanonadom topova bugarskog neprijatelja osvajali ovu, gotovo pod samim nebom – visinu.
Svedočili su preživeli da su je 19 dana osvajali. Od 12. do 30. septembra 1916. godine. Bila je to prava klanica za srpske ratnike. Drinska divizija je potpuno desetkovana. Zaustavljen je i deo Sedmog puka Dunavske divizije, kao i dobrovoljci vojvode Vuka. Njihov komandant je ostao ovde, večno. Na mrtvoj straži, ostalo je gotovo pet hiljada srpskih junaka koji su osvojili kapiju slobode, ali nisu dočekali i slobodu otadžbine. Nema stope ni kamena na ovoj krvavoj planini gde nije njihova kost.
A tamo, u otadžbini, čekale su ih majke. Čuvale za njih pletene čarape. Čekale su ih devojke, njive željne oranja, i prestareli očevi, da ih sinovi zamene. Čekala su ih i deca koja im nisu upamtila lica. A oni… oni nisu dolazili.
– Preživeli nisu imali vremena, a nije bilo ni mesta gde bi ih sahranili. Zakopavani su u plitke grobove, moralo se napred – čuje se, dok prilazimo maglom obavijenoj malenoj crkvi na samoj koti. Malenoj, a čini se da je ona upravo ovde, spoj sa samim nebom. Sa samim nebom. I da od nje nema većeg hrama.
Ispred, zastaju ljudi kod kamena. Iz njega se izdiže krst. A dole, ispod, ništa se živo ne vidi. Kao da ovaj beleg lebdi nad ponorom.
– Želim da ovde ostavim ovu zastavu – govori čovek pod ličkom kapom.
Drugi, čujemo, doputovao je iz Leposavića.
– Nikola, pazi da ne padneš – kazuje čoveku koji ovde ostavlja zastavu.
Udara snažan vetar. Reže. Ko da ih pita za puna imena. I toliko je hladno da i foto-aparati izdaju, pa kako ne bi olovka i papir. Čitamo posvetu iznad malenog hrama: „Mojim div-junacima, koji svojim grudima otvoriše vrata otadžbine i ostadoše na njenom pragu.“ Reči uklesane u mermer – kralja Aleksandra. On je, na večnoj straži, zaustavljenoj vojsci i podigao ovu crkvu.
Po svemu bi se moglo reći da ju je do sada sačuvao sami Sveti Ilija, kako je imenovana. Malo se ljudska ruka, očigledno, ovim svetilištem pozabavila. Poneguju je, povremeno, planinarska društva. Zakrpe vrata, krov, ponove vence…
Unutra, potomci ratnika već započeli tihu molitvu. Čuje se tiha najpevanija pesma u srpskom narodu: „Večnaja pamjat“. Rade Knežević, kome zahvaljujemo za susret sa kotom 2.525, doneo i tamjan. Miriše kao duše stradalnika. Ljudi pale sveće. Sreten Cvetojević iz Ljubovije, sasvim u uglu, propušta devojčicu Elenu Petrović iz Beograda da priđe mermernoj kripti u kojoj je počivalo srce Arčibalda Rajsa, velikog prijatelja Srba. Sveće i zbijena ljudska tela u prostoru od tek nekoliko kvadrata, zagrejali su crkvicu. Ili je ona zagrejala nas. Spuštaju venac i uz kriptu Švajcarcu koji je ostavio srce Srbima, sa kojima je prošao i golgotu Albanije, i Solun, a doživeo i slobodu Srbije. I ostavio nam već poznate lekcije.
Levo od ulaza i knjiga poruka. Svaka potresnija od prethodne. U svedočenju predaka, celo jedno vreme. Neko je napisao:
– Mili đedo, tražio sam te, ali ti nijednu kost ne pronađo’ na ovim vrletima gde su te zaustavili.
Milena Harambašić iz Saveza udruženja starih ratnika je potresena. Gotovo jeca.
Noć pada, vejavica je sve jača i sve je u potpunom saglasju sa golgotom mrtvih straža iz kojih je iznedrena sloboda.
SUROV PUT DO VRHA
Do crkve na vrhu Kajmakčalana se ovih dana, pogotovo u kasnim popodnevnim satima, nije moguće popeti peške. Iz podnožja, gde završava skijaški centar, putuje se otvorenim džipovima. Iznajmljuju ih domaćini iz sela, nekoliko kilometara udaljenim od ovog mesta. Surov je put i u ovim vozilima pod vejavicom koja je uobičajena u ovim danima na Kajmakčalanu. Tako je vreme bilo i kada su oni, div-junaci, jurišali krvavom planinom.
Autor Milena Ristić
Izvor Večernje novosti, 3. oktobar 2018.
