Aleksandar Petrov: Moj život oblikovali su preci i savremenici

„Ranković i Đilas nisu mi pričali ratne bajke nego ono što se potvrdilo kao istina. I o prijateljstvu i razlozima razilaska“

Nova knjiga Aleksandra Petrova „Memoroman”, objavljena u izdanju „Cepter buka”, predstavlja svedočanstvo našeg književnog života u poslednjih nekoliko decenija. Kao poznanik i prijatelj najvažnijih pisaca srpskog jezika, ali i ruskih i američkih, Petrov govori o književnim i političkim prilikama koje su kreirale jednu epohu, ili više njih. O tome koliko je slobode piscima bilo dato, i koliko su je oni za sebe izborili. Pripovedač iznosi zapažanja o svom životu i ljudima koji su ga ispunjavali, od ratnog detinjstva do naših dana, portretišući ne samo pisce, poput Crnjanskog ili Vaska Pope, već i Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića.

Kada govorimo o žanru vaše nove knjige, gde bismo mogli da je smestimo, da li je reč o memoarima ili romanu? Zbog čega u određenim delovima o pripovedaču govorite u prvom licu, a negde u trećem?
— Verujem da sam skovao novi književni termin „memoroman” da bih odgovorio i na vaše pitanje o žanru. A kao moto naveo sam i reči mog junaka Crnjanskog iz teksta „Novi oblik romana”: „Memoari su uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu bili doslovce verni”. U „Memoromanu” ukrštaju se i drugi žanrovi: pripovetka, bajka, poezija, putopis, čak i feljton koji je avangarda uvela među književne žanrove. Još jedan je moto prisutan kao romaneskno geslo, navod iz Nabokovljevog romana „Stvarni život Sebastijana Najta”, koji bih mogao da navedem ali zamenom imena: ja sam Aleksandar ili Aleksandar je ja, ili možda smo obojica neko koga nijedan od nas dvojice ne zna. Pripovedači su sva trojica kada govore o svetu i veku, o nizu stvarnih ličnosti, kao i o sebi.

Počeci sećanja vezanih za Beograd iz vašeg detinjstva vezani su za bombardovanje, za uništenje građanskog sveta. Slični su onima koja je imala Svetlana Velmar Janković?
— I Svetlana je lik moga romana. Zajedno smo, u istoj zapaljenoj zgradi, preživeli bombardovanje 6. aprila 1941. godine. Pored sličnosti u pogledima na svet postoje i razlike u našim životnim putanjama, a i moj se memoarski roman razlikuje od njenih „Prozraka” i po svom naglašeno hibridnom karakteru i po slici epohe. Govorim o vremenu od raspada prve do kraja druge Jugoslavije, a još i sa izletima u novi milenijum. Razlika je i u likovima, stvarnim, često javnim, iz Evrope, Azije, Severne i Južne Amerike, u opisima njihovih gradova i zemalja.

Budući da je vaše poreklo rusko i emigrantsko, vaše stanovište u knjizi najčešće je antilevičarsko. To se vidi kada pišete o slučaju Gojka Đoga, Branka Miljkovića, Crnjanskog, Đilasa, o 1968. godini… Međutim, kako vidite tadašnje „balansiranje” Tanasija Mladenovića, Eriha Koša, Dobrice Ćosića? Uopšte, kako vam danas izgledaju ti sukobi na levici u pogledu slobode govora i stava? Zbog čega ste i sami bili udaljeni iz Instituta za književnost i umetnost?
— U sva tri romaneskna lika ja sam srpski pisac (mada pišem i na ruskom), a kako volim da kažem  i sto odsto Rus i sto odsto Srbin, rođen u Nišu. Tačno je da nisam bio nikada član Komunističke partije (niti bilo koje druge). A još u gimnaziji bio sam izbačen iz Narodne omladine, što je verovatno jedinstven slučaj, jer svi smo morali da budemo pioniri ili omladinci. Isteran sam i iz mog Instituta u kojem sam zatim proveo gotovo ceo radni vek i bio naučni savetnik, osnivač i rukovodilac naučnog projekta izučavanja periodike. Razlozi nisu bili ideološki nego privrženost pravu na slobodu mišljenja ili na stav prema ubeđenju, a ne prema očekivanju drugih, moćnih.

Tu ideju vodilju sledio sam i kao predsednik Udruženja književnika Srbije, v. d. predsednika Saveza pisaca Jugoslavije, kao predavač na mnogim univerzitetima u svetu. A i kao kritičar kada sam podržao progonjene pesnike kao što su bili Gojko Đogo i Matija Bećković, ili odbio da osudim, recimo, Tanasija Mladenovića zbog pesme „Kliziš, Srbijo, kliziš”. Bliske su mi bile i jesu levičarske ideje o socijalnoj pravdi i rodnoj ravnopravnosti, da navedem samo njih. Neki pisci, članovi SKJ, balansirali su zato što su verovali da se društvene promene mogu bar započeti tek u redovima vladajuće i jedine političke partije. Ni bez njih, uključujući i Đilasa, ne bi došlo do preporoda naše književnosti pedesetih godina prošlog veka i njenog daljeg razvoja. I to je tema „Memoromana”. Znali su Vasko Popa, i drugi, i za strahove i za partijske kazne, ali su ostali veliki pisci.

Podsećate na to da su kosovsko pitanje, kao i zataškavanje razgovora o Jasenovcu u Jugoslaviji, decenijski problemi. Kako ste kasnije, iz inostranstva, posmatrali razvoj tih okolnosti?
— Isto kao i iz Srbije. I Jasenovac i Kosovo takođe su teme romana, a pisao sam o njima i na osnovu razgovora s ličnostima koje su bile poznate ili gotovo nepoznate u javnosti. Moj drug Aleksandar Suslov, direktor lovišta na Šar planini, rekao mi je, kao neposredni svedok, maja 1968. u Prištini da je Kosovo „palo” posle Brionskog plenuma 1966. godine. U to sam se i sam uverio i uskoro sam počeo da pišem knjigu pesama „Poslednje Kosovo” koju sam mogao da objavim tek posle dve decenije. Vasko Popa i Zoran Mišić savetovali su mi da ne žurim da ne bih završio u zatvoru kao Miša Mihajlov. I oni su likovi ove knjige, pretežno, mrtvih.

Govorite o privatnim posetama Aleksandru Rankoviću. Od njega ste čuli priče nalik onima iz partizanskih filmova?
— Ranković i Đilas nisu mi pričali ratne bajke nego ono što se potvrdilo kao istina. I o prijateljstvu i razlozima razilaska.

Česlav Miloš rekao vam je da ga od američkih kolega razdvaja „viševekovno istorijsko pamćenje” koje on kod sebe oseća više nego kod njih. Šta mislite o ovom stanovištu?
—Isto je i u srpskoj književnosti. Pesnička knjiga Crnjanskog je „Lirika Itake”, njen prvi ciklus „Vidovdanske pesme”, a „Seobe” su i istorijski roman, kao i Andrićevi romani „Na Drini ćuprija” i „Travnička hronika”. I „Memoroman” počinje sećanjem na posetu Aleksandriji, a o Itakama i mitskoj boginji pamćenja Mnemozini reč je u prvom poglavlju.

Upoznali ste, pored srpskih, i mnoge strane pisce, Artura Milera, Sola Beloua, Brodskog, Okudžavu …
— Moj život oblikovali su i preci i savremenici, među njima pisci, raznih jezika, umetnici kao što su Rembrant, Šejka, Milić od Mačve, porodica, drugovi iz detinjstva i mladosti, kolege i koleginice. Njima je posvećen „Memoroman”.

 

Autor Marina Vulićević

 

Izvor Politika, 9. oktobar 2018.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u