Грађани Бањалуке за тробојком Републике Српске током обележавања Дана Републике Српске, 09. јануар 2017. (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)

Izbori su prošli, opasnost nije

Izbori su gotovi. Sada treba preduzeti korake u cilju vraćanja poverenja između jednog značajnog dela građana Srpske i njihove države

Ishod izbora, održanih u nedelju 7. oktobra, ukazuje pre svega na nesklonost srpskog biračkog tela da podrži političke promene koje bi mogle da štetno utiču na status Republike Srpske u ustavnim okvirima dejtonskog sporazuma. Dosadašnja duboka podeljenost u Srpskoj svejedno se nastavlja.

Vukota Govedarica, predsednik opozicionog SDS-a poražen u nadmetanju za predsednika RS, kao i dosadašnji član Predsedništva BiH Mladen Ivanić, odbili su poziv predsednika Republike Srpske i novoizabranog srpskog člana Predsedništva BiH u novom mandatu Milorada Dodika da se susretnu radi pokušaja postizanja dogovora o zajedničkom delovanju. Govedarica je u izjavi za BNTV 14. oktobra ponovio svoje tvrdnje – do sada više puta ponovljene ali nepotkrepljene dokazima – da su izbori pokradeni i zapretio da će težište svog delovanja prebaciti na ulice, konkretno –  na banjalučki Trg Krajine.

Dodik je nakon izbora najavio mogućnost koalicije sa opozicijom na državnom nivou ako srpske opozicione stranke na to pristanu. Nedelju dana posle izbora izgledi za takav ishod naizgled su minimalni. Oni će se ipak poboljšati ukoliko u SDS-u dođe do prestrojavanja i izbora novog predsednika stranke, verovatno Miće Mićića. Pritajena unutarstranačka borba započela je odmah posle izbora, a nagoveštaj kooperativnijeg stava dolazi i od moćnog dosadšnjeg gradonačelnika Doboja i budućeg poslanika SDS u Parlamentu BiH Obrena Petrovića.

KAMPANjA NEĆE PRESTATI
Kakav god bio ishod opozicionog prestrojavanja, jedno je sigurno: na vlast u Srpskoj i na položaje u zajedničkim institucijama u Sarajevu neće doći „međunarodnoj zajednici“ podobni Srbi koji bi bili spremni na dalje kompromise „u duhu Dejtona“. Ovo je u suprotnosti sa vazda prisutnom težnjama jednog dela američkog i zapadnoevropskog diplomatskog establišmenta – kao i njima bliskih aktera medijske, akademske i analitičke scene – da zagovaraju unitarizaciju Bosne i Hercegovine i dalju reviziju dejtonskog poretka, koji je ionako jednostrano menjan preko 200 puta i osakaćen sa 109 oktroisanih ustavnih amandmana.

Naslovna fotografija: ohr.int
Valentin Incko, visoki predstavnik za BiH (Foto: ohr.int)

Pobornici unitarizacije ne posustaju; i dalje prizivaju tranziciju BiH od navodno nefunkcionalne i ratom razdeljene države u „multietnički integrisanu liberalnu demokratiju na putu evroatlanskih integracija“. Kako ukazuje primer ponašanja odlazeće ambasadorke SAD u Sarajevu Morin Kormak, kao i višegodišnja praksa visokog predstavnika Valentina Incka, zajednička im je karakteristika da tom cilju teže bez mnogo obzira za diplomatske norme i za ishode demokratskog procesa.

Apriorno uvereni u poželjnost likvidacije Republike Srpske i stvaranja navodno građanske Bosne i Hercegovine, oni se praktično zalažu za ostvarenje ratnih ciljeva muslimanske strane i izbegavaju debatu o političkoj prirodi ili posledicama predloženog projekta. Uistinu predstavljaju „faktor nestabilnosti u BiH“, kako je Dodik nedavno opisao Incka. Epiteti kojima se posle izbora u zapadnim medijima opisuje Milorad Dodik ukazuju da ni u periodu koji predstoji neće stati sistematska kampanja poricanja legitimnosti Republike Srpske i prikazivanje pobornika njenog opstanka kao „ekstremista“.

Za Radio slobodnu Evropu, u vesti od 8. oktobra, Dodik je tako „bosansko-srpski nacionalista“ koji je pobedio „umerenog“ Mladena Ivanića, dok se Šefik Džaferović samo opisuje kao „kandidat vodeće bosansko-muslimanske partije“. Isti izvor bez zazora tvrdi da su „Hrvati izabrali Željka Komšića za svog predstavnika“ u Predsedništvu, što je (naravno) jedna – po svoj prilici svesno plasirana – neistina.

Izveštaj Asošiejted presa od 7. oktobra, vest kanadske mreže Si-Bi-Si istog dana i članak u Vašington postu – objavljen dan kasnije – nisu ništa manje sugestivni: „Proruski lider Srba Milorad Dodik dobio je mesto u tročlanom Predsedništvu, čime se produbljuju etničke podele u Bosni i Hercegovini… Njegov izbor nanosi udarac naporima da se ojača jedinstvo zemlje posle rata 1992-95“. Njujork Tajms od 7. oktobra Dodika čak naziva „bosansko-srpskim siledžijom“ (stongman). U istom tonu piše i dablinski Ajriš tajms u izveštaju Daniela Meklohlija od 9. oktobra: „Bosansko-srpski lider Milorad Dodik se obavezao da sledi nacionalističku i prorusku agendu, čime je taj populistički potpaljivač masa (populist firebrand) raspirio strahovanja da su izbori možda samo produbili etničke podele u zemlji“.

Nabrajanje sličnih primera odnelo bi nam mnogo vremena, jer ih ima na pretek. Glavni problem za eventualnu promenu tona, a samim tim i za učvršćenje i očuvanje trajnog mira u Bosni i Hercegovini, predstavlja činjenica da je u okviru profesionalnog aparata Stejt departmenta trajno prisutan antidejtonski lobi. Primera radi, američki državni sekretarijat je 8. oktobra izrazio sumnju u regularnost izbornog procesa, pozivajući se pritom na navodne primedbe OEBS-a, iako je ta organizacija izbore nazvala u celini fer i regularnim.

BIROKRATSKA INERCIJA
Problem ideološki opredeljenog činovničkog aparata nije izmenjen ni Trampovom izbornom pobedom. Poznata je sklonost birokrata da slede već zacrtane političke koordinate u pristupu pitanjima koja zahtevaju visok nivo upućenosti u detalje, kreativnost i spremnost na modeliranje novih scenarija. Kada se sa birokratskom inercijom udruži apriorna ideološka opredeljenost za određeni ishod, nastaje institucionalno opredeljenje koje nije podložno racionalnoj debati ili preispitivanju polaznih stavova. Ambasadorka Kormak ubedljiv je primer tog problema.

Zgrada Predsjedništva BiH (Foto: predsjednistvobih.ba)

Uz sve svoje nedostatke, dejtonski model je uspeo da pruži okvir za opstanak jedne suštinski apsurdne i dugoročno neodržive države, „Republike Bosne i Hercegovine“. Posle raspada Jugoslavije BiH više nije imala spontanu unutrašnju dinamiku opstanka, jer su iste centrifugalne sile bile u njoj prisutne u još izraženijoj formi.

Pritisak ne samo na Banjaluku, nego (možda i pre svega) na zvanični Beograd kao garanta sporazuma iz 1995. da prihvate novu rundu radikalne revizije dejtonskog okvira, sigurno će biti i ubuduće prisutan. Pobornike prinudne unitarizacije, međutim, i dalje ohrabruje nejedinstvo i spremnost uticajnih ličnosti na političkoj sceni Republike Srpske da zarad svojih ličnih ambicija i stranačke ostrašćenosti idu naruku stranim pobornicima prinudne unitarizacije i radikalne revizije Dejtona.

Njihovi zahtevi za nametnutim merama koje bi tom cilju doprinele odražavaju težnju dela „međunarodne zajednice“ – u stvari činovničkog aparata SAD i pre svega britanskih saveznika u Evropi – da upravljaju društvenim, političkim i ekonomskim procesima u skladu sa njihovim unapred formiranim predstavama o tome kako bi Bosna trebalo da izgleda.

Kao što su pokazale reakcije zapadnih medijan a izbore 7. oktobra, u politici i javnom diskursu tih zemalja još dominira neuravnotežen pristup težnjama i interesima konstitutivnih naroda u BiH. Stiče se utisak da nema tog racionalnog argumenta koji bi mogao da doprinese prevazi pragmatizma nad remetiteljskim potezima današnjih naslednika Benjamina Kalaja. Federacija je – kao što se opet potvrdilo sa Komšićevim izborom – suštinski nestabilna, bez dogovora o izbornom sistemu, u prinudnom braku Hrvata i Muslimana. U muslimanskom delu utočište su našli tvrdi džihadisti.

Od svih dejtonskih političkih tvorevina, jedino Republika Srpska ima pun legitimitet zasnovan na činjenici da uživa lojalnost većine svojih žitelja, bez obzira na političku opredeljenost. Tu lojalnost arhitekti uličnog prevrata žele da neutralizuju ciničnom manipulacijom. Oni strahuju da neke nove intervencije Zapada neće biti, pre svega zato što SAD više nemaju resurse, a na vrhu državne strukture ni političke volje da takvim intervencijama pribegavaju. Zato će uslediti eskalacija „jeftinih“ pokušaja prevrata – poput „pravde za Davida“ – uz korišćenje socijalnog i ekonomskog nezadovoljstva.

Realizacija projekta promene režima sprovodila se u RS od ranog proleća 2018. Imala je predizbornu kulminaciju sa velikim mitingom na Trgu Krajine 5. oktobra, koji se pretvorio u skaradni igrokaz primitivizma, neukusa i mržnje. Premda taj proces naizgled nije dostigao tačku gde predstavlja neposrednu  pretnju po stabilnost ustavnog poretka RS, namera da se on nastavi svakako postoji. Proaktivno delovanje RS je neophodno da se preduhitri i neutrališe ma kakav novi pokušaj uličnog prevrata.

Mere koje novo (staro) rukovodstvo RS treba da preduzme i cilju učvršćivanja države i sprečavanja mogućnosti spolja dirigovanih smena vlasti treba da paralelno teže društvenoj konsolidaciji i operativnoj samozaštiti.

Građani Banjaluke za trobojkom Republike Srpske tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, 09. januar 2017. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)
Građani Banjaluke za trobojkom Republike Srpske tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, 09. januar 2017. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Izbori su gotovi, favoriti stranih „unifikatora“ su poraženi. Sada treba preduzeti suštinske korake u cilju vraćanja poverenja između jednog značajnog dela građana Srpske i njihove države. Samo smanjenje otuđenja na toj relaciji može suzbiti pojavu vaninstitucionalnih oblika delovanja čiji je krajnji cilj destabilizacija, a potom i uništenje Republike Srpske.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Zoran Žestić

 

Sveosrpskoj.com

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u