Kako je nafta postala resurs budućnosti

Da li je problem današnjeg sveta to što nafta dolazi uglavnom iz nemirnih područja ili su ta područja nemirna zato što imaju naftu?

U vremenu kada se sve više govori o obnovljivim izvorima energije, globalnom zagrevanju, o tome kako je eri fosilnih goriva došao kraj, želeo sam da podsetim javnost na naftu, koja je još uvek energent sadašnjosti i budućnosti, zbog koje se vode aktuelni ratovi, ali i oni budući!

Prvi i Drugi svetski rat su bili najstrašniji ratovi u istorijii ljudskog roda. U njima je poginulo više od 50 miliona ljudi. Pravi i najveći dobitnik tih užasnih ratova bile su Sjedinjene Američke Države koje su postale dominantna i najjača svetska sila u istoriji ljudskog roda. Njena industrija i teritorija, celokupno stanovništvo, ako izuzmemo Perl Harbur, bili su pošteđeni ratnih razaranja. Političkim, vojnim i industrijskim američkim elitama odmah po okončanju rata postalo je apsolutno jasno kako je nadzor i posedovanje nafte odlučilo dva svetska rata i da će to odlučiti i geopolitičku sudbinu sveta u decenijama koje su dolazile. Nafta je postala energetski resurs budućnosti.

Nakon 1945. kontrola nad svetskom naftom postaje sastavni deo američke globalne politike. Svaka američka vlada vodila se maksimom: „Ako želite vladati svetom, morate kontrolisati naftu. Svu naftu. Svuda.“ Ne treba zaboraviti da je uz to bilo nužno i uskratiti svu naftu potencijalnim i stvarnim neprijateljima, kao što je Sovjetski Savez. Rokfelerove kompanije u Severnoj Americi i Venecueli (Standard oil, Ekson, Ševron, Amako, Eso) su proizvodile nešto manje od 70 odsto svetske nafte 1950. Prvi veliki cilj ovih kompanija nakon rata bio je ekstremno promeniti energetsku bazu američke privrede koja je bila daleko najveća na svetu. Cilj je bio stvoriti zavisnost SAD o nafti.

SEDAM SESTARA
Ipak treba napomenuti da moć naftnih kompanija potiče od nekih dvadesetak godina ranije. Naime, posle Prvog svetskog rata sedam najvećih svetskih naftnih koncerna nazivani su „sedam sestara“. Decenijama su imali ogroman uticaj na svet. Eso, Šel, BP, Mobil, Ševron, Galf oil, Teksako – od drugog svetskog rata pa sve do 90-ih godina, industrijske nacije su zavisile od nafte ovih takozvanih „sedam sestara“ koje su činile jedan od najmoćnijih političkih lobija u svetu.

Slavni britanski strateg ser Halford Mekinder, britanski imperijalista, napisao je da je arapski svet ključan za projekt britanskog globalnog carstva. Arapski svet je nazvao „zemljom prolaza“. Zaista, Britanci su, zahvaljujući kontroli nad Bliskim istokom nakon Prvog svetskog rata, imali globalnu dominaciju i kontrolu nafte. Iako je cela britanska imperija skoro propala (carstvo u kome sunce nikada nije zalazilo), Britanci su posejali za sobom trajno seme podela, razdora i mržnje koje je dalo gorivo radikalnom islamizmu danas u 21. veku. U Iraku, sukob između šiita i sunita je podstican koliko verskim animozitetima, toliko i ekonomskim računicama. Suniti su, sa Sadamom Huseinom, bili gospodari iračkog naftnog blaga, koje se nalazi uglavnom u šiitskim područjima na jugu. Igrom geografije, najbogatija nalazišta su baš tamo gde žive šiiti: na jugu Iraka, a tu su i susedni region Saudijske Arabije i Iran.

Mogu li oni naftu da koriste kao političko oružje i monetu kojom će ucenjivati Zapad? Mogu, ali u korist sopstvene štete. Za naftnu bezbednost, sigurnu proizvodnju i potrošnju, kao i stabilne cene, podjednako su zainteresovani i potrošači i proizvođači. Ako bi se potegla kao oružje, to bi proizvođačima donelo samo kratkoročnu korist. Istorija pokazuje da je Zapad spreman da reaguje smanjivanjem potrošnje, a time i obaranjem cena. Ni ajatolah Homeini (nekadašnji iranski vrhovni vođa) nije, uostalom, ni na vrhuncu iranske revolucije i najžešće retorike protiv Zapada koristio naftu kao municiju.

Svetska privreda i dalje zavisi od nafte, tu se do danas nije mnogo toga promenilo. Energija, pre svega nafta je neophodna za funkcionisanje svake privrede, mada se sve više radi na pronalaženju alternativnih izvora energije. Bez obzira što se radi, to „alternativno“ nikako da proradi.

NAFTNO DOBA
U velikom stilu započelo je naftno doba. Tu su ključni postali automobili. Tokom Velike depresije 1930-ih političari su obećavali „pile u svakom loncu“, a do početka 1950-ih to se obećanje transformiralo u „jedan automobil u svakoj garaži“, čime se težilo da automobili prestanu biti povlastica bogatih, već da budu dostupni svima. Korak po korak, partnerstvom između Standard oila i proizvođača automobila iz Detroita, kreiralo se novo grandiozno naftno tržište. Posleratni ulagači su radili velike robno-trgovinske centre i stambene četvrti daleko od železničkih stanica, pa su Amerikanci bili primorani vozove da zamene automobilima. Otada će se železnice primarno koristiti za teretni prevoz dok će se putnici preusmeriti na automobile i autobuse.

Dženeral motors je kupio najveću fabriku autobusa u SAD-u, a zatim je svoje sedište preselio na Menhetn te je kupio akcije njujorških železnica i smišljeno ih uništavao kako bi oslobodio put autobusima koji koriste naftno gorivo. Do tada je Menhetn kao mala, ali gusto naseljena četvrt Njujorka koristio uglavnom samo tramvaj i metro. Međutim, uništavanje železničkog saobraćaja otvorilo je vrata masovnoj prodaji i korišćenju automobila i autobusa što je kreiralo saobraćajne gužve. Krajem četrdesetih Dženeral motors je kupio i devastirao preko stotinu gradskih tramvajskih linija za električni javni prievoz u 45 gradova i zamenio ih autobusima na benzin. Godine 1955. je oko 90 odsto linija električnih tramvaja u SAD-u bilo uništeno.

Godine 1949. Dženeral motors i Standard oil su, zajedno sa svojim partnerima, optuženi za urotu sa svrhom preuzimanja kontrole nad sistemom javnog gradskog prevoza i uništenja konkurencije pomoću naftnih automobilskih proizvoda, te za urotu sa svrhom kreiranja monopola na prodaju dotičnih proizvoda, što je predstavljalo kršenje antitrustovskih zakona u SAD-u. Dženeral motors je osuđen sa ciničnih 5000 tadašnjih dolara, ali je ostalo zabeleženo da je osuđen. Automobilska revolucija omogućila je vodećim američkim naftnim kompanijama veliko monopolističko tržište za gorivo koje se dobijalo iz njihove nafte. Prodaja goriva u SAD-u između 1945. i 1965. povisila se za 300 odsto. Naftna revolucija u Americi stvorila je „američki način života“, ali i zavisnost Amerike i sveta o nafti.

Američka zastava u naftnoj rafineriji kod Los Anđelesa, oktobar 2014.

Dovoljno je navesti samo neke statističke podatke koji govore o tome koliko je naftna revolucija u dve decenije nakon završetka Drugog svetskog rata promenila Ameriku. Godine 1925. nafta je činila samo jednu petinu energetske potrošnje u Americi, da bi 1941. činila jednu trećinu. Do sredine šezdesetih, nafta i prirodni gas dosegli su brojku od 68 odsto ukupne američke energetske potrošnje. S druge strane, u istom periodu ugalj je pao sa 50 odsto na samo 26 procenata potrošnje. Totalna energetska potrošnja SAD-a se gotovo udvostručila između 1940. i 1964. Zato nije nikakvo iznenađenje da je 1953. predsednik Dženeral motorsa na saslušanju u Senatu kazao: „Ono što je dobro za Dženeral motors, dobro je i za celu Ameriku.“

PROMENA ODNOSA MOĆI
Međutim, promenili su se odnosi moći u naftnoj industriji. Koncerni su se međusobno pojeli ili fuzionisali. Od sedam sestara ostale su četiri: američki koncerni Ekson mobil i Ševron i dva evropska: holandski Rojal dač šel i Britiš petroleum. Tu su i dva nova koncerna: Konoko filips iz SAD i francuski Total. Tih šest koncerna danas u velikoj meri kroje naftnu sudbinu sveta. Doduše, ni ovi giganti više nisu apsolutni vladaoci tržištem – pojavilo se sedam novih globalnih igrača iz zemalja „brzog“ razvoja. Tu spadaju saudijski koncern Aramko, ruski Gasprom, kineski CNPC, iranski NIOC, venecuelanski PDVSA, brazilski Petrobras i malezijski Petronas. Njima je zajedničko to da su uglavnom u vlasništvu države.

Poređenja radi: četiri preostale „stare sestre“ proizvode samo deset odsto nafte i gasa koji se nađu na tržištu i poseduju samo tri odsto svetskih rezervi. Era starih sestara bi, dakle, uskoro mogla da se završi. Međunarodna agencija za energiju IEA procjenjuje da će se u narednih 40 godina 90 odsto nafte u svetu proizvoditi u zemljama u razvoju. Naftne i gasne kompanije su u poslednjih osam godina udvostručile svoju prisutnost na listama najbogatijih i najmoćnijih u svetu.

Naravno ne treba zaboraviti ni moć koji imaju naftne kompanije na istoku. Ruski Gasprom je najveći proizvođač prirodnog gasa na svetu. Pod kontrolom Kremlja, Gaspromov monopol na isporuke gasa većem delu Evrope omogućava predsedniku Vladimiru Putinu snažnu polugu za stvaranje moći u regionu. Godišnji profit Gasproma veći je od 40 milijardi dolara. Takođe, tu je i Petro čajna, najveća od tri kineska državna naftna giganta. Ova kompanija već proizvodi više nafte do Ekson mobajla, a s obzirom na procenjene ogromne rezerve gasnih škriljaca u Kini, mogla bi jednog dana da se takmiči sa Gaspromom kao svetska gasna sila.

NOVA RUSKA CRVENA ARMIJA
Vlast, moć i puno para ima onaj ko kontroliše ruski koncern Gasprom, koji zapošljava 400.000 ljudi. Danas je Putin, bez sumnje, čovek koji kontroliše Gasprom. Bivši predsednik Rumunije Jonesku je rekao da je Gasprom nova ruska Crvena armija! Ruska državna firma Gasprom, koja ima potpuni monopol na tržištu gasa, koristi se kao sredstvo političkog pritiska. Ona je oružje u rukama vlade u Moskvi.

Ono što je bila ekskluziva Zapada (Britanije i SAD), sada postaje najjače oružje u rukama njihovih protivnika. Tu, naravno, ne mislim samo na Rusku Federaciju, kao arhetipa neprijatelja (pre svega britanskog), već na čitav niz država koje su zahvaljujući vlastitoj energetici postale moćni igrači na svetskom tržištu ( Iran, Kina, Indonezija, Malezija, Brazil, Venecuela…).

Da li nafte ima dovoljno, da li je cena nerealno velika (mala), filozofsko je pitanje. Danas je više od 70 odsto svih istraživanja potencijalih novih nalazišta koncentrisano na tlu SAD i Kanade, gde se nalazi samo tri odsto svetskih rezervi. Na drugoj strani, samo tri odsto istraživačkih bušenja tla obavljeno je na Bliskom istoku, gde je 40 odsto svih rezervi. Dodatni razlog za optimizam jeste i činjenica da se sa svakog nalazišta današnjim tehnologijama može izvući samo 35 odsto ukupne nafte koja je tamo. Svaki napredak u tehnologiji izvlačenja će povećati zalihe – bez otkrivanja novih izvora.

Zalazak sunca nad naftnom rafinerijom u Teksasu

Sadašnja visoka cena nafte zato nije pošast za svetsku ekonomiju, već pre blagoslov. Ona će, naime, učiniti isplativim nove investicije u istraživanja i tehnologiju eksploatacije,  i time produžiti životni vek nafte. I, naravno, svima dati dodatno vreme za istraživanje alternativnih energenata. Najzad, zašto je Amerika glavni „mirođija“ u svakoj naftnoj čorbi? Možda zato što je najžednija nafte. Svaki Amerikanac potroši u proseku 26 barela nafte godišnje, dvostruko više od prosečnog Evropljanina (nešto manje od 13 barela) i 15 puta više od prosečnog Kineza (1,7 barela).

Na kraju, ostaje dilema da li je jedan od naftnih problema to što dolazi uglavnom iz nemirnih područja (pored Bliskog istoka, i naftom bogate afričke zemlje – Nigerija, Gabon, Sudan, Kongo, Čad i druge – imaju dugu istoriju pučeva, vojnih vladavina i diktatura), ili su ta područja nemirna zato što imaju naftu. Da li bi svet danas bio drugačiji da su glavne naftne rezerve u Švajcarskoj?

Svet
Pratite nas na YouTube-u