Kulturni marksizam kao opijum za intelektualce

Kao nova sveštenička kasta, čuvari novog pravoverja vladaju institucijama čiju moć pokušavaju da protegnu na sve segmente društva

Drugo ime za neomarksizam, koji je sve popularniji u Sjedinjenim Državama, je kulturni marksizam. Prema ovoj teoriji pokretačka snaga iza socijalističke revolucije nije proleterijat – već intelektualci. Dok je marksizam u velikoj meri nestao iz radničkog pokreta, marksistička teorija buja u današnjim kulturnim institucijama, u akademskom svetu i u masovnim medijima. Ovaj „kulturni marksizam“ seže do Antonija Gramšija (1891–1937) i Frankfurtske škole. Teoretičari marksizma prepoznali su da proleterijat neće odigrati očekivanu istorijsku ulogu kao „revolucionarni subjekat“. Stoga, da bi se odigrala revolucija, pokret moraju da iznesu kulturne vođe da bi bili uništeni postojeći, poglavito hrišćanski, kultura i moral, i da bi se onda dezorijentisane mase okrenule komunizmu kao svom novom vjeruju. Cilj ovog pokreta je ustanovljenje svetske vlade u kojoj bi marksistički intelektualci imali poslednju reč. U tom smislu kulturni marksizam je nastavak onoga što je započela Ruska revolucija.

LENjIN I SOVJETI
Predvođeni Lenjinom, oni koji su izveli revoluciju videli su svoju pobedu u Rusiji samo kao prvi korak prema svetskoj revoluciji. Ruska revolucija niti je bila ruska niti je bila proleterska. Industrijski radnici su 1917. godine u Rusiji činili samo mali deo radne snage, koju je najvećim delom činilo seljaštvo. Ruska revolucija nije bila ishodište radničkog pokreta već [delovanja] grupe profesionalnih revolucionara. Ako se izbliza pogleda sastav boljševičke partije i prvih vlada sovjetske države i represivnog aparata otkriva se istinski karakter sovjetske revolucije kao projekta čiji cilj nije bio da se oslobodi ruski narod od carističkog jarma, već da služi kao poligon za izvođenje svetske revolucije.

lenjinvels
Herbert Džordž Vels intervjuiše Vladimira Lenjina u proleće 1920. godine u Moskvi

Iskustvo Prvog svetskog rata i njegove posledice pokazale su da je marksistički koncept „proleterijata“ kao revolucionarne snage bio iluzija. Na primeru Sovjetskog Saveza moglo se videti da socijalizam nije mogao da funkcioniše bez diktature. Ova razmatranja navela su vodeće marksističke mislioce na zaključak da će biti potrebna drugačija strategija radi uspostave socijalizma. Komunistički autori širili su uvid da socijalistička diktatura mora da dođe pod krinkom. Pre nego što socijalizam može da uspe, postojeća kultura mora da se promeni. Kontrola kulture mora da prethodi političkoj kontroli.

Neomarksistima je išla naruku činjenica da su mnoga od njihovih nastojanja da preuzmu kontrolu u kulturi tekla paralelno sa državnim zadiranjem u pojedinčeve slobode. Tokom prethodnih decenija, u isto vreme kada je takozvana politička korektnost bila u usponu, američka vlada je pribavila ogroman arsenal represivnih sredstava. Svega nekolicina Amerikanaca zna da su Sjedinjene Države i dalje pod vanrednim merama koje su na znazi od kada se Džordž V. Buš poslužio izvršnim ovlašćenjima da objavi stanje nacionalnog vanrednog stanja 2001. godine. Iste godine, Jedanaesti septembar je otvorio put da se progura Patriotski akt. Na „Ukupnom indeksu slobode“ (Aggregate Index of Freedom) organizacije Fridom Haus (Freedom House) skor Sjedinjenih Država je pao sa 95 poena na 86 poena 2018. godine.

MORALNA ISKVARENOST
Put ka vladavini kulturnih marksista je moralna iskvarenost naroda. Kako bi se ovo postiglo, masovni mediji i javno obrazovanje ne smeju da prosvetljuju, već da zbunjuju i zavode. Mediji i obrazovni establišment rade na tome da usmere jedan deo društva protiv drugog dela. Dok grupni identiteti postaju sve usitnjeniji, katalog viktimizacija i istorija tlačenja postaju sve detaljniji. Premetnuti se u priznatu žrtvu tlačenja je način da se zadobije društveni položaj i da se pribave prava na posebnu pomoć, poštovanje i društvenu uključenost.

Zahtev za socijalnom pravdom stvara beskrajni tok troškova koji se smatraju neophodnim – za zdravstvo, obrazovanje, penzije, i za sve one ljude koji se smatraju „potrebitim“, „progonjenim“ i „potlačenim“, bilo da su to stvarno ili da je reč o izmišljotini. Poplava troškova bez kraja i konca u ovim područjima korumpira državne finansije i proizvodi fiskalne krize. Ovo pomaže neomarksistima da optuže „kapitalizam“ za sva zla iako je u stvari regulatorna država ono što izaziva sistematske podbačaje, pošto neumerenost javnog trošenja uzrokuje finansijsku krhkost.

Politika, mediji i pravosudni sistem nikada ne prestaju da vode nove beskrajne ratove: rat protiv droga ili rat protiv visokog krvnog pritiska ili kampanju koja proklamuje beskrajnu borbu protiv masti i gojaznosti. Lista neprijatelja raste iz dana u dan bilo da je reč o rasizmu, ksenofobiji ili antiislamizmu. Ovaploćenje ovih pokreta je politička korektnost, rat protiv posedovanja sopstvenog mišljenja. Dok javnost toleriše odvratno ponašanje, posebno u okviru kulta umetnosti, spisak zabranjenih reči i mišljenja raste na dnevnoj osnovi. Javno mišljenje ne sme da ide izvan nekoliko prihvaćenih gledišta. Ipak, kada se javna debata osiromaši, raznovrsnost radikalnih mišljenja buja u potaji.

Bliski susret pripadnika pokreta Antifa i alternativne desnice (alt-right), Boston, 20. avgust 2017.

Kulturni marksizam vodi društvo, u moralnom smislu, u identitetsku krizu putem lažnih merila licemerne etike. Cilj više nije „diktatura proleterijata“ zato što je ovaj projekat propao, već „diktatura političke korektnosti“ čijim vrhovnim autoritetom raspolažu kulturni marksisti. Kao nova sveštenička kasta, čuvari novog pravoverja vladaju institucijama čiju moć pokušavaju da protegnu na sve segmente društva. Moralno urušavanje pojedinca je nužni korak kako bi se postigla konačna pobeda.

OPIJUM ZA INTELEKTUALCE
Vernici neomarksizma su pretežno intelektualci. Radnici su, posle svega, deo ekonomske realnosti proizvodnog procesa i znaju da su socijalistička polazišta trućanje. Nigde socijalizam nije ustanovljen kao ishodište radničkog pokreta. Radnici nikada nisu bili oni koji uvode socijalizam, već su bili njegove žrtve. Vođe revolucije su bili intelektualni stranački političari i vojne ličnosti. Pisci i umetnici bili su oni koji su imali da prikriju brutalnost socijalističkih režima kroz članke i knjige, filmovima, muzikom i slikama, kao i da obezbede socijalizmu naučno-intelektualnu, estetičku i moralnu privlačnost. U socijalističkoj propagandi novi sistem je prikazivan kao pravedan i produktivan.

Kulturni marksisti veruju da će jednog dana oni biti jedini koji raspolažu moći i da će im to omogućiti da diktiraju masama kako da žive i šta da misle. No, neomarksistički intelektualci su u zabludi. Ukoliko socijalizam dođe, „diktatura intelektualaca“ biće sve samo ne benigna – i neće se mnogo razlikovati od onoga što se desilo nakon što su sovjeti preuzeli vlast. Intelektualci će biti među žrtvama. Tako je bilo, ipak, ono što se desilo u Francuskoj revoluciji koja je bila prvi pokušaj revolucije intelektualaca. Mnoge od žrtava giljotine bili su istaknuti intelektualci koji su ranije podržavali revoluciju – Robespjer među njima.

U dramskom komadu o „Dantonovoj smrti“ pozorišnog pisca Georga Bihnera jedan lik izgovara čuvenu repliku: „Kao Saturn, revolucija proždire svoju decu“. Ipak, mnogo tačnije bi se moglo reći da revolucija jede svoje duhovne očeve. Isti oni intelektualci koji sada zagovaraju kulturni marksizam biće prvi u redu za odstrel ukoliko njihov osvajački projekat uspe.

ZAKLjUČNA RAZMATRANjA
Suprotno od onoga što je Marks verovao, istorija nije predeterminisana. Marš kroz institucije je daleko odmakao ali još uvek nije reč o potpunom preuzimanju. Još uvek ima vremena da se promeni pravac. Kako bi se suprotstavilo ovom pokretu, potrebno je uočiti inherentne slabosti kulturnog marksizma. U onoj meri u kojoj je neomarksizam izmenio klasični marksizam i uklonio njegove osnovne postavke (sve veća proleterizacija, istorijski determinizam, potpuno urušavanje kapitalizma) pokret je postao više utopijski nego što je raniji socijalizam ikada bio.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji, Brankica Janković

Kao naslednik „nove levice“, sadašnji „demokratski socijalisti“ zastupaju galimatijas protivrečnih gledišta. Zbog osobenosti ovog pokreta kao promotera grupnog sukobljavanja, neomarksizam nije efikasan da služi kao instrument za zadobijanje celovite političke moći, što je nužno za diktaturu. To ipak ne znači da neomarksistički pokret nema uticaja. Naprotiv: zbog svojih unutrašnjih protivrečnosti, ideologija kulturnog marksizma je glavni izvor duboke konfuzije koja je ščepala gotovo svaki deo modernih zapadnih društava i koja će se pojaviti u još većim razmerama.

 

Preveo Miloš Milojević

 

Zero Hedge/Stanje stvari

Kultura
Pratite nas na YouTube-u