Pažljivo slušajući reči predsednika države koje je izgovarao za „Sputnjik“ nisam mogao a da ne primetim njegovu rečenicu da je „zabrinutost“ blaga reč za ono što nam se inače sprema oko Kosova i Metohije. Nije bezazleno kada predsednik države poručuje velikim silama da ne teraju Srbiju u položaj iz kog nema izlaza, jer svima je jasno šta se događa u momentu kada neka država dođe u bezizlaznu situaciju.
Poznavajući Vučića tolike godine, u jedno sam siguran – po prirodi je strašan pesimista, ali nikada nije bio ovoliki pesimista. Zapravo, njegove izjave po pitanju najavljenog formiranja tzv.vojske Kosova i potencijalnog ulaska tzv. Kosova u Interpol, pale lampicu za najgore moguće scenarije u kojim će mir biti gotovo nemoguće sačuvati.
Za koji dan će se navršiti sto godina od pobede u Velikom ratu. Onom ratu u kome smo žrtvovali toliko života da bismo bili slavom ovenčani. Posle sto godina deluje da kao da smo sve što smo iz te pobede zaslužili do sada potrošili i proćerdali. No, ono što posebno zabrinjava je činjenica da i posle sto godina ponovo doživljavamo da se narod pita hoće li biti rata. To sam i lično nedavno doživeo na dva mesta, a pitanje su mi postavili zreli ljudi koji su svoj radni vek svakako okončali, ali koji su zabrinuti za svoju decu i unuke. Umeju stari ljudi dobro da prepoznaju kako izgleda situacija u kojoj „nema ni levo, ni desno“, kao i šta tada sledi. Uostalom, zar zaista iko sa trunkom racionalnog razmišljanja može da pomisli da se tzv. vojska Kosova formira radi bilo čega drugog osim za scenario oružanog sukoba sa našom vojskom? Da neće možda da se bavi humanitarnim radom?
I na globalnom nivou se događaju strašne stvari. Sve deluje kao priprema za početne korake u globalnom sukobu koji je očigledno neminovan. Za sada se svodi na sukobe velikih sila na prostorima koji su istorijski pogodni za otkopavanje ratnih sekira. Međutim, pribojavam se da polako Balkan dolazi na dnevni red. Nemoguće je otvarati front u Ukrajini, širom islamskog sveta po Bliskom istoku, a zaobići Balkan. Naprosto, ovde koplja ukrštaju mnogi igrači, pa ovakvi potezi, poput formiranja tzv. vojske Kosova, samo doprinose rasplamsavanju sukoba.
Vidljivo je i da se sve države u regionu žestoko naoružavaju. Zašto Hrvatska recimo kupuje ofanzivno naoružanje? Da neće možda svoje okruženje, koje je listom u NATO, da napada? Zašto albanska armija uvežbava protitenkovsku borbu? Koji to tenkovi prete Albaniji? Zašto se najavljuje da će tzv. vojska Kosova dobiti sto tenkova? Ko to njih planira da napada i šta će im? Znači, jasno je da je Srbija po zadatku velikih koji sponzorišu njene protivnike na ovim prostorima označena kao potencijalna pretnja. Prema tome, naoružavanje okolnih država i formiranje novih vojski, čiji je komandni kadar uglavnom sačinjen od okorelih terorista, poruka je Srbiji da će doživeti katastrofu ukoliko se ne povinuje zahtevima koji se pred nju stavljaju, a ključni među njima je priznanje nezavisnosti tzv. Kosova.
Što budemo više odbijali da se povinujemo, to će nam se više u izgled stavljati potencijalni oružani sukob i dodatni pritisci. Zato, ne čude me više pitanja starijih ljudi da li će biti rata. Zapravo, mislim da je njihovo pitanje više retoričko, jer odgovor oni znaju, ali žele nama mlađim da ukažu šta nam se sprema.
Izvor ozbiljnaanalitika.blogspot.com, 01. novembar 2018.
