Predsednik Francuske izjavio je da je Evropskoj uniji potrebna prava vojska koja bi je štitila od Rusije, Kine i SAD. Američki predsednik je reagovao drsko, ocenivši ovu ocenu predsednika suverene države kao uvredljivu. Po logici koju on zagovara, EU treba da poveća uplate u budžet NATO. Konačno, tri dana nakon svoje izjave francuski „predsednik“ se sa američkim kolegom saglasio da će, inače nesolventna, Francuska povećati svoje uplate NATO-u.
Naizgled, Makron se poneo kao racionalan državnik i nije želeo da svojoj naciji navlači bedu na vrat. Međutim, taj utisak je bez uporišta na duži rok i pre će biti da se Makron vodio ličnim interesom stabilnog vladanja, nego interesom nacije, čija odbrana će se i dalje oslanjati na crnu rupu novca, koja se pretvorila u svetsku policiju na steroidima.
TRANSFORMACIJA AMERIČKE VOJSKE?
Reći za najopremeljeniju svetsku armiju, koja godišnje troši koliko deset narednih najvećih armija da je „policija na steroidima“ možda zvuči preterano, ali na takav zaključak navode dokumenti. U rezimeu Strategije nacionalne odbrane Sjedinjenih Država za 2018. godinu, sekretar za odbranu, Džejms Metis je objasnio izazove i ciljeve pred vojskom, ukazujući da je ona postala previše usredsređena na dejstva protiv pobuna i subverzija.
Sekretar nije obrazlažio zašto je tako, ali je razlog očit. Skoro tri decenije, spoljna politika SAD koristi vojnu silu kao rešenje za sve probleme, promene režima i intervencionizam, što je rezultiralo brojnim okupiranjem ili uništenjem država. Posledice su pobune, verski radikalizam i antizapadna osećanja svuda gde je američka čizma došla da „donese demokratiju i boljitak“. Američka armija, doduše, nije imala ustavnu obavezu da bude deo takvog scenarija, ali su je njeni vodeći ešaloni, olako ili iz interesa, gurali u takve intervencije. Kada su početne operacije, zbog svoje nadmoći, lako sprovodili, redovno su otpočinjali unutrašnji sukobi u kojima im kao okupacionoj sili (makar i pod plaštom programa „treniraj i obuči“) nije bilo tako lako da se snađu.
Nespremna za borbu protiv gerile, Vojska SAD je pretrpela ozbiljne žrtve. Prema izveštaju Kongresne službe za istraživanje, od Zalivskog rata do septembra 2018. godine poginulo je oko 20.000 američkih vojnika, iako zemlja nije bila u ratu. Vojna i namenska industrija su bili prinuđeni da traže načine da zaštite vojnike. Tako se došlo do toga da sva vojna vozila postaju oklopna i da se nova oklopna vozila masovno isporučuju vojsci. Taj poduhvat je iziskivao ogroman trud i novac, što je fokus vojske i namenske industrije udaljilo od potreba standardnih vojnih borbenih dejstava.
U Iraku, Libiji i Siriji, američko rukovodstvo je odlučilo da uništi suverene države i podstakne sukobe. CIA i Državni sekretarijat su pomagali radikalnim sektaškim i etničkim grupama. Obaveštajni i spoljnopolitički establišment su finansirali i naoružavali ove grupe, pružali tajnu obuku i olakšali logističko kretanje boraca i oružja u suverene države da bi ih podrili i ostvarili svoje interese. U navedenim primerima odlučili su da ne okupiraju države, već da unište njihov društveni poredak i zamene ga brutalnim haosom. Umesto da se uzdrži od toga da bude alat za promenu geopolitičke stvarnosti, vojni vrh SAD se opredelilo da ignoriše odgovornost za okupaciju.
Sekretar Matis je ocenio Kinu i Rusiju kao „revizionističke sile“, iako nijedna od ove dve države nije donela odluku da revidira promašaje američkih „konkurenata“. One su samo razvijale svoj vojni i tehnološki potencijal i nisu ga koristile za razaranje drugih država. Sada, bez priznavanja neuspeha politike koja je vojsku SAD gurala u podrivanje država, globalna sila formalno plasira diskurs o strateškoj konkurenciji sa dve regionalne sile.
Prva američka oružana „humanitarna intervencija“ nakon Hladnog rata bila je u građanskim ratovima u bivšoj Jugosloviji. Predviđena tako da podstakne etničke sukobe, intervencija NATO je bila osmišljena da trajno rasturi jugoslovenske narode i uspostavi pro američko-atlantističke zajednice na prostoru koji tretiraju kao periferiju Rusije. Do 2002, čak 43.000 vojnika NATO je služilo u ovim operacijama. Vojna intervencija SAD na Balkanu, pod plaštom NATO, obuhvata i nasilno stvaranje kvazidržave Kosova na teritoriji Srbije. Istovremeno, SAD i njeni saveznici iz Zaliva su podsticali i pomagali islamske pobunjenike u kavkaskim republikama novoosnovane Ruske Federacije.
Danas je, zahvaljujući predizbornim najavama Trampa, imperijalistička politika SAD u mnogo aspekata na raskrsnici, a isto i vojska, koja je sledila te čak i prema američkom Ustavu nelegalne težnje. Čak i ministar odbrane prepoznaje potrebu da se vojska SAD transformiše u pravcu koji je više usmeren na borbu i pobedu u konvencionalnom sukobu. Ali, teško je očekivati da će sistem SAD promeniti ćud koja je negovana zadnjih decenija. Najveći neprijatelj racionalnog sistema u SAD, kako je ukazao još predsednik Ajzenhauer, zabrinut za demokratiju u toj zemlji, je vojno-industrijski kompleks. SSSR, Severna Koreja, Irak, Somalija, Avganistan, Libija, Sirija ni Srbija nikada nisu bili pretnja za SAD koliko korumpirano privatno-javno vojno-industrijsko partnerstvo i Duboka država koja ga opslužuje.
PROBUŠENI BROD
Korumpirani vojno-industrijski kompleks danas prožima svaki aspekt američkog ekonomskog, političkog i čak kulturnog života i, osim što je potkopao perspektivu budućih generacija Amerikanaca, umrtvio je životne sokove i moral nacije kojoj su se svi divili zbog otvorenosti, prilika i demokratskih vrednosti. Sekretar odbrane je trebalo da pogleda u ogledalo i vidi stvarnu pretnju, jer nastavlja da zastupa taktiku posebnih grupnih interesa i ostatak sveta, jednako kao Amerikance, drži kao taoca.
Na žalost makronovske političke taktike „videti a uzdržavati se od reakcije“, oslonac američke projekcije moći i zastrašivanja, udarne grupe nosača aviona, postali su sredstvo ograničene upotrebe. Evropski oportunisti, koji slede logiku Makrona, sudbinu svojih naroda vezuju za probušen brod i jedini smisao je da sebi obezbeđuju miran opstanak na vlasti. Njihovo držanje ne liči na ozbiljne vladare, već na precvalog estradnog umetnika iz predgrađa Beograda koji ne zna za stid i vodi se isključivo hedonizmom.
Koliko god da Tramp deluje kao protivteža, male su šanse da SAD krenu u pravcu koji su njeni „oci osnivači“ utkali u Ustav. Interes vojno-industrijskog kompleksa da promoviše sukobe zarad finansijske dobiti nastaviće da usmerava naciju i njenu vojsku. Jasno je da ako Duboka država uvede naciju u rat protiv Rusije i/ili Kine, takav sukob ne bi koristio ni jednoj od nacija, ali se ipak uporno podstiču potencijalna žarišta, poput onih u Južnom Kineskom moru, Siriji ili Ukrajini.
Kako je vođenje države spalo na nivo da nadležni za javne poslove mogu i smeju da rade bilo šta što se od njih politički traži? Razuman sistem ne bi smeo da dopušta da javna vlast i izabrani zvaničnici vode ratove iz obesti. Kad se ima u vidu morbidna reakcija Hilari Klinton na linčovanje libijskog vođe, Gadafija, vidi se nivo apsurda u kojem oni koji vode ratove od njih prave zabavu koju oni koji ih naređuju mogu da gledaju uživo.
Takva vrednosna dekadencija, osim što govori da su najviši zapovednici globalne imperijalne sile prestali da budu vojnici, vodi do još jedne bolne pouke. Amerika je iz Drugog svetskog rata izašla ekonomski procvetala zato što nije ratovala na svojoj teritoriji, a inače u početku nije ni bila preterano protiv nemačkih nacista. Evropa je zaboravila da su SAD to zloupotrebile, da bi joj nametnule finansijsku, a zatim i vojnu hegemoniju. Podrška evropskih „lidera“ provokativnom držanju SAD, u naivnom uverenju da su u društvu sa najjačim, zanemaruje da u savremenom sukobu SAD ne bi bile pošteđene. Istina, danas se sukob vodi hibridno, novcem, satelitima, računarima, špijunima, ali kada ne bude po želji privatno-javnog partnerstva zla, tada će preostati samo nuklearna i hemijska dejstva. Da li je moguće da u Evropi nema nikoga ko vidi dalje od svog džepa?
U svemu tome, i Amerikance treba posmatrati kao žrtve. Mnogi danas uvažavaju kao legitimno to da Zapad nastoji da očuva svoje bogatstvo na račun drugih. U tom smislu se predstavlja kako se mora očuvati poredak utemeljen na petrodolaru. Zaboravlja se da su SAD bile konkurentna i napredna nacija i pre svog imperijalizma i pre petrodolara. Petrodolar trenutno održava vrednost dolara, ali tako se u krajnjoj liniji samo šteti građanima SAD, koji moraju da plate svaki odštampani dolar. Što duže SAD budu izvozile bilione dolara, biće teže kad ova reka jednom počne da se vraća kući. Zato valja imati na umu da je izbor Donalda Trampa, koji je govorio o potrebi saradnje sa silama i prekidanju privatnog štampanja novca, pokušao da spreči britanski establišment koji se nije libio da utiče na demokratski proces kod moćnijeg partnera, pa čak i da pokuša da podstakne puč podmetanjem podataka za istragu o „ruskoj zaveri“.
Danas znamo da je britanska obaveštajna služba ta koja je, izgleda po navici, fabrikovala lažne dokaze o oružju za masovno uništenje u Iraku, što je bio uvod u invaziju Bliskog istoka. Zato, Amerikance treba podsetiti da su nacija nastala u borbi protiv britanskog apsolutizma, čiji je vrednosni sistem vojno-industrijski kompleks unazadio na nivo nemorala bivših ugnjetavača. Dobro bi bilo da je to smisao Trampove parole „učinimo Ameriku ponovo velikom.“
Izvor Novi Standard
