Trifković: Ko hoće mir na Balkanu neka spreči Saudijce da grade džamije po svetu

Jedina saudijska domaća industrija koja se stalno razvija jeste islamski ekstremizam

Slučaj Kašogi, istovremeno gnusan u detaljima i neverovatan u samoj zamisli, verno odražava prirodu režima u Kraljevini Saudijskoj Arabiji.

Taj režim već decenijama pruža značajan doprinos džihadističkoj indoktrinaciji muslimanske populacije u Bosni i Hercegovini. On time dodatno zaoštrava stanje latentne i sve teže rešive krize u odnosima između Bošnjaka i druga dva konstitutivna naroda u dejtonskoj tvorevini.

Jedna uistinu monstruozna građevina – koja se poput pretećeg projektila uzdiže nad Sarajevom, čija su izgradnja i potonje delatnosti finansirane iz Rijada i koja nosi ime pokojnog saudijskog kralja Fahda – predstavlja izazovno vidljivu manifestaciju zlokobnog uticaja pustinjske kraljevine na Balkanu.

Konkretnih primera posledica tog uticaja ima na pretek, a on datira još iz vremena rata 1992-95, na šta smo nedavno imali priliku da se podsetimo.

Vodeći američki stručnjak za pitanja radikalnog islama i terorizma Robert Spenser izjavio je Večernjim novostima od 5. novembra da je Saudijska Arabija direktno uticala na SAD kako bi „nestao“ dokument Centralne obaveštajne agencije o masakru nad Srbima u okolini Srebrenice 1993. godine.

Povodom nedavnog otkrića o ulozi američkih obaveštajaca u skrivanju izveštaja o zločinima nad Srbima u Podrinju, on je istakao da saudijske vlasti imaju ogroman uticaj na državni aparat u Vašingtonu, što je direktno doprinelo da CIA prikriva istinu o događanjima u BiH tokom rata devedesetih.

Po Spenseru, time što je Bil Klinton doneo „katastrofalnu“ odluku da sarađuje sa muslimanima tokom građanskog rata na Balkanu, on je omogućio uspostavljanje džihadističkog uporišta u Evropi. Sve pod plaštom demokratije i prava na samoopredeljenje,„Klinton je pri donošenju ove odluke bio pod uticajem Saudijske Arabije.”

Spenser je ocenio da je moguće da SAD promene politiku prema BiH, ali „samo u slučaju zaokreta u odnosima Amerike i Saudijske Arabije“. Ova mogućnost, međutim, nije verovatna.

I posle Kašogijevog ubistva, Saudijska Arabija uspeva da pravi kvadraturu kruga svog tobožnjeg „partnerstva“ sa SAD, a istovremeno nastavlja krvavi rat protiv Hutija, pretežno civila, u Jemenu — i zadržava vodeću ulogu propagatora i finansijera islamskih interesa u spoljnom svetu.

Ne treba sumnjati u sposobnost fanatičnog i bezobzirnog de fakto vladara pustinjskog kraljevstva, princa Mohameda bin Salmana („MbS“), da vremenom vrati saudijsko-američke „specijalne odnose“ na stari kolosek.

Da parafraziramo narodnu izreku – dolarske milijarde vrte gde burgija neće.

Presedan uostalom postoji: na sličan način, posle 11. septembra 2001, prenebregavana je činjenica da su od 19 napadača petnaestorica bili saudijski državljani. Posle napada, pak, saudijski zvaničnici uporno su ponavljali da su ekstremisti „iskrivili islamska učenja“.

Salih al-Šeik, tadašnji saudijski ministar islamskih poslova, čak je konstatovao da se „problem ekstremizma pojavljuje kada se neki ljudi predaju emocijama, a ne koriste mozak“. Jasna implikacija ove njegove dvosmislenosti bila je da Saudijci ne treba da preispituju a priori neprijateljski stav koji im vera diktira prema nevernicima, već samo treba da nastupaju racionalno i proračunato u borbi protiv njih.

Trajni sukob između Sveta mira (Dar al-Islam) i Sveta rata (Dar al-Harb) najvažnije je Muhamedovo zaveštanje, koje Saudijska Arabija dosledno primenjuje od samog svog nastanka u spoju nepomirljivog verskog učenja i krvavo totalitarne prakse oličene u slučaju Hašogi.

U prvim decenijama XX veka interakcija između islama i Zapada imala je formu ozbiljnog izazova islamu. Krajem milenijuma, dobrim delom zahvaljujući saudijskom delovanju, pretvorila se u pretnju Zapadu.

Veliki migracijski proces, koji se ubrzava i već uveliko menja demografsku sliku Evrope, praćen je izdašno finansiranim i koordiniranim naporom širenja saudijske tvrdokorne varijante islama preko planiranih misionarskih aktivnosti.

Pokretački duh iza ovog projekta nalazi se u Muhamedovoj postojbini, a gorivo koje ga pokreće jeste – nafta.

Muslimanski svetski savez osnovan je u Meki 1962, a deceniju kasnije Organizacija islamske konferencije – neka vrsta islamske Kominterne – sa sedištem u Džedi. Obe organizacije, kao i mnoštvo „privatnih dobrotvornih društava“ posvećenih islamskom prozelitizmu, obilno se napajaju petrodloraima saudijske ultrabogate vladajuće elite.

Njeni pripadnici pružaju pomoć državama koje su voljne da slede put islamizacije i da grade džamije gde god je moguće. Oni šalju misionare, obezbeđuju literaturu (npr. izbacujući godišnje milione primeraka Kurana za distribuciju širom sveta) i elektronske medije. Istovremeno, u Saudijskoj Arabiji upražnjavanje ma koje religije osim islama strogo je zabranjeno, danas kao i za Muhamedovog života.

Dok Saudijci nastavljaju da grade džamije širom sveta, desetine hiljada hrišćana među milionima stranih radnika iz Indije, Evrope, Amerike i Filipina moraju da se mole Bogu tajno, ako to uopšte čine. Oni se hapse, bičuju ili izvode na stub srama zbog svojih verovanja.

Vladavina prava u evropskom smislu ne postoji. Umesto nje vlada arbitrarno tumačenje šerijata. Deci koja su američki državljani dešava se da budu zadržana na neodređeno vreme na zahtev svog oca, muslimana iz Saudijske Arabije, koji ih je kidnapovao od majke Amerikanke.

Ovo se pre dve decenije dogodilo Patriši Rauš, čije su kćeri, tada tinejdžerke Alia i Ajša otete, a starija Alia čak primorana da se uda za očevog rođaka znatno starijeg od sebe. Stejt department, međutim, naredio je američkoj ambasadi u Rijadu da ostane „nepristrasna“ u sporu!

Rej Mejbus, bivši američki ambasador u Saudijskoj Arabiji, protivio se pritisku Stejt departmenta na diplomate da se fokusiraju na tzv. širi kontekst – što je po njemu bio samo drugi naziv za popustljivo podilaženje saudijskoj samouverenoj tvrdokornosti. Njegova nastojanja da vrati sestre Rauš sprečena su iz Vašingtona da se ne bi „uvredili“ naši saudijski prijatelji.

„Širi kontekst“ odnosi prevagu i posle Kašogijevog ubistva.

On za tvorce politike zapadnih sila takođe znači ograničavanje slobode medija u sopstvenim zemljama. Još u julu 1977. jedan Englez je minijaturnim aparatom snimio fotografije koje su šokirale svet. Zabeležio je javno pogubljenje u Džedi princeze Mihael bint Fahd bin Muhamed, mlade razvedene majke, kao i njenog partnera Halida Muhalaha. Njoj je pucano šest puta u glavu, a njemu je odsečena glava. Ove fotografije su postale deo dokumentarnog TV filma Entonija Tomasa, „Princezina smrt“.

Ovo je razbesnelo Saudijce, pa su pod njihovim pritiskom vodeće zapadne vlade požurile da zabrane prikazivanje filma. Godine 1980. Karterova administracija se oštro suprotstavila prikazivanju ovog programa na američkom javnom servisu PBS.

Mesec dana ranije prikazivanje ovog istog filma na britanskoj televiziji dovelo je do krize u diplomatskim odnosima između Saudijske Arabije i Britanije, a Ministarstvo spoljnih poslova i premijer Margaret Tačer izvršili su snažan pritisak na ITV da otkaže program. (Samo nekoliko meseci kasnije, sin tadašnjeg premijera Margaret Tačer, Mark, sklopio je ugovor o prodaji oružja sa Saudijskom Arabijom u visini od 20 milijardi funti, do tada najveći ugovor u istoriji).

U SAD, pritisak vlade na PBS da odustane od emitovanja filma išao je toliko daleko da je Stejt department formalno „zamolio“ ovu televizijsku mrežu da odustane od prikazivanja pogubljenja. Usledili su i komercijalni pritisci: naftni gigant Ekson je povukao sponzorisanje ove televizijske mreže.

Četiri decenije kasnije, suštinski se ništa nije promenilo. I dalje je „Saudijska Arabija dobar i pouzdan prijatelj civilizovanog sveta“, kake je izjavio britanski premijer Toni Bler tokom svoje turneje po Bliskom istoku 2001.

„Civilizacija“ je, naravno, rastegljiv termin za prvosveštenika postmodernizma kao što je g. Bler, ali njegovo oduševljenje vladarskom kućom bin Sauda lakše ćemo razumeti ako imamo na umu činjenicu da britanski trgovci naoružanjem i tada kao i danas imaju najizdašnijeg kupca u pustinjskom kraljevstvu.
Mohamed bin Salman

Saudijska Arabija je bila prvobitni izvor finansiranja al-Kaide a potom i Islamske države. Ona je i dalje podstrekač vehabističke propagande širom sveta.

Jedina saudijska domaća industrija koja se stalno razvija jeste islamski ekstremizam.

Primera radi, svojevremeno se potpredsednik Islamskog univerziteta u Medini žalio da se na Rijadskom fakultetu izučava kopernikanska teorija. Tri stotine godina pošto su hrišćanski teolozi morali da priznaju da se Zemlja vrti oko Sunca, geocentrična teorija potom je ponovo potvrđena u centrima saudijske nauke.

U svetlu politike SAD na Bliskom Istoku i Balkanu, Saudijci nemaju razloga da sumnjaju da je priča o unapređenju demokratije samo propaganda. Rezultat, za sada, ide u prilog ugnjetačkoj plutokratiji koja je svetlosnim godinama daleko od priča o reformama i demokratizaciji. Ne može biti drugačije, jer je Saudijska Arabija definisana i postoji kao islamska zajednica zasnovana na otrovno netolerantnoj i agresivnoj varijanti jedne ionako netolerantne i agresivne religije.

Saudijski režim je pokrovitelj fanatizma i istovremeno, usled sopstvene korupcije, potencijalna žrtva puritanskih fanatika koji ga optužuju za izdaju islama. Njemu se ne sme dozvoliti da nastavi svoju staru igru zadovoljavanja puritanaca kroz izvoz džihada u svet – a sve to pod firmom „cenjenog saveznika“ SAD i Zapada.

Zapadnjaci moraju da se oslobode potrebe da udovoljavaju Saudijaca, uključujući nepostojeće i neuzvraćeno „pravo“ njihove vlade da finansira izgradnju hiljada džamija i islamskih „kulturnih centara“ širom sveta koji podučavaju mlade mržnji i obezbeđuju logističku infrastrukturu fanatizma i terorizma.

Ovo je vazda bio i ostao i jedan od preduslova trajnog mira na prostoru Balkana.

 

Izvor sveosrpskoj.com, 13. novembar 2018.

Istorija
Pratite nas na YouTube-u