Boris Trbić: O prezrenom radniku

Radnici ne spadaju u ugrožene grupe čije se potrebe ističu u prvi plan u medijima ili javnom diskursu

Karl Marks je, kao i drugi očevi moderne, Darvin i Frojd, među najrelevantnijim misliocima u ljudskoj istoriji. On i danas govori tačno o krizi rada i vrednosti u ekonomijama razvijenih zemalja Zapada. Počinio je nekolike greške, pišući o kontradikcijama kapitalizma i potencijalu radničkih masa Zapada da iznedre revoluciju, ali ne možemo ga, izuzev nedostatka istorijske anticipacije optuživati za manjak analitičkog odnosa prema svetu u kome je ponikao. Činjenica da nije uspeo da predvidi revolucionarna zbivanja u velikim zemljama van sopstvenog kulturnog i civilizacijskog vidokruga, takođe je evidentna. Pisao je opterećen rasističkim predrasudama, kolonijalnim svetonazorom i osećajem za veliku misiju koja do danas nije napustila auru zapadnog intelektualca. Prepoznavao je nepravdu ali je mislio da o pravdi moraju da odlučuju evropski narodi, moćni, razvijeni istorijski narodi.

Kakav je danas odnos zapadnih intelektualaca prema marksističkoj doktrini?

Uglavnom pozitivan. Ali, u bibliotečkim pretraživačima prestižnih univerziteta na Zapadu jedna od najređe spominjanih reči je – radnik. Ovo ne iznenađuje. Svet se ne brine za prava radnika, niti radnici spadaju u manjinske grupe čije se potrebe ističu u prvi plan u medijima ili javnom diskursu. Uprkos ekspanziji sistema koji se bave ljudskim resursima, inkluzivnošću i jednakim pravima, deluje kao da svet o radnicima brine pre svega usavršavajući mehanizme monitoringa i kontrole.

Revolucionarni potencijal radnika je opasan. Odnos medija i akademika prema radniku veoma retko identifikuje ovaj potencijal kao nešto pozitivno već pokušava da ga na svaki način omeđi. Čini to često zaobilaznim putevima. Kroz odnos prema belom radniku, radniku hrišćaninu, muslimanu, radniku kao stubu tradicionalne porodice ili radniku koji je povodljiv i neupućen u tajne socijalnog inženjeringa, ali – naravno – sklon populizmu, nacionalizmu, ksenofobiji. Gotovo svaki radnik se može denuncijantski svesti na jednu od ovih kategorija. I kroz demonizaciju postati neprijatelj civilizovanog sveta. Radnik tako postaje meta onih koji su, kao što nas uči Valter Benjamin, lakeji državnog i korporativnog kapitalizma, umesto da budu centri kritičkog preispitivanja.

Pasolini je svojevremeno, u razgovoru za italijansku televiziju rekao da ga kao umetnika zanimaju duboka duhovna iskustva i jednostavni, neobrazovani ljudi, radnici i seljaci na koje nije uticala kultura srednje klase. Da ima priliku da danas razgovara sa marksističkim apologetama koje se često koriste njegovim imenom trućajući o progresu i jednakosti, verovatno bi ih, kao Maršal Makluan u Alenovoj komediji Eni Hol izveo iz reda naguranog ispred nekog bioskopa sa socijalno odgovornom temom, i kazao: ’Ovo o čemu vi govorite sa mojim učenjima nema nikakve veze.’

Van zapadnog sveta, u zemljama revolucionarne, tranzicione prošlosti, odnos prema radniku je takođe ambivalentan. Znamo da su revolucionari poreklom iz Trećeg sveta bili deca privilegovanih porodica koja su završavala škole na elitnim univerzitetima na Zapadu. U tim zemljama, radnička prava su bila u tesnoj vezi sa antikolonijalnim pokretima, i sa sveže odštampanim diplomama engleskih, francuskih, nemačkih univerziteta ovi revolucionarni lideri su kretali u borbu za nacionalno i socijalno oslobođenje. Čitali su Marksa. Ali i Fanona. Neki od njih, doduše veoma retki, školovani su i na Zapadu i na Istoku, kao Iljič Ramirez Sančez, ali su, sasvim radikalizovani, akciju tražili van univerzitetskih amfiteatara.

U našoj zemlji stvari su nešto drugačije. Josip Broz Tito je bio neobrazovan čovek. Verovatno po akademskim kvalifikacijama na dnu lestvice revolucionarnih lidera dvadesetog veka. Mnogi od njegovih sledbenika bili su poluobrazovani ljudi, niskih akademskih znanja i veština, i profesionalnih kvaliteta. Međutim, stvorili su izuzetno opasan i zavodljiv presedan: da ešaloni prigradskog polusveta mogu da vode državu koja pretenduje da bude ozbiljna.

Opasni, prezreni radnik nikada nije izašao ispod budnog oka ideološkog komesara. Radnici koji su verovali u neku vrstu pluralizma i dijaloga posle rata su brzo eliminisani kao reakcija. Druge je sistem ostrakizovao kao staljiniste nekoliko godina kasnije i završili su u koncentracionom logoru.

Revolucionarne vođe koje nisu imale mnogo radnog iskustva često bi se pozivale na prava radnika. Ali ti ljudi nikada nisu radili. Ako su pre rata bili fabrički radnici, u hale se nakon revolucije nisu vratili. Taj prezir bio je gotovo uvek sakriven iza jasne demarkacione linije kojom su radnici brižljivo, patronizujuće ograđivani od ostatka društva. U filmu Čovek nije tica, recimo, visoka umetnost (koncert klasične muzike) se dovodi ’na noge’ radnicima, u proizvodnu halu, nikada im ne dozvolivši da postanu nešto drugo.

Šezdesetih i sedamdesetih godina, na tribinama bi se, veoma retko, među nekoliko stotina prisutnih našao i neki hrabri uvređeni čovek, ponekad pitajući prisutne koji su pontifikovali o pravima zaposlenih: Koliko je među vama radnika?

Tako je ostalo do kraja. U građevinskoj firmi za koju je radio moj pokojni otac, radnicima je čak i u inostranstvu nalagano da gledaju prenos Titove sahrane. Oni koji su odbili da se povinuju naredbi trpeli su disciplinske mere. Vlast se očigledno brinula za ideološko zdravlje radnika. Ne i za fizičku bezbednost.

Toliko da su u vreme Zalivskog rata iz Jemena evakuisani tek kada su počeli napadi na ne-arapsko stanovništvo. Pre njih su povučeni čak i južnokorejski vojnici.

Prezir prema radniku umotan u oblande slobodnog odlučivanja, investicija, investitorske birokratije i ljudskih resursa, je jedna od konstanti tranzicionog procesa. Radnik je gladan, loše plaćen i nezaštićen, razočaran i konfuzan. Ljut. Radnik je alkoholičar i nasilnik. ’Žrtva’ je vere, zamki i limitacija nacionalnog i kulturnog identiteta. Radnik voli sport, i sport mu treba ponuditi u neizdrživim količinama. Neka se i ona ili on kompenzuju kroz nečije uspehe na kolektivnom planu. Neka u slobodnom vremenu ne čitaju. Lakše će biti ako postanu navijači. Ako navijaju za nekog ko je uspešan. Gledaju rijaliti televiziju. Ili u tabloidima čitaju o banalnostima svakodnevice i ispraznim životima na estradi.

Radnik po svaku cenu mora biti razdvojen od seljaka. Naročito u zemlji u kojoj je svako imao dedu i babu na selu. U zemlji u kojoj selo i danas hrani grad. U zemlji u kojoj su neka sela, i porodice davali sve muške glave u borbama za nezavisnost. I u zemlji u kojoj su radnici i radnička deca izgubili sve veštine i znanja potrebna za preživljavanje koja su krasila prethodne generacije. Radnik nikako ne sme biti ideologizovan. Ne sme imati jak sindikat. Ne sme slušati sveštenika ili hodžu. Čitati. Niti ustati za svoje prava. Već će ga neko drugi, kao kolonizovanog urođenika Trećeg sveta, kako piše u Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte – i kako nas uči Edvard Said – predstavljati. Neko će artikulisati i zastupati radničke interese. Naravno, uz najbolje namere.

Prezir prema radniku nije znak nadmoći, već simptom straha. Radnik je prezren zbog toga što i dalje proizvodi neku vrednost. I kao što nas obično preziru oni koji ne mogu da nam oproste jer su nam počinili nekakvo nasilje, tako one koji rade preziru drugi koji od njihovog rada žive. Oni koji se rada boje.

Nalik na postepeno gubljenje pojmova desnice i levice, i pojam radništva u vremenu servisnih i digitalizovanih ekonomija je doveo do artikulisanja želja radništva na već bezbroj puta kompromitovane načine. Odjednom su zaposleni, koji po svemu predstavljaju slabo ili nedovoljno plaćenu radničku klasu a koji više ne rade u rudnicima već sede iza kompjutera ili rade u kol centrima postali nešto drugo. Kao što je Pasolini predvideo pre mnogo godina, utopivši se u grimiznu masu glasača srednje klase koji na Zapadu zauzimaju 70 do 80 posto glasačkog tela, ovi ljudi su nestali. Niko ne zna u šta veruju osim sniženih kamatnih stopa i dijagonale LED televizora, i niko ne zna zbog čega menjaju političke lidere, osim ako im je dosadilo njihovo pojavljivanje na televiziji. Ti radnici koji sebe smatraju srednjom klasom nemaju empatiju za druge ljude, čiji životi su jednako isprazni, jednako opustošeni.

U sjajnim filmovima pokojnog austrijskog dokumentariste Mihaela Glavogera Working man’s Death i Whore’s Glory radniku i prostitutki su kao i revolucionarima preostala samo njihova tela u borbi za preživljavanje. Glavoger primećuje sličnosti između radnika u Donbasu, Nigeriji i Indoneziji, koji rade u smenama od dvanaest i četrnaest sati, prostitutki na Tajlandu, u Meksiku i u Bangladešu, koje telo prodaju klijentima za manje od jednog dolara. Ne daje rešenja ali povlači paralele, pronalazi zajednički jezik, potrebe, frustracije. Možda je to i način da se osoba uhvati u koštac sa očajem i endemskim siromaštvom koje je opkolilo radnika. Sa strahovitom mržnjom prema nekome ko još uvek radi a kome je ukradeno sve osim veštačke vilice ili tableta za visoki pritisak. Videvši ljude koji su odavno prestali da čitaju Marksa i Fanona, Austrijanac pronalazi staru čeličanu u Nemačkoj koja je pretvorena u zabavni park. Izgleda bizarno, smešno, nepotrebno. Ali nalazi i drugu, koja na obodima velikog kineskog grada radi punom parom. I gde radnici, umorni, ali ne i potišteni, govore o tome kako su sopstveni rad ugradili u izgradnju zemlje, obrazovanje svoje dece, i ostanak u zajednici iz koje su potekli. To, za početak, nije malo. Jer zajednica je tek jednim delom ekonomija. I oni koji joj najviše doprinose to najbolje znaju.

 

Izvor stanjestvari.com, 14. novembar 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u