Svet bespovratno klizi ka anarhiji

Sve povezaniji svet, zapljusnut tehnološkim promenama i skokom stanovništva najsiromašnijih zemalja, jednostavno ne može biti miran

Pre 25 godina, u februarskom izdanju lista Atlantik 1994. godine, objavio sam jedan posve neamerički naslovni članak: neamerički je bio po tome što je bio pesimističan, deterministički i, povrh svega, po tome što sam obznanio da je pobeda koju su Sjedinjene Države nedavno bile ostvarile u Hladnom ratu ne toliko kratkog veka koliko je irelevantna, zbog različitih prirodnih, demografskih i kulturnih sila koje su delovale u svetu i koje će potisnuti američku klasičnu liberalnu viziju.

Članak je izbegao raspravu o vrednostima koje su napajale intelektualne časopise i komentatorske stranice u novinama. Štaviše, zbog nesputanog optimizma tog vremena – globalizacija je korišćena 90-ih godina prošlog veka kao novosmišljena poštapalica – pesimizam ispoljen u mom eseju bio je mnogima duboko stran, ako ne i odbojan. Naslov koji su urednici odabrali mnogo govori: „Dolazeća anarhija: kako oskudica, kriminal, prenaseljenost, tribalizam i bolest uništavaju društveno tkivo planete“. Oni su pretvorili „Dolazeću anarhiju“ u „najkopiraniji članak decenije“, po rečima Lestera Brauna (Lester Brown), predsednika Vrldvoč instituta (Worldwatch Institute).

ZAPADNOAFRIČKI MIKROKOSMOS
Moj cilj bio je da ogolim iluziju znanja tamo gde ga nije bilo među elitama. Na pomodnim konferencijama i u glavnim medijima te epohe ljudi su nehajno govorili kako će demokratija uskoro zavladati svetom, bez da su iz prve ruke znali kakav je u stvari svet o kome govore, posebno kakve su zemlje u razvoju, izvan luksuznih hotela, vladinih ministarstava i zaštićenih rezidencijalnih enklava. Kako bih kontrirao ovom trendu, posetio sam sirotinjske kvartove u Zapadnoj Africi i Turskoj, uporedio sam kulturu siromaštva u ove dve regije i iz toga izvukao zaključke. Ono što sam napisao bilo je provokativno, ili su ga barem provokativnim označili samozadovoljni pobornici globalizacije.

Tvrdio sam da u sve klaustrofobičnijem svetu, koji postaje sve zbijeniji zbog tehnologije i širenja bolesti, najzabitija mesta u Africi će na kraju postati središnja za budućnost Zapada; da Afriku, umesto da se stavi na zaštićeni pijedestal i da se razmatra isključivo u sopstvenim pojmovnim kategorijama, treba legitimno porediti u živopisnim kulturnim i razvojnim detaljima sa drugim delovima sveta.

Na kraju, istakao sam kako će politički i društveni odnosi, uključujući rat, sve više postajati podložni prirodnom okruženju, što sam označio kao „nacionalno–bezbednosno pitanje“ 21. veka. Dok su komentatorske stranice štampe u to doba, kako liberalne tako i konzervativne, bile opsednute suprotstavljenim idejama koje su oblikovale posthladnoratovski svet, ja sam pobliže obratio pažnju na sve veću nestašicu podzemnih voda i sve manje hranljivih materija u ispošćenom zemljištu što će, na posredan način, raspaliti postojeće etničke, verske i plemenske podele. Ovaj faktor, sjedinjen sa sve većim brojem mladih muškaraca u ekonomski i politički najfragilnijim društvima, znatno je uvećavao mogućnosti za pojavu ekstremizma i izbijanje nasilnih sukoba. Prirodne snage delovale su tako da mogu da povećaju političku nestabilnost: ako ne nužno svugde, a ono svakako u delovima sveta kojima se najslabije upravljalo. Najzaostaliji delovi Zapadne Afrike predstavljali su mikrokosmos – mada u prenaglašenom obliku – onih previravanja koja će se proširiti po svetu.

Sve ovo bilio je suprotno paradigmi koju je tada proslavio u to doba predavač na Stenfordu Fransis Fukujama u svojoj knjizi Kraj istorije i poslednji čovek[1]. Fukujama je obrazlagao – na dubokopromišljeni i sugestivni način – da trijumf liberalne demokratije u Hladnom ratu ukazuje na zaokruživanje izbora tema koje postoje u pripovesti o civilizaciji, pošto nijedan drugi sistem nikada neće moći da učini ljudska bića lično ispunjenijim. Trijumf demokratije će se svakako dogoditi, iako tada još uvek nije bio obezbeđen. Oko toga su se mogle složiti globalne elite čiji su životi bili usmereni ka ličnim dostignućima i ispunjenošću. Ali to je bila jedna krajnje amerikanocentrična i evrocentrična vizija, koja nije u dovoljnoj meri uzela u obzir ono što se dešavalo izvan Zapada. I ona se nije odnosila na ono što sam posvedočio u Africi, na Bliskom istoku ili u Aziji.

Pripadnih oružanih snaga Francuske na zadatku u Centralnoafričkoj Republici

Kritičari su ukazali da je moja mračna vizija obeshrabrujuća. Ali ja sam samo pratio diktum pokojnog harvardskog profesora Samjuela P. Hantingtona[2], koji je govorio kako posao intelektualca ili komentatora nije da nužno poboljša naš svet, već da otvoreno kaže ono što misli da se zapravo dešava. Da bi se to postiglo potrebno je usredsrediti se na teme koje bi bilo nepristojno otvoriti tokom pristojne večere – to bi izazvalo neprijatnu tišinu među gostima. No, ja sam uvek verovao da budućnost često leži u prećutanom, među stvarima o kojima nekolicina želi da raspravlja.

Moram da dodam još nešto.

Kada se iznose predviđanja, novinari poput mene ne mogu da znaju detaljno blisku budućnost: da li će se u nekoj zemlji desiti državni udar ili ne tokom iduće nedelje. To zavisi od šekspirovske dinamike između ključnih političkih činilaca i ključnih podataka čije otkrivanje pričinjava poteškoće i najboljim obaveštajnim agencijama; niti može novinar ili analitičar da predvidi situaciju nekoliko decenija unapred, pošto su zbog mnogih faktora, posebno razvoja tehnologije, takva predviđanja puko domišljanje. Ali ono što novinar ili analitičar može da uradi jeste da zbog njega čitalac bude osetno manje iznenađen onim što se dešava na datom mestu u srednjeročnoj budućnosti: u narednih pet, deset ili petnaest godina, recimo. I to nije neka originalna ideja. Desetogodišnja ili slična predviđanja su vremenski okvir koji primenjuju mnoge korporacije u svom razrađivanju planova, što znam iz sopstvenog iskustva u radu na poziciji geopolitičkog savetnika.

Kako prolazi „Dolazeća anarhija“ kada se sagleda u kontekstu srednjeročnog predviđanja budućnosti?

Članak počinje detaljnim opisom Sijera Leonea i Obale Slonovače polovinom 1993. godine, uz ukazivanje na opštu situaciju u Zapadnoj Africi tokom tog perioda. To ugrubo čini prvi deo mog opširnog eseja, i on u suštini iznosi najturobnije mogućnosti za ove države, koje sam u suštini opisao kao entitete kojima se toliko slabo upravlja da oni u stvari uopšte i nisu države, već mesta sa fiktivnim, besmislenim granicama na geografskoj karti. Sijera Leone je bila u ekstremno nestabilnom političkom stanju kada sam posetio ovo mesto, dok je Obala Slonovače, iako se u njoj situacija neprimetno pogoršavala, na Zapadu i dalje sagledavana – u skladu sa prisutnim klišeima – kao uspešna afrička priča. Članci u glavnim svetskim listovima tokom druge polovine 90-ih godina prikazivali su optimističku sliku perspektive ovih mesta kao mladih demokratija. Posebno, izbori u Sijera Leoneu 1996. godine izazvali su povoljne novinske natpise, u kojima je objavljivano kako Zapadna Afrika pokazuje put prema budućnosti kontinenta.

No, moj zaključak u „Dolazećoj anarhiji“ i pratećem naslovnom članku u Atlantiku naslovljenom „Da li je demokratija samo tren?“ iz decembra 1997. bio je da izbori sami po sebi nisu toliko značajni koliko izgradnja modernih birokratskih institucija. A zapadnoafričke države zapravo nisu stvorile nijednu. Zbog toga sam bio pesimističan. Tokom 1999, pola decenije pošto je moj esej bio objavljen, Sijera Leone je zapala u krajnje bezvlašće, u kome su tinejdžeri omamljeni drogom isekli udove više od hiljadu civila samo u glavnom gradu Fritaunu i ubili još nekoliko hiljada, i gde su naoružane grupe – bande mladih muškaraca pre nego disciplinovani vojnici – terorisale grad.

Broj izbeglica i raseljenih lica dobrano je premašio milion, što je činilo gotovo četvrtinu stanovništva. (Mirotvoračke snage Ujedinjenih nacija morale su da ostanu u Sijera Leoneu sve do 2005. godine). Tokom istog vremena, državni udar je uzdrmao Obalu Slonovače, i zemlja se sunovratila u razdoblje građanskog rata i haotične, geografski zasnovane političke podele koja je trajala čitavu deceniju, sve do 2011. godine. Rat u Liberiji trajao je sve do 2003. a Nigerija nikada nije prestala da slabi kao koherentna država sa centralnom upravom. Tokom poslednjih nekoliko godina, Sijera Leone i Obala Slonovače su postepeno povratile nešto stabilnosti, iako su političko nasilje, tribalizam i zločini i dalje pomaljali svoje glave. Sijera Leone, Liberija i Gvineja su između 2013. i 2016. doživele veliku epidemiju ebole. Naravno, dalje na Bliskom istoku, haotične katastrofe u Iraku, Siriji, Libiji i Jemenu koje su usledile posle intervencija koje su predvodile Sjedinjene Države ili tegoba koje je izazvalo Arapsko proleće ukazuju da ispod ljušture tiranije koja je obuhvatala ova mesta leži potpuna institucionalna praznina uporediva sa onim što sam video u Zapadnoj Africi.

U Turskoj, polovinom 1993. godine, takođe sam video sirotinjska naselja, ali potpuno drugačija. Bilo je siromaštva, ali nije bilo kriminala ili raspada društva. O tome sam pisao u drugom opsežnom delu „Dolazeće anarhije“:

 Sirotinjska naselja su lakmus unutrašnje kulturne snage i slabosti. Oni narodi čije kulture mogu da iznesu široko prisutan život u ovakvim uslovima a da se ne rastoče biće relativni pobednici u budućnosti. Oni čije kulture ne mogu sa time da se nose biće buduće žrtve. Sirotinjska naselja – u sociološkom smislu – ne postoje u turskim gradovima. Veze između ljudi i porodica su jače nego one u Africi. Obnovljeni islam i turkijski kulturni identitet je stvorio civilizaciju sa prirodnim snažnim nabojem. Turci, večni nomadi u istoriji, poteškoće rešavaju u prolazu.

Naslućivao sam da će turska geoplitička moć rasti zajedno sa sve snažnijim muslimanskim identitetom. U to vreme, Turska je bila sekularna republika već više od šezdeset godina. Ideja da bi Turska mogla da se pojavi kao muslimanska sila – sa religioznim autoritarnim bukadžijama na čelu – nije se pojavljivala na horizontu 1994. godine. Tada sam pisao:

Za potlačene, izrazita militantnost islama je privlačna. To je jedna religija koja je spremna na borbu. Politička epoha koju obeležava ekološki udar, sve veća kulturna osetljivost, nekontrolisana urbanizacija i migracija izbeglica je epoha kao bogom dana za širenje i jačanje islama.

Štaviše, u raspravi o tome kako mape lažu i kako će legalne granice postajati sve manje smislene, potcrtao sam da će tursko–kurdski pogranični spor na kraju postati važniji za Bliski istok od izraelsko–palestinskog.

Vojna smotra ženske jedinice kurdske milicije u Siriji

Dolazeća anarhija“ se takođe usredsredila na to kako će elite sve više videti prirodno okruženje, posebno nestašicu vode i eroziju tla – pored promena u samoj klimi planete Zemlje – kao ključni spoljnopolitički problem. To je bilo daleko manje očigledno 1994. godine nego što je danas. Povrh svega, napisao sam da će budući ratovi biti podstaknuti opstankom zajednica, a u nekim slučajevima će ih pogoršavati oskudnost samog prirodnog okruženja. Iako sve udaljenija gornja granica podzemnih voda na Bliskom istoku neće nikada biti spomenuta u izveštajima o oružanim sukobima, ona će, bez obzira na to, delovati kao tihi posredni faktor.

Razume se, ovo je bilo veoma maltuzijansko predviđanje[3]. A retko koji mislilac se tako rutinski potcenjuje kao Tomas Robert Maltus, koji je 1798. pogrešno predvideo da će svet ostati bez hrane kako se stanovništvo bude uvećavalo. Međutim, ono što su kritičari propuštali da primete u vezi sa Maltusom jeste da je on nemerljivo obogatio raspravu o savremenoj političkoj filozofiji samim uvođenjem pitanja ekosistema. Ljudska vrsta može biti uzvišenija od majmuna, ali smo i dalje biološka bića. Uvođenje same prirode kao dela rasprave o geopolitičkim pitanjima je nešto što dugujemo Maltusu.

SVET ĆE SE RASPOLUTITI
Takođe sam ukazao na rad izraleskog vojnog istoričara Martina van Krevalda kako bih opisao „predvestfalsku viziju svetskog sukoba niskog intenziteta“ u kojoj će [ratničke bande] „tehnologiju koristiti za postizanje primitivnih ciljeva“. Ovo je bilo dvadeset godina pre nego što je Islamska država upotrebila video kameru da obznani obezglavljivanje talaca. Po mom viđenju stvari, nismo blizu velikog međudržavnog sukoba poput onih kakve smo imali tokom dva svetska rata. Pre će se svet „raspolutiti“ između „zdravih, dobro uhranjenih populacija nakrcanih tehnologijom“ (koje će stoga imati optimistično viđenje stanja u kome se čovečanstvo nalazi) i drugih, osuđenih na nasilje niskog intenziteta i nestabilnost u mnogim delovima sveta iz kojih sam izveštavao tokom 1980-ih i ranih 1990-ih.

Oko mnogih stvari sam poprilično grešio. Naročito u tome što sam isuviše istakao vezu između društvenog raspada u razvijajućem svetu i nestabilnosti u Sjedinjenim Državama i na Zapadu. Američki politički sistem je sada možda u problemima, ali to je iz razloga koji su slabo povezani sa faktorima o kojima sam tada raspravljao, poput uticaja video i digitalne tehnologije na politiku i društvo. Na kraju, iako sam gotovo u svim slučajevima u eseju pisao specifično o „Zapadnoj Africi“, prilično je razumljivo što su čitaoci izjednačavali „Zapadnu Afriku“ sa „Afrikom“ u celini. Ali to je bilo pogrešno. Na primer, dok je ono što se dešavalo u Sijera Leoneu i Obali Slonovače bilo posledica potpunog izostanka institucija i vlasti, genocid u Ruandi nije bio povezan sa hobsovskim haosom. U stvari, Ruanda je bila suprotnost Zapadnoj Africi. Sa čvrsto organizovanim političkim i bezbednosnim aparatom, koji je počinio zločin sa izrazitom modernističkom i sistematičnom aurom, Ruanda je pokazala da je zlo moguće i u okvirima snažne države. Zapravo, rasa je bila ideološko oruđe u Ruandi, kao što je bila i u Nacističkoj Nemačkoj; u Zapadnoj Africi ideologija jednostavno nije postojala.

Posledice genocida u Ruandi

Ne iznenađuje da je „Dolazeća anarhija“ pretrpela istu sudbinu kao i druge knjige i eseji koji su postali poznati: ona je naizmenično bila hvaljena i kritikovana iz pogrešnih razloga. Kad god su udarne vesti bile sumorne ma gde iz bilo kog razloga, ukazivano je s vremena na vreme na „Dolazeću anarhiju“. Nasuprot tome, kad god bi se nešto dobro desilo, posebno u Africi, „Dolazeća anarhija“ je bagatelisana. Ono što se pre pet, deset ili petnaest godina desilo na određenim mestima o kojima sam pisao je sada zaboravljeno; takođe su zaboravljeni i detalji samog eseja, i sve što je preostalo je neodređeni, opšti utisak. Kako talasi vesti postaju živopisniji i snažniji, oni tako sve brže iščezavaju iz sećanja, pošto ih smenjuju sveže vesti. Ako se dovoljno čeka naići će niz vesti koji će potkrepiti da je bilo koja velika ideja bila pogrešna ili ispravna, zavisno od okolnosti. Fukujamin esej je zadesio sličan usud: njegova iznijansirana, briljantno obrazložena teza je svedena na slogan sa nalepnice. Istina je da je „Dolazeća anarhija“ ispravno uočila jedan luk raspada i preokreta u značajnim delovima sveta koji je sada možda okončan i stoga se potencijalno preobražava u nešto novo.

Pre skoro deset godina, u mojoj novoj knjizi Mosnun: Indijski okean i budućnost američke moći pisao sam o potpuno novom ciklusu ekonomskog razvoja koji tek što je počeo da karakteriše značajne delove subsaharske Afrike, posebno Istočnu Afriku, koju sam uključio u nastajuću „indookeansku“ sferu prosperiteta. U stvari, postaje sve izveštačenije da se razmišlja o Africi kao o Africi. Globalizacija je stvorila prepoznatljivije regije: pošto su zalivske zemlje, Indija i Kina sposobne da sve veće količine novca investiraju u Istočnu Afriku; pošto južna Afrika nastoji da privuče više zapadnih investicija nakon okončanja katastrofalne vladavine Roberta Mugabea u Zimbabveu ili Džejkoba Zume u Južnoj Africi; pošto se zapadnoafrička podregija koju čine Gvineja, Sijera Leone i Liberija i dalje decenijski bori kroz stvarnu i nastajuću anarhiju; i pošto prostrani, često gusto pošumljeni deo unutrašnjosti kontinenta – daleko od bilo koje obale i stoga pod slabijim uticajem globalizacije i spoljašnjeg sveta – ostaje zarobljen u etničko-plemenskim sporovima i  uglavnom slabo razvijen, od Centralnoafričke Republike i Južnog Sudana pravo kroz celu Demokratsku Republiku Kongo.

Modernizam je bio posebno okrutan i prema Zapadnoj Africi i prema široj unutrašnjosti Afrike gde se etničke, plemenske i lingvističke granice „ukrštaju i prepliću, bez urednog razdvajanja koje tako vole zapadni državnici od Vestfalskog sporazuma“, što je zapazio francuski istraživač Zapadne Afrike, Žerar Prunijer. Ovde, rekao je, granice deluju u najboljem slučaju kao „porozne membrane“ koje nisu određene stamenim linijama kojima su skloni zapadni imperijalisti. Desilo se da je „Dolazeća anarhija“ opisala Zapadnu Afriku u trenutku kada je tradicionalnu kulturu još uvek drobio modernizam i lažne modernističke granice, ali pre nego što su mogle da se ustanove nove političke i društvene forme.

No, evolucija je neizbežna. Tehnologija ne ukida geografiju koliko je sažima. Ovo znači da geopolitički svet postaje skučeniji, daleko više klaustrofobičan, i posledično nervozniji, i u kome je sudbina Zapada sve više povezana sa usudom Afrike i drugih mesta. Dok domaće stanovništvo Evrope stagnira, afrička populacija može da poraste sa jedne milijarde na čak četiri milijarde do kraja veka – i to uz smanjenje stope prirodnog priraštaja. Nigerija, čije stanovništvo sada broji 200 miliona, može do tada da dosegne 750 miliona, uz istovrmenu eroziju poljoprivrednog zemljišta. Stoga, jedna epoha seoba sa juga na sever možda je tek počela. I to u vreme kada, kako stručnjaci procenjuju, kombinacija automatizacije, veštačke inteligencije i takozvane trodimenzionalne štampe može da učini zapadne kompanije mnogo manje zavisnim od jeftinog rada u siromašnim zemljama, što će ih dodatno destabilizovati. Iako je u brojnim afričkim zemljama srednja klasa u porastu, to će samo osposobiti više ljudi da glasaju nogama i da migriraju. Seljaštvo vezano sa svoja mesta je mnogo politički stabilnije od novoopismenjenih i osnaženih masa sa rastućim aspiracijama.

Migranti na putu ka izbegličkom kampu u Brežicama, Slovenija, 23. oktobar 2015.

Nemojte ni za trenutak da pomislite da će ekonomski razvoj ublažiti politička gibanja u Africi ili bilo gde drugde. U stvari on će samo voditi ka većim previranjima druge vrste. Kao što je Hantington napisao u svojoj najznačajnijoj knjizi Politički poredak u promenljivim društvima, društvene i ekonomske promene u svetu u razvoju stvaraju zahteve za novim institucijama i drastičnom reformama institucija koje već postoje, što vodi ka sve sofistikovanijim oblicima političkog meteža. Sve povezaniji svet, zapljusnut tehnološkim promenama i apsolutnim skokom stanovništva u najsiromašnijim zemljama, jednostavno ne može biti miran. To znači da sam možda pogrešio kada sam umanjio značaj velikih međudržavnih ratova, posebno ako se u obzir uzme povećanje vojne moći čvrstorukaških zemalja kao što su Kina i Rusija. Burne promene, i pozitivne i negativne – neke nasilne, i to veoma – moraju se desiti. Pošto neće biti noćnog čuvara da očuva svetski poredak (i ustanovljenih struktura moći na kojima bi se taj poredak zasnovao). Naravno, to je sama definicija anarhije, na koju je ukazao politikolog sa univerziteta Kolumbija Kenet Valc. Moja vizija – kako nekad tako i sada – velikog geopolitičkog nereda nije na kraju krajeva pesimistična. Ona je prosto istorijska.

 

Robert Kaplan je američki novinar i pisac. Piše o politici, posebno međunarodnim odnosima, i putovanjima. Njegovi radovi objavljivani su u prestižnim publikacijama kao što su The National Interest, Foreign Affairs, The New York Times, The New Republic, The Atlantic i drugima. Njegova najnovija knjiga je ,,Povratak sveta Marka Pola: Rat, strategija i američki interesi u dvadeset prvom veku“.

_________________________________________________________________________

NAPOMENE:
[1] Fukujama je prvo objavio esej pod naslovom „The End of History“ u časopisu The National Interest 1989. Knjigu pod naslovom The End of History and the Last Man objavio je 1992. godine. Knjiga je objavljena na srpskom jeziku 1996. godine u prevodu Slobodana Divjaka i Branimira Gligorića (izdavač Službeni glasnik SRJ) a zatim su je 2002. godine reizdali podgorički Cid i banjalučki Romanov.

[2] Samjuel Hantington (1927–2002) je bio američki politikolog i višedecenijski predavač na Harvardu. Jedno od njegovih najpoznatijih dela je knjiga Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka. Ideje iz ove knjige prvobitno su objavljene u članku „The Chash of Civilization“ objavljenom u Forin Afersu 1993. godine. Knjiga je prvobitno objavljena 1996. godine da bi se 1998. pojavilo i srpsko izdanje (prevod Branimira Gligorića i Vladimira Jankovića, CID, Podgorica 1998).

[3] Maltusova teorija je teorija Tomasa Roberta Maltusa po kojoj se svaka životinjska vrsta, uključujući i čoveka, množi po geometrijskoj progresiji, dok se sredstva za život, posebno hrana, povećavaju aritmetičkom progresijom. Iz navedenih razloga, radi opstanka ljudske vrste neizbežni su ratovi kao i prirodne katastrofe kako bi se postigla odgovarajuća ravnoteža.

 

Prevod i napomene Miloš Milojević

 

Izvor The National Interest

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u