Na ceremonijama tako visokog ranga kakva je bila prethodnog vikenda u Parizu slučajnosti se ne događaju. Ne postoji ni promil šanse da se pogreši u protokolu, posebno jer na takav skup dolaze predsednici najmoćnijih sila ovog sveta, te samim tim u pripremama protokola učestvuju i predstavnici najmoćnijih obaveštajnih službi. Znači, šansa da se dogodi greška ne postoji. Postoji samo namera da se neko ponizi ili svesno od strane domaćina uzdigne. Za nas je u Parizu izabrana prva solucija i nema tog opravdanja ili izvinjenja koje francuski ambasador u Beogradu može da uputi kako bi opravdao skandalozan gest koji je priređen našem predsedniku. Znači, da zaključimo, Makron i njegov protokol svesno su ponizli Srbiju i to je nešto što se mora zapamtiti.
Za nas je sada najbitnije da sagledamo razloge zašto je Francuska tako postupila. To bi svakako moralo da bude pitanje Aleksandra Vučića Emanuelu Makronu kada ovaj bude došao u Beograd početkom decembra. Znači, najdirektnije, što bi narod rekao u glavu, da nam Makron pruži objašnjenje čime je to Srbija zaslužila da kao zemlja koja je dala ključni doprinos u pobedi tokom Velikog rata i koja je izgubila trećinu stanovništva bude tako ponižena. Ukoliko Makron ne pruži takvo objašenjenje, zaista je van pameti da govorimo o bilo kakvom prijateljstvu, dobrim relacijama i slično.
Naši odnosi se u toj situaciji mogu svesti samo na puke interesne odnose gde će Srbiji biti sasvim jasno da su sasvim bespredmetna bilo kakva obraćanja Francuskoj za neki naš bolji međunarodni položaj. Svakako, od ovakve Francuske možemo očekivati dalja uslovljavanja i skandalozne pritiske, a po pitanju naših evropskih integracija od Makrona – i društva oko njega – moći ćemo da dobijemo isključivo odmaganje. Doduše, to je on i najavio početkom svog mandata, jer je i sam veliki protivnik daljeg širenja Evropske unije.
Makron je jasno pokazao ko mu je saveznik na Balkanu. Srbija svakako nije. Da li je moguće preokrenuti tu situaciju? Nisam siguran, ali na našem državnom rukovodstvu je da učini sve što može u cilju ostvarenja nekog našeg interesa. Ipak, nemojmo polagati nikakve nade da će današnja Francuska biti crkva u kojoj mi možemo da se molimo.
Makronova poruka nam dodatno govori da se pripremio za nove bure na Balkanu. Njegovo isticanje i uzdizdanje Šiptara i Hrvata na ceremoniji, inače kao poraženih saveznika Austrougarske u Velikom ratu, zapravo je vetar u leđa da nastave sa pritiscima na Srbiju. Stavljanje Srbije, kao ključne u pobedi u Velikom ratu, negde u zapećak, poruka je da je Srbija džak za udaranje i da po njoj danas može slobodno da se iživljava. To iživljavanje će ići do granice da se Srbija kroz provociranje izazove na burnu reakciju kako bi se našao povod za otpočinjanje sukoba.
Suština je da se dovedemo u bezizlazan položaj iz koga bi jedini izlaz bio da adekvatno odgovorimo kako bismo pokazali da smo država koja drži do sebe, a tada nastaje cirkus. Trenutno, sve ove smisalice su proveravanje našeg praga tolerancije. Tako je bila osmišljena i ova svinjarija u Parizu. Trenutno se traži naša „tačka topljenja“ i čini mi se da je Makron nekako sebi dao za pravo da nam je pronađe. Na Balkanu će glavne saveznike imati u Zagrebu, Prištini, Podgorici, Tirani i Sarajevu, te zato smatram da je njegov dolazak više usmeren ka tome da nam isporuči neke uslove, nego što dolazi da razgovara o nekakvoj saradnji.
Na kraju, apelujem na građane da nikako ne ruže spomenik srpsko-francuskog prijateljstva na Kalemegdanu. Taj spomenik je simbol Francuske koja je volela Srbiju. Onog francuskog vojnika koji je poštovao našeg vojnika i onih francuskih oficira koji su iskazivali divljenje prema našim seljacima koji su jurišali ispred njihove konjice.
Ta Francuska danas još uvek postoji, a čini mi se da je vreme da se probudi. Do tada, čuvajmo uspomene na nju, jer tako čuvamo uspomene i na naše junake iz Velikog rata.
Naslovna fotografija: Reuters/Johanna Geron
*Autor je advokat, narodni poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke
