Izbori za Kongres su gotovi. „Plavi talas“ se nije materijalizovao. Umesto toga tesan rezultat podstiče obe strane da proglašavaju „pobedu“. Pravi ishod je taj da niko nije odneo ubedljivu pobedu, mada je Tramp prošao bolje nego što su mnogi očekivali. Stoga ćemo videti još narodne polarizacije i kongresne „gerilce“ željne osvete – što znači više poteškoća u vođenju državnih poduhvata i povišenu atmosferu krize i opsade unutar Bele kuće. Obećanje o novim smanjenjima poreza sada deluje kao prazna maštarija, a isto je i sa bilo kakvim dodatnim velikim podizanjima vojnih izdataka (zbogom novom glupiranju sa raketama srednjeg dometa?). Upravljanje finansiranjem američkog fiskalnog deficita ne postaje ništa lakše, a kamatne stope rastu, što će po svemu sudeći iscediti federalni diskrecioni budžet – jer kamatna stopa na dug od 106 odsto američkog BDP-a neumoljivo raste – ili će, ukoliko bude ignorisano, stvoriti uslove za dramatičnu budžetsku krizu.
Postoji staro nepisano pravilo da kad se zaglave sa domaćim programiima lideri kreću u inostrane inicijative, koje, iako na prvi pogled mogu delovati jednostavnije od mučenja sa sopstvenom legislativom, često ispadaju bolno suprotne. Hoće li, dakle, Tramp preorijentisati svoju spoljnu politiku nakon ovih izbora?
TAJMS SKVER DOKTRINA
Poznato je da je prvobitno bio frustriran Pentagonovom „Tajms skver“ doktrinom. Ova sintagma je nastala iz anegdote u kojoj je na Trampovo prosto pitanje (na brifingu u tzv. „stiuacionoj sobi“) zašto SAD imaju tako mnogo vojnika u Avganistanu (nakon 16 godina neuspeha), zašto tako mnogo u Koreji i zašto i dalje u Siriji („Vi momci hoćete da šaljem trupe svuda, ali koje je opravdanje“), general Matis navodno odgovorio da je američko prisustvo na tim mestima neophodno kako bi se „sprečilo da eksplodira bomba na Tajms skveru“. „Nažalost, gospodine, nemate izbora“, dodao je Matis, „moraćete da budete ratni predsednik“.
Tramp se već postarao da reši jednu dugotrajnu frustraciju: iznudio je ostavku Džefa Sešnsa. Čini se da je odlučio da stavi tačku na tzv. „Rusijagejt“ lakrdiju. Dok je Tramp tokom predzborne kampanje udvostručio svoju retoriku protiv kineskih ekonomskih mahinacija – a predsednik Si mu uzvratio upozoravajući na američku oholost – da li bi mogli da očekujemo nekakvu promenu prema Rusiji i na Bliskom istoku? Da li Sešnsov odlazak otvara prostor za novi detant sa Rusijom nakon kongresnih izbora?
Dmitrij Trenin iz Moskve piše sledeće:
„Pored kratkog susreta između Putina i Trampa na visokom nivou u Parizu ovog vikenda i sveobuhvatnije sesije kasnije ovog meseca u Bueons Ajresu (misli se na samit G20), mnogi u Rusiji se pitaju – čemu uopšte sastanci? Na kraju krajeva, svaki od njihovih prethodnih sastanaka – u Hamburgu 2017, a potom i u Helsinkiju prošlog jula – je ostavljao rusko-američke odnose u još gorem stanju nego pre. Neki savetuju Kremlj da se kloni Trampove Bele kuće kako ne bi bio uvučen u turbulentnu i nemilosrdnu američku unutrašnju politiku. Operativna teorija iza ovog rezona glasi otprilike ovako: Pustite da američki hladni građanski rat prođe pa se angažujte sa pobednikom 2020. Međutim, Putin je odlučan u nameri da nastavi svoje kontakte sa Trampom licem u lice. Čemu takvo naizgled nelogično ponašanje?“
VEZANE RUKE
Treninov komentar je tačan. Rusi su opravdano ljuti i frustrirani usled onoga što vide kao maltene svakodnevnu litaniju fantastičnih optužbi svih mogućih vrsta protiv ruske „malignosti“. Strpljenje je istrošeno. Zašto se uopšte gnjaviti odgovaranjem? No, suština je u tome što ruska javnost zna da su Trampu vezane ruke povodom sankcija. Sankcije ostaju u maltene ekskluzivnoj nadležnosti (sada demokratskog) Predstavničkog doma, a Tramp je – makar do sada – bio sateran u ćošak Pentagonovim „Tajms skver“ aksiomom i koterijom neokonskih savetnika opsednutih istorijskom antipatijom prema svemu ruskom.
Treninov odgovor na ovaj paradoks je interesantan:
„Pažnja ruskog lidera investirana u odnos sa američkim predsednikom ima malo veze sa Kongresom, ili sa američkom politikom prema Rusiji, pa i sa time da li će Republikanska stranka biti potučena na izborima za Kongres. Za Putina, Tramp predstavlja novi pravac američke spoljne politike. Ono što Putin smatra pozitivnim za Rusiju jeste haos koji Tramp stvara u globalnom sistemu koji su Sjedinjene Države izgradile od kraja Hladnog rata“.
Drugim rečima, Putinov rezon jeste da je Tramp – po prirodi stvari – faktor demontaže arsenala američke „imperije“ i njene anti-kulturne, kosmopolitske, utopijske hegemonije. Ovo potonje predstavlja antitezu ruske kulturne resuverenizacije i njenog evroazijskog puta i stoga je glavna prepreka rusko-kineskoj želji za okretanjem ka multipolarnom svetu. Trenin dodaje: „Tramp je, uprkos svim svojim idiosinkrazijama i nedoslednostima, najotvorenije prijateljski orijentisani američki lider prema Rusiji kog će Putin ikada sresti“.
Ali možda još bitniji od Treninovog poslednjeg zaključka je Trampov način postizanja MAGA (akronim Trampovog izbornog slogana Učinimo Ameriku ponovo velikom (Make America Great Again); prim. prev.) koji se u suštini odvija kroz individualne, transakcione igre moći, što će reći da Tramp više nije propovednik globalne ideologije (kao što je to bilo u Hladnom ratu), a „nacionalni interesi“ su uvek promenljiva kategorija.
Za sada je ovo jasno. A naravno da rusko rukovodstvo nije moglo da ne primeti kako Trampove tviter „rakete“ takođe otvaraju i Evropu na novi – iako za sada nedefinisani – način. Tako da eto nas kod zaključka – Tramp i Putin su transakcionaši. Međutim, to ne implicira da uopšte postoji nešto što bi moglo postati predmet transakcije između njih dvojice.
SVESNI RIZICI
Trampova spoljna politika se uopšte ne uklapa u ruske interese: Tramp želi da obnovi unilateralni američki primat sile; želi da ošine Kinu (ruskog saveznika); njegov tim želi da pocepa inicijativu „Pojasa i puta“ i nametne svoj rivalski projekat; Trampov tim želi invaziju inspektora na Severnu Koreju, a njen nuklearni program ugašen, spakovan i ekspresno prenet u Ameriku na demontiranje; on želi urušavanje Irana (još jednog ruskog saveznika); njegovi savetnici teže nestabilnosti u Siriji (dok Rusija teži stabilnosti); njegov tim želi da skloni Asada, a Kurde vidi kao zapadni projekat za slabljenje Turske i Sirije; želi da upotrebi neprikosnoveni uticaj Saudijske Arabije na druge zalivske i sunitske zemlje kako bi poveo „rat“ protiv Irana; i namerava da zavrće ruku Palestincima sve dok se ne pomire sa time da budu građani drugog reda u jevrejskoj nacionalnoj državi. Gde su transakcione mogućnosti na ovoj listi?
Nema ih? Hajde onda da se vratimo na Treninovo prvobitno pitanje: zašto se sastajati? Predsednik Putin sigurno zna koji je ulog. On vidi da Amerika kroz nametanje sankcija celom svetu i pretvaranjem dolara u oružje – nalik sankcionoj neutronskoj bombi – namerno rizikuje požar koji bi spalio svetsku trgovinu. Tu je i rizik, ponovo nameran, od mogućeg globalnog odbacivanja velike američke, prekookeanske dolarske sfere (čije je postojanje služilo finansiranju američkih budžetskih deficita proteklih 70 godina). Sve to se stavlja na kocku u želji da se Amerika potvrdi kao jedini igrač koji drži sve karte.
Možemo se kladiti da će grubijanski, mafijaški stil komunikacije izazvati strah. A taj strah će dovesti do toga da će dolari koje drže stranci „preleteti“ kući, u Volstrit, čime će oslabiti, ili slomiti, najpre tržišta u razvoju, šireći zarazu na Evropu i krećući se od periferije ka centru. Poenta je naravno u tome da će onda Amerika – koja komanduje svetskom valutom i može da odlučuje o snabdevanju (ili uskraćivanju) dolarske likvidnosti – držati sve asove u pregovorima za rekalibriranje svetske trgovine u sopstvenu korist.
DEČAK I KUNIĆ
Postoji stara kineska priča, koja datira iz perioda oko 200. godine pre Hrista, o dečaku kog je njegov gospodar poslao da ulovi kunića za ručak. I tako dečak krene u šumu i praktično samo što je stigao tamo vidi velikog kunića kako trči između stabala, najbrže što može. Zapanjen, dečak posmatra kako se kunić zakucava u drvo i pada u nesvest. Sve što je dečak morao da uradi je bilo da podigne kunića i ponese ga kući trijumfalno, pravo u lonac.
Izvorni završetak kineske priče je sledeći: kada je dečak porastao, proveo je pedeset godina stojeći pored istog drveta, čekajući da u njega udari još kunića (naravno, to se nije dogodilo, pa je pouka priče da ne očekujete da će se istorija ponavljati). Na neki način, SAD su imale slično iskustvo. Nakon Drugog svetskog rata, ostatak sveta je zaista udario glavom o drvo i ekonomski se onesvestio. Sve što je Amerika imala da uradi bilo je da podigne svoj ručak sa zemlje. Sada, sedamdeset godina kasnije, američki predsednik stoji pored istog drveta, nadajući se da će svet ponovo udariti u njega i pasti u nesvest usled udarca o sankcije i manjak likvidnosti dolara, pa da će ga Amerika „podići“ i odneti kući „za ručak“.
Ovo je samo alegorija, ne treba je uzimati doslovno. Ali poenta je jasna. Predsednici Si i Putin je shvataju. I ukoliko svet uspe da se drži podalje od Trampovog drveta, onda je izvesno da će američka fiskalna situacija biti ta koja će sagoreti.
RIJAD I DAMASK U ANTITURSKOM FRONTU?
A sada nakon Kašogijevog ubistva imamo i novu bliskoistočnu šemu. Kako se izveštava, UAE i Saudijska Arabija su na ivici normalizovanja odnosa sa Sirijom predsednika Asada (govori se o obnavljanju diplomatskih misija u Damasku). Naravno, ovo su dobre vesti za Siriju. U to nema sumnje. Ali u celoj priči postoji jedna kvaka. Navodno je u planu formiranje fronta protiv Muslimanskog bratstva u kojem bi se nalazile sekularna Sirija, Saudijska Arabija i UAE. Nominalno, ovaj front bi bio usmeren protiv Muslimanskog bratstva, ali je očigledno da je on u praksi uperen protiv Turske i njenog saveznika Katara.
Turci već neko vreme upozoravaju na takvu zaveru, i obećali su da će je sprečiti. Niti će Turska dozvoliti Saudijcima ili Amerikancima da iskoriste Kurde na istoku Sirije kao klin koji bi mogli da zabiju u „meki trbuh“ Turske. Izgleda da Erdogan radi punom parom: naumio je da preuzme vođstvo u sunitskom svetu od Saudijske Arabije, a ubistvo Kašogija mu je dalo upravo ono što mu je bilo potrebno.
Opravdanje za ovo novo savezništvo (ukoliko ga uopšte bude) je uobičajena fraza: „alijansa“ bi obuzdala i oslabila Iran. Ali tu se odmah vidi da nešto ne štima: zašto bi takav front sa Sirijom odjednom oslabio Iran? Sirija od 1979. ima veoma bliske odnose sa Iranom. Sirija je od 1920-ih imala četiri runde ogorčenih ratova sa Muslimanskim bratstvom, ali i Sirija i Iran imaju zajedničke ambicije sa Palestincima (od kojih veliki deo gaji simpatije prema Muslimanskom bratstvu). Sirija se neće okrenuti protiv Irana (zalivske zemlje su i ranije pokušavale da podmite predsednika Asada da preseče veze sa Iranom, ali bez uspeha); niti će Sirija okrenuti leđa Palestincima, a iako su odnosi Sirije sa Erdoganom turbulentni i skreću ka konfrontacijama, predsednik Asad naravno shvata da veliki igrači i njegovi bliski saveznici poput Rusije i Kine imaju vitalne interese u bilo kakvoj turskoj „velikoj igri“, na šta Sirija mora da pazi.
Moskva bi mogla da pozdravi taktičke prednosti ovakvog fronta, dok bi u isto vreme shvatala njegovu neodrživost. Treba međutim izvući dublji smisao iz ove nove zalivske inicijative. Da skratimo priču: saudijsko rukovodstvo je istorijski oduvek bilo u najmanjoj mogućoj meri „političko“. Saudi su svoj uticaj crpeli iz posedovanja svetilišta i iz sticanja prava na interpretiranje Kurana u skladu sa svojim gledištima. Ali pomoć zalivskih zemalja vahabijskim džihadistima u pokušaju da se unište Irak i Sirija na najvarvarskiji način je primoralo iste te zalivske zemlje da se distanciraju od krvoprolića Islamske države. MBS se uzdržavao od otvorenih osuda na račun vahabizma ISIS-a, ne želeći da poveže događanja iz Sirije i Mosula sa vahabijskim principima na kojim je sama saudijska država utemeljena. Takva kritika bi bila potpuno neprihvatljiva za saudijski verski establišment.
ZALIVSKO „REŠENjE“
Zalivsko „rešenje“ stoga nije bilo u direktnim osudama, nego u nedefinisanom pozivanju „svih“ na umerenost. Saudijska Arabija je pod ovom parodijom zalaganja za „umerenost“ na neki način postala prilično sekularna, ali bez usvajanja sekularne politike ili iscrtavanja bilo kakvog novog modela za Kraljevinu. Umesto da postanu potpuno sekularni, mladi prinčevi su usvojili neoliberalizam po kalupu zapadnih poslovnih škola, ali su mu dodali hipercentralizaciju vlasti podržanu nemilosrdnim, netolerantnim aparatom represije – nešto poput singapurskog totalitarnog modela. Na primer, u Bahreinu je sada zbližavanje sa Izraelcima sasvim OK, ali reći bilo šta pozitivno o Kataru povlači sa sobom desetogodišnju robiju.
Neke zalivske zemlje su svesne opasnosti koje njihov zaokret ka represiji nosi sa sobom. Ako je Kašogijevim ubistvom išta postignuto, to je da je bačeno neprijatno svetlo na političku represiju u Zalivu. Prinčevi nemaju drugi model (jer je njihov „narativ o umerenosti“ doveo do nastanka novih ideja o vladanju) – pa otuda predlog za novi „front“. „Rat“ protiv Muslimanskog bratstva je popularan u Vašingtonu (a i dobra je diverzija za Zaliv kako bi se skrenula pažnja sa Trampovog neostvarivog rata protiv Irana). Front protiv Muslimanskog bratstva bi mogao da opravda postojanje represivnog aparata kod kuće, pa i da pruži platformu za okretanje Zapada protiv Turske (kao patrona Muslimanskog bratstva, zajedno sa Katarom).
Dublji smisao je dakle nervoza i strah Zaliva. Muslimansko bratstvo je oslabljeno i fragmentirano kampanjom iscrpljivanja pokrenutom protiv njega i u najvećoj meri je onesposobljeno, ali Zaliv želi novi „rat“. Očigledno je da utvare Arapskog proleća iz 2011. koje su pripretile plemenskoj autokratiji i dalje proganjaju kraljeve i emire. Oni se plaše.
ZAKLjUČAK
Zaključak: Predsednik Putin se možda pita da li će izbori za Kongres doneti bilo kakvu promenu u spoljnoj politici. Naravno da neće kad je u pitanju Kina. Ali sa toliko neokona ukopanih u Trampovu administraciju na svim nivoima, zaista je jedino pitanje „šta to gospodin Bolton sada hoće od Rusije“?
Možda Moskva računa na to da će Amerika okončati ovu fazu otkrićem da ipak nije globalni hegemon kakvim je sebe doživljavala, te shvatiti da je opekla prste u opkladi na dolarsku suprematiju, a da su Trampove ambiciozne nade povodom Bliskog istoka isparile u vazduh (kao i mnoge druge).
Zašto onda Putin ne bi – koliko god to možda bilo nepopularno u Rusiji – strpljivo držao svoje komunikacione kanale sa Trampom otvorenim, svestan da sada ne može da očekuje ništa drugo osim još američkih sankcija i još kleveta? Putin će strpljivo dočekati „četvrtu prekretnicu“ (radi se konceptu Štraus-Houvove generacijske teorije prema kome se američka istorija odvija kroz četvorodelne cikluse smena generacija, od kojih svaka inkorporiše određeni arhetip, prim. prev.) u kojoj će politika biti preokrenuta.
Preveo Vojislav Gavrilović
Izvor strategic-culture.org
