Sintagmu reductio ad Hitlerum je prvi upotrebio nemački filozof Leo Štraus početkom 50-ih godina prošlog veka. Njome je želeo da ukaže da će onaj ko u političkoj debati ostane bez valjanih argumenata pre ili kasnije posegnuti za proizvoljnim silogizmom koji njegovog sagovornika na bilo koji način povezuje sa Hitlerom. Uprkos tome, opšti je utisak da je u prethodnim danima Hitler bio isuviše čest posetilac srpskog javnog diskursa. Toliko čest da je teško suzbiti podozrenje da je na snazi koordinisana kampanja hitlerizacije srpske vlasti.
Ali nije sve počelo serijom Koraksovih crteža i potonjom infantilnom apologijom njegove besramnosti koja počiva na logici da je „u karikaturama sve dozvoljeno“ i mesijanskoj samouverenosti u ispravnost te floskule na kojoj bi pozavideli i urednici Šarli ebdoa. Upotreba reči „Hitler“, „fašizam“ i „zlo“, ili fraza kao što je „totalitarni sistem“ tek od kampanje za beogradske izbore početkom 2018. godine počinje da biva normalizovana u opozicionoj retorici.
Da to nije slučajnost već programsko usmerenje opozicije potvrđuje i to što njeni lideri tezu da Srbija živi u fašističkom sistemu potkrepljuju definicijom fašizma koju je dao Umberto Eko, toliko široko postavljenoj da po njoj u fašizmu danas živi pola sveta, od SAD i Filipina, do Poljske, Italije i Mađarske. Još je neobičnije što u razbacivanju teškim kvalifikacijama prednjače Dragan Đilas i Vuk Jeremić, ljudi koji nikada nisu javno nastupali sa onom vrstom političkog erosa i ostrašćenosti koji karakterišu radikalsko-naprednjačku – ili ako više volite populističku – političku školu.
SNEŽANINA REVOLUCIJA
Naravno, njihova računica nije lišena utilitarne logike: apsolutizujući Vučića kao vrhovno zlo, opozicija niveliše sve međusobne ideološke, političke i personalne razlike, čija važnost je obrnuto proporcionalna veličini cilja koji ih okuplja. Međutim, postoji više stvari o kojima bi svaki dobronameran opozicioni lider morao da vodi računa pre nego što potegne neku neodgovornu optužbu iz superteške kategorije.
Prvo, njihove izjave nemaju samo unutrašnji, već i međunarodni odjek. Zato je daleko od korisnog kad hronološki i sadržinski savršeno korespondiraju sa izjavama Sulejmana Ugljanina o „fašističkoj tvorevini Srbiji“. Takođe, nije baš najmudrije zabadati klipove u točkove srpskih diplomatskih napora da se skrene međunarodna pažnja na ozbiljnu i temeljnu fašizaciju hrvatskog društva time što se drugoj strani daju kontraargumenti za povlačenje lažnih simetrija.
Drugo, konstantnim ponavljanjem najtežih mogućih optužbi na račun svojih političkih protivnika stvaraju se ekstremno duboke podele u društvenom tkivu zemlje, a takvo stanje je idealno tlo za delovanje elemenata čije motive bismo teško mogli nazvati dobronamernim, poput recimo Snežane Čongradin, novinarke i kolumnistkinje dnevnog lista Danas, notornog glasnika samozvane građanske Srbije. U tekstu koji više liči na pisani trag nervnog sloma nego na kolumnu (pojavljuju se i silovana deca koju jedu lavovi), ova vedeta NVO novinarstva, maskirajući svoju filipiku protiv vlasti u regionalni antielitistički kontekst nalazi rešenje za sve probleme sa kojima se Srbija suočava u formuli koja podrazumeva revoluciju, žrtve i nasilje.
I sve to kako bi na kraju poentirala zaključkom u kojem implicitno brani pravo svog lista da objavljuje karikature u kojima se predsednik države na najotvoreniji način poredi sa Hitlerom. Otuda je svaki javni delatnik (ne samo opozicioni) dužan da se upita koliko je svojim izjavama doprineo atmosferi u kojoj dobar deo građana ovakve ljude, ideje i medijske platforme smatra pristojnim i čak uzoritim, pošto bi u svakoj normalnoj zemlji bili ako ne institucionalno sankcionisani, a onda barem medijski i društveno ostrakizovani i bačeni na marginu margine.
Uostalom, u neposrednom komšiluku imamo pravi primer države koja je u potpunosti krahirala nakon što je dozvolila da strani faktor odigra na kartu njenih dubokih unutrašnjih podela. Govorimo, naravno, o Makedoniji, čiji se bivši premijer i desetogodišnji svemoćni vlastodržac danas krijući potuca po balkanskim granicama kako bi izbegao služenje zatvorske kazne. Zanimljivo je da zatvorska presuda Gruevskom stiže u trenutku kada je opcija koju je favorizovao Zapad uspela da na mišiće ustavno kodifikuje svaki ponižavajući nalog koji joj je ispostavljen. Nije li onda Zapadu bilo isplativije da sa Gruevskim iskoristi kosovski model, odnosno da na čelu sistemske opozicije drži ucenjenog čoveka koji zna da će zbog najmanjeg gesta neposlušnosti završiti u zatvoru, kao što to danas znaju Tači i Haradinaj?
SRBIJA I AMERIKA, POREĐENjE
Naravno da jeste, ali zatvorska kazna za Gruevskog (slično kao sodomizovanje Gadafija ili ubistvo Sadama Huseina koji su viralno obišli ceo svet) je važna poruka drugim neposlušnim liderima o tome kakva ih sudbina čeka ukoliko se suprotstave „gospodarima univerzuma“ (Pepe Eskobar), kao što se u jednom trenutku suprotstavio Gruevski otvoreno agitujući i organizujući demonstracije protiv Džordža Sorosa. A pošto je naš region isuviše malen da bi njegova dešavanja imala globalne reperkusije, onda je jasno da je ponižavajuća sudbina Gruevskog pokazni primer drugim potencijalno neposlušnim liderima na Balkanu, a pre svega onima koji sede u Beogradu i Banjaluci.
Iskusnijem delu srpske opozicije ova poruka nije promakla, pa je tako Vuk Jeremić na Tviteru odlučio da celu stvar ogoli do kraja: „Gruevski je osuđen zbog kupovine blindinarnog automobila bez tenedera. Jedna od zatvorskih kazni za Aleksandra Vučića će se odnositi na službeni avion…“ Ako bismo hteli da ovakvo ponašanje kontrastiramo sa političkom kulturom ozbiljnih zemalja, korisno je da se osvrnemo na izjavu Majkla Mukejzija, bivšeg Bušovog državnog tužioca i ubeđenog konzervativca kog je Obama smenio istog dana kad je stupio na dužnost. Na Trampovu predizbornu poruku da će Hilari Klinton završiti u zatvoru ukoliko on postane predsednik, Mukejzi, inače jedan od najžešćih kritičara Klintonove, nedvosmisleno je stavio do znanja šta misli o takvoj mogućnosti: „Zatvaranje političkih protivnika zbog prekršaja koje su počinili baveći se politikom, čak i ako se radi o krivičnim delima – što je vrlo verovatno u ovom slučaju – jeste nešto što mi ovde ne radimo… Delovali bismo kao banana republika“
Dakle – nota bene – bivši državni tužilac SAD i neosporni pravni autoritet ukazuje da se u ozbiljnim državama protiv političkih protivnika ne vode krivični postupci čak ni onda kada postoje dokazi o njihovoj krivici. Ali avaj, što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu. Dok moćne države iznad svega cene stabilnost i kontinuitet, „banana republikama“ se neprekidno sugeriše da politiku doživljavaju kao borbu za vlast u kojoj se ne biraju sredstva i da svaku ideju nacionalnog jedinstva zasenče pretnjama nasiljem, hapšenjima, lustracijama, „rumunskim scenarijima“. U takvoj postavci naša politika biva lišena bilo kakvog strateškog kontinuiteta, dok se na svakih desetak godina smenjuju garniture koje, paralisane strahom od osvetničkog besa poraženih snaga, svoju bezbednost pronalaze u što manjem zameranju nalozima stranog faktora.
Na kraju krajeva, zar već jednom početkom ovog veka nismo imali tu epizodu sa demonizacijom sopstvenog lidera i pretnjama hapšenjem koje su se kasnije obistinile? Epilog je realnost koju danas živimo. Nastavimo li da kao društvo prkosimo logici istorije i ponašanju svih ozbiljnih država, onda zaista i nismo više od obične banana republike, bez obzira na svu slavnu istoriju i tradiciju. U tom slučaju bolje predvodnike u nacionalni preporod od zapenušene revolucionarke Snežane Čongradin nismo ni zaslužili.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Bez Cenzure – Zvanični kanal
Izvor Novi Standard
