Emiratski tim za ponovno otvaranje ambasade u Damasku, boravio je prethodnih dana u sirijskoj prestonici. Ali razgovori koji su vođeni, uključivali su mnogo šira pitanja.
Ovaj preokret dolazi nakon sveobuhvatnog sastanka koji se nedavno održao u Abu Dabiju. Zajednički cilj ovih partnera je da stabilizuju Siriju i osiguraju obnavljanje sekularne države koja je postojala do 2011. pošto se ratna faza sukoba u Siriji, po svemu sudeći, bliži kraju, a počinje njen politički finale.
Praktični potezi u ovom pravcu postali su mogući nakon lansiranja nezvaničnog ruskog mirovnog plana, o kojem se govori u diplomatskim krugovima arapskih prestonica. Centralna tačka tog plana je fazno povlačenje iranskih snaga i snaga libanskog šiitskog Hezbolaha iz Sirije. U takvim okolnostima, jasno je da Sirija ne može zauvek da se vojno oslanja na Iran i da će morati na mnogo nezavisniji način da formuliše svoju spoljnu politiku.
Novi zaokret će možda stvoriti probleme za Damask kada se postavi pitanje odnosa prema Iranu. Teško je verovati da je sirijski predsednik Asad spreman da oprosti onima koji su podstakli surovi rat u njegovoj zemlji, ali ne može ni da ignoriše novu situaciju koja je stvorena posle sedam godina rata.
Rat u Siriji trenutno je u stanju mirovanja. Zahvaljujući Turskoj, oko Idliba održava se krhko primirje i prekid vatre. SAD zajedno sa kurdskim i arapskim saveznicima kontrolišu severoistok zemlje, dok Asadove snage uz rusku i iransku pomoć kontrolišu ostatak. Zato je velika enigma, kakav će rezultat dati saudijski i emiratski prelaz na drugu stranu barikade.
Njihov neposredni cilj je slabljenje turskog uticaja. Ali, to ne može da se izvede bez slabljenja celokupnog bloka okupljenog u „Astana procesu“ – Rusije, Irana i Turske. Turska je i u ovom slučaju ključni jezičak na vagi za Rusiju i SAD. Nesmotreno bi bilo, stoga, pretpostaviti da bi Rusija tako lako prepustila prelazak ključnog saveznika na drugu stranu. A nema nikakvih indicija da se ovo sve dešava bez ruske saglasnosti i ruskog učešća.
Razmišljanja u zalivskim prestonicama kreću se oko ideje da snažnija i stabilnija Sirija može da uspori i zaustavi ekspanziju Irana u regionu. Oni su uočili da je iranski uticaj jačao na račun slabljenja sirijske države. Dok je Sirija pre 2011. bila snažna, nije bilo toliko uočljivog i snažnog iranskog uticaja. Zato se nameće logičan zaključan u obrnutom toku procesa, ako se želi zaustavljanje regionalnog uticaja Irana.
Trampova administracija je otpočela veoma koordiniranu akciju pritiska na Saudijsku Arabiju kako bi se okončao rat u Jemenu koji je još jedan izvor iranskog uticaja. Matis i Pompeo gotovo istovremeno su pre nedelju dana izjavili da je došlo vreme da se okonča trogodišnji rat. Ubistvo Gamala Kašogija dalo je Trampovoj administraciji snažan argument, pred kojim Saudijska Arabija mora da popusti.
Kada se zaustavi rat u Jemenu, nesumnjivo je da će to imati pozitivan uticaj na region i daće podsticaj približavanju Sirije, UAE i Saudijske Arabije. Novac koji se sada troši na rat u Jemenu, imaće mnogo veću korisnost ako se upotrebi u stabilizovanju Sirije.
Pozicija Irana više nije takva da može sebi da dozvoli da se po svaku vojnu i ekonomsku cenu dalje bori u posrednom ratu sa Izraelom u Siriji, iako to može da služi privremenom političkom cilju skretanja pažnje stanovnika sa predviđenog pogoršanja ekonomske situacije i životnog standarda zbog ponovnog nametanja američkih sankcija, niti Damask želi da se taj sukob vodi na njegovoj teritoriji u trenutku kada se nazire političko rešenje i kada treba da se isplati ono što je postignuto u nekoliko prethodnih godina.
Sirija ovim ne „izdaje“ Iran jer su dve zemlje potpisale sporazum o vojnoj saradnji ovog leta i nastaviće da sarađuju na regularan način. Ali, Damask nije mogao da ignoriše mogućnost obezbeđivanja široke zalivske ekonomske pomoći u zamenu za snižavanje intenziteta vojne saradnje sa Iranom. Jednostavno rečeno, potencijalno sprovođenje ruskog plana, može da uštedi pare Iranu, ali da donese značajnu pomoć Siriji i trajno stabilizuje situaciju.
Na ideološkom planu ovo pokazuje da dve ideologije, ideologija vahabizma i Muslimanske braće, ostaju nepomirljive i da će voditi borbu jedna protiv druge na svim frontovima i u svim formama. Brutalno ubistvo Džamala Kašogija, iz te perspektive, verovatno je planirano da bude baš onakvo kakvo je bilo, bez ikakvih nesistematičnih slučajnosti. Kašogi je još od 2011. smatran pristalicom, a on je i sam potvrđivao, uključivanja Muslimanske braće i političkog islama u život arapskih država. U tome nije imao ni minimalnu podršku dvora, pošto ideologija Muslimanske braće isključuje naslednu vladavinu, pa prema tome i monarhije zalivskog tipa. I tu nema ni razgovora, ni pomirenja.
Ono što se danas događa na Bliskom istoku ima korene u događajima 2011. i „arapskom proleću“. Blok zemalja – Saudijska Arabija, UAE, Bahrein, Egipat sa svojim saveznicima u Libiji, Jemenu i ostalim zemljama, čvrsto je uveren da budućnost arapskog i islamskog sveta ni u kom slučaju ne sme da bude povezana s Muslimanskom braćom.
Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman to je 2017. definisao na ovaj način: „Mi nećemo da izgubimo narednih 30 godina pokušavajući da se sporazumemo sa ekstremistima, mi ćemo ih ukloniti jednom zauvek“. Sada se i Sirija, ako se sudi prema ovome, priprema da se priključi ovom frontu.
Izvor Danas, 20. novembar 2018.
