„Gospodin Tramp, niti bilo ko drugi iz njegove administracije nije saopštio bilo kakve zaključke o tome kako je gospodin Kašogi umro, niti ko snosi odgovornost za naređeno ubistvo“, besni Vašington post kroz reč urednika. „Umesto toga, pretvaraju se da čekaju rezultate saudijske istrage… očigledan problem sa takvim držanjem je što polazi od pretpostavke da sam Mohamed bin Salman nije na vrhu zavere – iako obilje dokaza vodi upravo ka prestolonasledniku. U stvarnosti, koja je sigurno dobro poznata administraciji, nema saudijske istrage – samo temeljna operacija zataškavanja koja je trapavo pokušana da se prikaže kao istraga“.
Jedan aspekt ove afere je i pitanje unutrašnje američke politike. Bela kuća se sve više posmatra – kako to Vašington post implicira – kao neko ko je umešan u „meko“ zataškavanje zataškavanja. Drugim rečima, veruje se da je Beloj kući toliko stalo da zadrži MBS-a „u fotelji“ kao temelj čitave Trampove bliskoistočne politike, da će Bela kuća i gospodin Bolton zažmuriti – odnosno zapušiti uši – pred bilo kakvim audio dokazima koji ukazuju na MBS-a, a koje turska vlada objavi.
TRAMP NA OPREZU
Predsednik Tramp se ne zaleće. Rekao je: „Imaću čvršći stav o ovoj temi naredne nedelje… Trenutno formiram veoma utemeljeno mišljenje“. Ali oprez s njegove strane je možda mudar: vodeći turski dnevni list, Jeni Safak, koji je blizak turskoj vladi i koji je objavljivao „procurele“ detalje o Kašogi istrazi iz dana u dan, objavio je da je Maher Mutrib – saudijski obaveštajni oficir koji je predvodio petnaestočlani tim likvidatora u Ankari – razgovarao sa Badrom al Asakerom, rukovodiocem kancelarije prestolonaslednika, i to četiri puta pre nego što je Kašogi ubijen (ako je Mutrib preko telefona šefu MBS-ovog kabineta kazao ono „reci svom šefu“ – onda je implikacija sasvim jasna). Ovo još nije zvanično povrđeno, ali je moguće (pa i verovatno) da turska obaveštajna služba ima još detalja koji bi mogli da „ispadnu iz fioke“ kako bi diskreditovali saudijski narativ svaki put kada kraljevina pokuša da ga sastavi. Čini se da je Erdogan odlučan u želji da se dokopa MBS-ovog skalpa.
U svakom slučaju, priroda i ekonomija saudijsko-američkih odnosa je očigledan problem koji muči Vašington: Adam Šif, predsedavajući Obaveštajnog komiteta Predstavničkog doma, već je postavio „ko, gde, šta“ Kašogijeve afere kao glavnu temu interesovanja Demokratske stranke od momenta kada se novi sastav ovog doma formira.
Međutim, veći problem – što Tramp možda nije spreman da prihvati – je to što je njegova bliskoistočna strategija u dubokim problemima, čak i ukoliko MBS uspe da opstane na mestu prestolonaslednika, što deluje verovatno kad se ima u vidu Trampova jaka posvećenost tome. Komplikacije ne izviru samo iz užasnog ubistva Kašogija – sada je problem daleko širi. Značaj Kašogi afere je u tome što je rasporila Pandorinu kutiju gadnih zbivanja. Ono što se nameće kao zaključak je da likvidacija Kašogija nije ni izolovan događaj ni odstupanje od aktuelne zalivske prakse: Bazfid njuz je izvestio kako su lideri UAE oformili inostranu plaćeničku paravojnu formaciju sa eksplicitnim zadatkom ubijanja vođa Muslimanskog bratstva u Jemenu (dok je Saudijska Arabija za to vreme tiho pomagala snage Al Kaide u ovoj zemlji, kako bi se borili protiv Huti pobunjenika).
Nedavno je i Njujork tajms obelodanio pokušaj višeg saudijskog funkcionera da sklopi dve milijarde dolara vredan ugovor sa američkim interesentima – ponovo u svrhe serijskih ubistava – ali ovaj put iranskih lidera. Čitanje ovih izveštaja, da budemo iskreni, više asocira na eru Sadama Huseina. A tu su i „nestanci“ prinčeva u Švajcarskoj i Parizu, otmice premijera, zatvaranja disidenata i pretendenata na presto…
Naravno, „realisti“ će reći – „pa šta“. I taj rezon vidimo kod „zapadnih zvaničnika“ u njihovim izjavama, na primer za Fajnenšel tajms: to je umorni uzdah kroz koji odzvanja misao „nemamo alternativu“. „Zapadni zvaničnici ne veruju da je 33-ogodišnji princ u opasnosti od svrgavanja s vlasti, s obzirom na to da je koncentrisao toliko mnogo moći, uključujući i stavljanje čitavog aparata oružanih snaga i bezbednosnih službi pod svoju kontrolu… Ne postoji jasan kandidat koji bi mogao da zameni princa Mohameda, koji uživa podršku omladine i liberalne elite usled svojih socijalnih reformi koje su obeležile njegov meteorski uspon“, zaključuju oni. Zaista? Niko? Niko ko bi mogao da vrši bilo koju od njegovih uloga?
TROSTRUKI PROBLEM
E pa, onda zaista postoji problem za Trampovu veliku strategiju. U stvari, postoji trostruki problem. Jedno je psihologija. Da li MBS ili Saudijska Arabija trenutno otelotvoruju išta što bismo mogli nazvati autoritativnim ili privlačnim kad su u pitanju vođstvo i vizija? Da li Kraljevina sada ima potrebnu harizmu da ,,pod svojom zastavom“ okupi sunitski svet i povede Trampov „rat“ protiv Irana? A većini ljudi u regionu su se zgadili i događaji u Jemenu, još i pre nego što je Kašogi ubijen.
Drugo, nisu li svi ovi izveštaji otkrili koliki je politički rizik Tramp preduzeo kada je sve stavio na jednu sitnu kocku platforme koja se vrti oko pojedinca? Šta bi još neprimećeno i nepoznato moglo da vreba ispod površine? Uzgred, i premijer Netanjahu je svoju platformu takođe bazirao na opasno tankim temeljima.
I konačno, šta sada – u svetlu novih dešavanja – stoji kao „glavna ideja“ koju nudi Zaliv? Za šta se to Zaliv zalaže nakon sumraka monarhijskog „de haut en bas“ (fr: „s vrha ka dnu“) milosrđa zahvalnim „podanicima“? Da li je to vizija kvazi-sekularne autokratije, sveprisutne policijske države i sirovog neoliberalizma? Sigurno da bi to bio „pun pogodak“ kod Izraela, ali u kontekstu energične nacionalne i kulturne resuverenizacije severnih krajeva regije, ova sirova ideja nije konkurent. A pribegavanje modelu policijske države samo po sebi ne pokazuje samouverenost, već rastući unutrašnji nemir i egzistencijalne pritiske koje je neophodno obuzdati i potisnuti.
A upravo je na ovu potonju stvar (uvećanu unutrašnju represiju) Kašogijeva smrt bacila neočekivanu svetlost. Napravljen je uvid koji ukazuje na to da buduće težište konflikta u regiji neće biti ono kojem se Tramp i premijer Netanjahu nadaju. Neće biti fokusa na Iran, nego će uslediti nova runda sukoba sa Muslimanskim bratstvom i njegovim patronima – Turskom i Katarom. Neke zalivske zemlje se više plaše islamističke opozicije Muslimanskog bratstva unutar svojih emirata nego što se plaše Irana, koji nema istoriju državnog ekspanzionizma. Ovi strahovi pokreću, pa i sami za sebe predstavljaju, novu regionalnu preraspodelu.
A ove zalivske zemlje – UAE i Saudijsku Arabiju – plaši da bi Turska, ta stara osmanska imperijalna sila koja je sedište islamske ume, mogla da uspe u uzurpaciji islamskih prerogativa Saudijske Arabije i svede je na nivo kustosa Meke i Medine (turska štampa je inače puna takvih tvrdnji). Ovo bi Zalivu oduzelo veliki deo značaja i vrednosti koju ima za Vašington.
BUKAGIJA OKO VRATA
I dok je Zaliv napravio zaokret ka kvazi-sekularizmu kako bi udovoljio Zapadu, Turska je tiho usisavala ono što je ostalo od poljuljanog islamskog kredibiliteta Zaliva koristeći „meki“ islamizam Muslimanskog bratstva i veoma eksplicitni neoosmanski revanšizam podgrejan osećajem Turske da je bila žrtva zavere Mohameda bin Zajida, Amerike i Izraela.
Stoga će težište budućeg konflikta verovatno biti ono između uplašenog Zaliva i sve smelije Turske koja želi vođstvo u muslimanskoj sferi. Što se Irana tiče, on može da posmatra ove događaje sa optimizmom, dok su Saudijci pod pritiskom da okončaju kampanju protiv Jemena i opsadu Katara. Osim toga, ova nova regionalna dinamika će samo približiti Tursku i Katar Iranu.
Sve to ne obećava ništa dobro za gospodina Trampa. Turska će nastaviti „da predvodi“ zalažući se za palestinsku stvar (dok će Iran i Katar biti u pozadini), a MBS-u će manjkati kredibilitet za vođenje bilo kakvog novog „rata“ protiv Irana nakon jemenske katastrofe, kao i snaga potrebna da primora Palestince na kapitulaciju pred „sporazumom veka“. Njegov gotovo potpuno onemoćali otac , kao i cela porodica Al-Saud, shvata Netanjahuovu strategiju sahranjivanja ideje palestinske države – ali će ionako Bibijevu strategiju verovatno progutati domaća politika, dok se Izrael muči sa posledicama Libermanove ostavke.
Sve ovo nameće pitanje zašto Trampova administracija nastavlja da posmatra kraljevinu predvođenu MBS-om kao nekakav stub strateške stabilnosti. Da li je samo reč o tome da stare navike teško nestaju? Trampova politika u kojoj ne samo da je izašao iz Iranskog nuklearnog dila, nego je otišao i korak dalje u nameri da kroz sankcije uništi Islamsku Republiku, na kraju će postati – kako lično smatram – bukagija koju je Tramp nepotrebno sebi okačio oko vrata. Strategija neće funkcionisati, a američki kredibilitet na Bliskom istoku će konačno nestati kada neuspeh postane očigledan.
Prevod Vojislav Gavrilović
Izvor strategic-culture.org
