Posle šest meseci skrivanja od srpske publike i šetanja po stranim festivalima u potrazi za bilo kakvim priznanjima, film „Teret“ prikazan je napokon u Beogradu uz pompezne najave kako druge Srbije tako i samog Festivala autorskog filma, koji nije žalio truda da film ishvali na sva usta pre nego što ga uopšte prikaže. Zašto? Je li beogradska publika toliko neuka pa joj treba davati uputstva kako da gleda film? Ili je u pitanju otvoreno lobiranje, koga bi svaki, pa i ovaj festival, trebalo da se dobro čuva? Organizovanje javnog pritiska, otvorena pristrasnost i manipulacija klakom nikada nije donela dobra ni autorskom, ni ikakvom drugom filmu; o filmu, srećom, najbolje govori film sam.
A on je rekao – ništa. Naslušali smo se priča o „značajnom umetničkom delu“ koje su obilato podržale strane fondacije, a zatim i srpska država u punom kapacitetu i jedva čekali da vidimo kakvu to umetničku istinu nosi ovaj stominutni teret. Nismo videli ništa od toga. Jedva se vuče preduga i uglavnom dosadna povest o truckanju jednog kamiona (u koji je zamandaljen i vozaču i publici nevidljiv teret) kroz napadnutu Srbiju tokom NATO agresije 1999. godine. Imali smo boljih „roud muvija“. Nema tu nikakve estetike ni metafore, osim ako svemu nije trebalo da posluži „narativ“ o Sutjesci i vozačevom ocu, neuverljiv u svojoj doslovnosti, ispričan u kameru šturo i slabokrvno, kao i ceo film.
Ako je to taj „rastureni istorijski narativ na Balkanu“ koga bi ponovo trebalo povezati, sva je prilika da će takav i ostati posle ovog traljavog i smušenog filma. Ako se neka poetika krije u zamrljanoj makulaturi od fotografije i sumornom utisku koji po svaku cenu želi da stvori – onda zbogom svakoj poetici. Nema ni trunke od poetike u ovom filmu. Autor kaže da će „nacionalisti da se smore kad vide ovaj film“. Ne samo nacionalisti. Svi će da se smore kad vide ovaj film.
Ali, nije „Teret“ digao prašinu zbog estetike, umetničkih vrednosti i lanjskih snegova, nego zbog njegove navodne političke poruke. Ona bi trebalo da se sadrži u nepoznatom i nevidljivom teretu ovog kamiona, a taj je „priča o jednom od najmračnijih događaja u novijoj istoriji Srbije“, kako se u uvodnom panegiriku izrazio predsednik Festivala. Šta je taj „najmračniji događaj u novijoj istoriji Srbije“?
Navodni srpski zločin nad nevinim Šiptarima na Kosovu, dociraju portparoli ovog filma, mada sam film to nigde ne kazuje niti pokazuje, za razliku od dokumentarca „Dubina dva“ istog autora na istu temu, jednog zbrljanog amaterskog političkog pamfleta, koji je poslužio kao predtekst za „Teret“. Otud je i „Teret“ doveden u kontekst „suočavanja sa srpskim zločinima na Kosovu“, otud podrška zapadnih i islamističkih fondacija, otud francuska veza, otud pohod po stranim festivalima sa nagradama soroševskih žirija, otud, konačno, ovacije druge Srbije ili ne-Srbije, koje bi trebalo da zagluše zlokobnu tišinu oko ovog filma. Kakvi srpski zločini na Kosovu? Gde su se i kada dogodili, osim u Račku i drugde gde je poboden false flag duboke države? O tome film „Teret“ ne kaže ništa, nijednu reč, ne donosi nijednu sliku; nema ničega osim druge strane prazne domine. Gde su se dogodili ti srpski zločini, pitam ponovo sve one koji ih uporno trpaju u ovaj kamion i mašu svojom lažnom zastavom, tog istoga dana kada se na Kosovu, po ko zna koji put, događa brutalni i svakom vidljivi napad na srpski narod.
Izvor Večernje novosti, 27. novembar 2018.
