Prvi plodovi rusko-kineske saradnje na Dalekom istoku

Peking i Moskva ubrzano razvijaju uzajamnu trgovinu, infrastrukturu i životni standard u dugo zapostavljanim regionima

Oni koji sa skepsom posmatraju rusko-kinesko partnerstvo bi trebalo da obrate pažnju na ovo. Decenijama je bilo u modi govoriti kako je ova bilateralna veza ili zanemarljiva, ili veoma problematična. Rezon otprilike glasi: dva azijska diva prave dobru predstavu, ali „car je go“. Trgovinski odnosi nisu naročito impresivni, transportne veze su ograničene, vojna saradnja uglavnom deluje simbolično, a kulture ne bi mogle da budu udaljenije, makar na prvi pogled. A tu su i gadna istorijska iskustva iz kasnih šezdesetih o kojim ni jedna ni druga strana ne želi da govori, ali koja ispod površine i dalje snažno utiču na psihologije obe sile, sprečavajući ih da razviju iskrenu, „bratsku bliskost“. Postoji zrnce istine u svakom od ovih argumenata, ali bila bi ogromna greška prevideti impresivnu trajektoriju rasta koja očigledno karakteriše rusko-kineski bilateralni odnos.

Katalog skorašnjih dostignuća i predstojećih atrakcija predstavljen je na početku Foruma Severoistočne Azije 2018, koji se pre svega fokusira na nove i nastajuće veze između ruskog Dalekog istoka i severoistočne Kine. Oslanjajući se u velikoj meri na ruske izvore, dva kineska autora sa Đilin univerziteta iz Čangčuena su sprovela istraživanje u oblasti koja očigledno ima veliki nacionalni značaj budući da je istraživanje finansirano kao „ključni projekat društvenih nauka“.

TAČKA PREOKRETA
Oni ne ulepšavaju ruski Daleki istok i pravilno ističu kako ovaj ogromni prostor karakterišu „žestoke zime, zaostale ustanove, ograničen ekonomski razvoj, teški životni uslovi i problem iseljavanja“. Isto tako primećuju da je kineski severoistok takođe imao neke izazove pred sobom, uključujući „nizak nivo uključivanja u tržište i propadajuću industrijsku bazu“. Prema ovoj analizi, izgleda da je 2012. godina predstavljala neku vrstu tačke preokreta za obe zemlje. Za Rusiju, to je bila godina u kojoj je predsednik Vladimir Putin pokazao svetu Vladivostok, organizujući u njemu APEK forum, čime je reklamirao ruski Daleki istok kao najefikasniju kapiju za trgovinu između Evrope i azijsko-pacifičke regije. Istovremeno, kineska Komisija za nacionalnu reformu je preduzela program „snažne promocije Severoistoka“ u okviru dvanaestog petogodišnjeg plana, što je podrazumevalo korake za veće otvaranje i reformisanje nekada uspavanog regiona.

Sada neke od investicija u dva susedna regiona počinju da daju plodove. Ukoliko ih posmatramo zajedno, ovi poduhvati za otvaranje niza trgovinskih čvorišta koja povezuju severoistočnu Kinu sa ruskim Dalekim istokom imaju potencijal da izazovu transformišući efekat na čitav region. Pre svega, nekoliko nasušno potrebnih novih mostova je skoro gotovo. Železnički most koji povezuje kineski grad Tongđang sa ruskim gradom Nižnjelenjinskom kod Habarovska predstavlja i prvu kariku između železničkih mreža u ova dva regiona ikada napravljenu. Dug je 2215 metara.

Deca se igraju na jednom od centralnih trgova ruskog dalekoistočnog grada Blagočevensk, na granici sa severoistokom Kine

Osim onoga što povezuje ruski Daleki istok sa Kinom, izgleda da postoji i nada da će ovaj poduhvat takođe koristiti razvoju stare bajkalsko-amurske linije, što bi bilo veliko zaokruživanje trans-sibirske železnice. Prema pomenutoj studiji, obe ruske železničke linije bivaju modernizovane od 2013. godine. Tovari transportovani ovim pravcima iz kineskih gradova poput Čangčuena stižu do Evrope za svega 14 dana. Uz očigledan ponos uzrokovan dostignućem ove trans-evroazijske železničko-transportne rute, rad spominje nekoliko transportnih ruta sa „tri aktera“, uključujući, na primer, rutu od Šenjang-Manžulija (naziv graničnog prelaza) do Evrope, za koju se tvrdi da je bila linija transporta desetina hiljada teretnih kontejnera u prethodne dve godine. Još jedna veza visokog kapaciteta koja će biti završena u skorije vreme je most koji povezuje kineski grad Hejhe i ruski Blagočevensk. Taj 1284 metra dugi „kabl“ predstavlja prvi auto-put između dve zemlje i očekuje se da će dati snažan podsticaj bilateralnoj trgovini.

Osim toga, još nekoliko značajnih trgovinskih ruta koje povezuju dva regiona su u raznovrsnim stadijumima planiranja. Na primer, „Internacionalni transportni koridor Kina-Mongolija-Rusija“, koji je predstavljen sredinom 2016. premijernim konvojem kamiona, kreće od kineske luke Tjanđin do Ulan Ude – ruskog grada blizu jezera Bajkal. Predsednik Mongolije je septembra 2017. usvojio plan za izgradnju pet hiljada kilometara pruge, u saradnji sa Rusijom i Kinom. Međutim, možda najznačajniji od svih planova o kojim se diskutovalo je onaj o dva nova koridora, nazvana „Obalski 1“ i „Obalski 2“, koji će formirati direktne veze iz različitih važnih delova kineskog Severoistoka ka centralnoj metropoli ruskog Dalekog istoka – Vladivostoku.

Ni provincija Đilin ni provincija Hejlungđang nemaju izlaz na more, pa bi mogle da koriste ove dve komunikacione linije kako bi se povezale na međunarodne trgovinske rute. Što se Rusije tiče, ova kineska analiza procenjuje da bi pomenuti ekonomski razvoji „imali ogroman strateški značaj“. „Obalski 1“ koridor se proteže od Harbina – prestonice provincije Hejlungđang – u pravcu jugoistoka (duž istorijske dalekoistočne železničke rute) kroz Mudanđang i Sujfinhe, do ruskog grada Usirijska, pre nego što ulazi u Vladivostok sa severa. Ovaj severni vektor će biti dopunjen zapadnim vektorom „Oblaski 2“, koji kreće od prestonice provincije Đilin, odnosno grada Čangčuena, kroz Đilin i Hunčun ka grančnom prelazu Kraskino, i stiže do ruske dalekoistočne luke Zarubino, svega 80 kilometara jugozapadno od Vladivostoka, preko zaliva Amur.

PRVI PUT U ISTORIJI
Kineska analiza pokazuje da će ova dva koridora obuhvatati modernizaciju sistema „autoputeva, železnica, luka, aerodroma, graničnih prelaza i ukupnih komunikacija“, uz pojednostavljenje procedure i niže carine na graničnim prelazima. Kao skorašnji posetilac ove oblasti (decembar 2017), mogu da kažem da su ovi planovi prilično realistični za srednjoročni vremenski period. Pored svega ovoga, tu je još jedan trgovinski koridor koji se razmatra u ovoj analizi, a koji bi trebalo da još više uveća povezanost ruskog Dalekog istoka sa severoistočnom Kinom, a to je, naravno, Severni morski put, kao deo „Polarnog puta svile“.

Živimo u prilično interesantnom trenutku svetske istorije kad tanker tečnog gasa po prvi put ikada može da prođe kroz Beringov moreuz, kao što se to dogodilo avgusta prošle godine. Sama tema Severnog morskog puta u kontekstu kinesko-ruskih odnosa zavređuje zaseban članak, ali ovde je dovoljno reći da kineska analiza objašnjava kako će novoj ruti biti potrebno sve, od adekvatnih plovila do pouzdanih komunikacionih sistema i ostalog. Severni morski put će zaista u predstojećim decenijama formirati još jedan noseći „stub“ saradnje ruskog Dalekog istoka i severoistočne Kine.

Trasa gasovoda „Snaga Sibira“

Kako navedeni primer prolaska tankera sa tečnim gasom kroz Beringov moreuz pokazuje, energija će ostati glavna tačka zbližavanja Rusije i Kine. Taj tanker je nosio tečni gas iz novog gigantskog ruskog postrojenja Jamal na ruskom Arktiku. Međutim, ruski gas će teći u Kinu i preko gasovoda. Gasovod „Snaga Sibira“ će biti završen 2019. i od tada će snabdevati gasom tri severoistočne provincije Kine. Takođe će snabdevati Unutrašnju Mongoliju, Hebej, Tjencin, Đangsu i Šangaj. Kineska analiza pokazuje da su ruski i kineski inženjeri počeli da rade na sekciji prekograničnog gasovoda između Hejhea i Blagočevenska još juna 2015. Snabdevanje severoistočne Kine prirodnim gasom je i sa ekološke tačke gledišta poželjnije u odnosu na zagađujuću upotrebu uglja. Štaviše, kineski kapital je imao ključnu ulogu u izgradnji ove energetske infrastrukture na ruskom Dalekom istoku – poput ogromne nove Rafinerije za obradu gasa u Amuru, čija je izgradnja otpočela 2017. Dva azijska diva su uvećala i izvoz nafte dodavanjem drugog naftovoda početkom 2018, pored prethodnog, sagrađenog još 2011. Ne iznenađuje da je Rusija bila glavni snabdevač Kine naftom u poslednjih par godina.

Ipak, ovaj bilateralni odnos se ne svodi samo na energetiku. Pojedini autori su proteklih godina isticali kako bi Rusija ponovo mogla da postane prehrambena supersila – što je trend koji je ojačan antiruskim sankcijama, a sada verovatno i američko-kineskim trgovinskim ratom. Zaista, „ruski izvoz hrane u Kinu kontinuirano raste“. Štaviše, veća proizvodnja hrane u Rusiji bi mogla da podstakne neke inovativne aranžmane, kao što je onaj u kojem farmeri iz kineskog pograničnog grada Dunina iznajmljuju preko dve stotine hiljada hektara zemlje. U tom poduhvatu im pomažu fleksibilniji vizni aranžmani.

SVETLA STRANA ZA AMERIKU
Nedaleko odatle, kineska firma je investirala 300 miliona dolara u mlečne farme u okolini Usirijska (severno od Vladivostoka), sa namerom da uzgaja krdo od deset hiljada krava. Kineska analiza pokazuje da će gore pomenuti koridori „Obalski 1“ i „Obalski 2“ imati potencijal godišnjeg transporta od 45 miliona tona tovara, od čega će polovinu činiti cerealije poput pšenice ili soje. Prekogranična trgovina ne mora da bude šljašteće glamurozna kako bi bila značajna. Prema istoj logici, i Kanada je jedan od najvećih trgovinskih partnera Sjedinjenih Država, pa tako i kinesko-rusko trgovinsko partnerstvo ima dosta prostora za rast u gotovo svim sektorima.

Da li bi Sjedinjene Države trebalo da budu uznemirene zbog navedenih planova? Ne. Iako se dinamičniji rusko-kineski bezbednosni odnos ne može potpuno otpisati, postoji relativno malo indicija o totalnoj militarizaciji ovog kritično važnog odnosa. Izgleda da je trenutno i za Moskvu i za Peking prioritet u ekonomskom razvoju. Međutim, konstantnom pričom o kinesko-ruskoj pretnji, američki stratezi guraju svoje ruske i kineske konkurente ka opciji vojne saradnje. Mudriji pristup bi, u ovom trenutku, bio u opreznom prihvatanju otopljavanja između Kine i Rusije i traženju „svetle strane“.

Na primer, Kina koja je razumno uverena u pouzdanost energetskog snabdevanja iz Rusije bi mogla da bude manje sklona vojnom konfliktu u Indijskom okeanu povodom energetskih strahova vezanih za „dilemu Malaka“. Slično tome, sigurnija Rusija bi mogla da bude racionalnija i razumnija u svom ophođenju prema Japanu, naročito ukoliko Moskvu brine da će previše zavisiti od Pekinga. Na kraju, najvažnije, ukoliko ove prethodno tmurne oblasti severoistočne Azije počnu da „cvetaju“ usled aktivacije međunarodne trgovine, onda će ovaj kosmopolitski, preduzetnički duh možda moći da ostvari uticaj na razmišljanje drugih regionalnih suseda, uključujući pre svega najbližeg aktera – Severnu Koreju. Ovaj pristup je potpuno kompatibilan sa geoekonomskim pristupom južnokorejskog predsednika Mun Džae Ina za razvoj nove paradigme međunarodnih odnosa u severoistočnoj Aziji.

Pogled na „Ruski most“ u Vladivostoku, gradu koji se neformalno naziva dalekoistočnom prestonicom Rusije

Američke stratege, još od Kisindžerove mudre diplomatske igre iz 1970-ih, privlači varijanta huškanja jednog azijskog diva protiv drugog. Međutim, možda bi im bilo pametno da imaju u vidu skorašnji komentar jednog pronicljivog kineskog posmatrača: „Bilo da predsednik Tramp ima nameru da ‘odvuče Rusiju kako bi obuzdao Kinu’, ili da usvoji strategiju ‘udruživanja sa Kinom protiv Rusije’ – odnosi Kine i Rusije neće biti okrnjeni nimalo“. Umesto igranja nezrelih geopolitičkih igara, Peking i Moskva su prilično zauzeti izgradnjom trgovine, infrastrukture i životnog standarda u dugo zapostavljanim regionima.

 

Lajl Dž. Goldstin je istraživač i profesor Instituta za kineske pomorske studije na Mornaričkom koledžu Sjedinjenih Država u Njuportu. Osim kineskog, govori i ruski jezik, a takođe je i saradnik novog Instituta za ruske pomorske studije na Mornaričkom koledžu.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u