Amerika je na Džordža Buša starijeg gledala kao na nekog svog.
Pozvan da zada finalne udarce u Hladnom ratu, Buš stariji je majstorski predsednikovao kroz pad Berlinskog zida, ujedinjenje Nemačke, oslobođenje 100 miliona istočnih Evropljana i raspad Sovjetskog Saveza u 15 nezavisnih zemalja. Ispunivši svoj istorijski zadatak, „Buš 41“ (jedan od nadimaka Džordža Buša Starijeg koji ukazuje na to da je on bio 41. predsednik SAD – prim. prev.) se penzionisao.
A šta se desilo sa svetom koji je ostavio iza sebe?
OSUMNjIČENI I DETE ZA PRIMER
U šta se pretvorio taj svet u kojem je Amerika bila jedina supersila, za koju je Buš 41 verovao da bi trebalo da predvodi u stvaranju Novog svetskog poretka? Rusija koju je tada vodio Boris Jeljcin, čovek očajnički željan prijateljstva, pa i savezništva sa Amerikom, je danas pod vlašću jednog autokratskog nacionaliste. Nije li Vladimir Putin bio neizbežna reakcija na naše tretiranje Rusije kao sumnjivog i opasnog prestupnika, na naše širenje NATO-a na Balkanu, istočnom Baltiku i Crnom moru – odnosno duž čitavog dvorišta „majke Rusije“?
Zar je Amerika, koja je još u svojim ranim decenijama proglasila „Monroovu doktrinu“, zaista verovala da će velika država poput Rusije beskonačno trpeti prisustvo neprijateljskog saveza predvođenog udaljenom supersilom na svom pragu? U istih tih četvrt veka u kojim smo Rusiju tretirali kao osumnjičenog zločinca, Kinu smo prigrabili kao dete za primer. Otvorili smo svoja tržišta za kinesku robu, uveli je u Svetsku trgovinsku organizaciju, smešili se sa odobravanjem dok su američke kompanije selile svoju proizvodnju tamo.
Peking je uzvratio manipulisanjem svojom valutom, gomilanjem stotina milijardi dolara suficita u trgovini sa nama i krađom naše tehnologije onda kada nije mogao da je iscedi od naših industrijalaca u Kini. Peking je čak poslao i studente-špijune na američke univerzitete. Sada je maska pala. Kina traži kontrolu nad svim morima oko sebe, gradi ostrva-baze u Južnom kineskom moru i razmešta naoružanje koje bi moglo da ugrozi američke nosače aviona. Stvarajući luke i baze u Aziji i Africi i suprotstavljajući se Tajvanu, Kina očigledno vidi Ameriku kao potencijalno neprijateljsku rivalsku silu, pa teži hegemonskom statusu u zapadnom Pacifiku i u istočnoj Aziji.
A ko je formulisao politike koje su dovele do toga da se „unipolarna sila“ iz 1992. sada nađe pred izazovom saradnje ove dve velike sile protiv nas? Nisu li to bila upravo tri predsednika koja su sa očiglednom nelagodnošću sedela pored predsednika Donalda Trampa na državnoj ceremoniji pogreba „Četrdesetprvog“?
Krajem 20. veka, Osama bin Laden nam je objavio rat zato što smo postavili svoje vojne baze na svetu zemlju Meke i Medine, a 11. septembra 2001. je ispunio svoje pretnje. Amerika se trgla, izvršila invaziju na Avganistan, svrgnula Talibane i prihvatila se posla izgradnje avganistanskog režima na američkim principima. Buš 43, objavivši da smo pod opsadom „osovine zla“, napao je i okupirao Irak.
PLODOVI POGREŠNE POLITIKE
Potom smo pomogli da se u Siriji rasplamsa građanski rat koji se, sa stotinama hiljada mrtvih i milionima prognanih, pretvorio u najgoru humanitarnu katastrofu veka. Onda je usledio naš napad na Libiju i podrška Saudijskoj Arabiji da smrvi pobunjene Hute u Jemenu, što je rat za koji mnogi misle da je prevazišao Siriju kao najgora humanitarna katastrofa u svetu.
Gde su plodovi našeg beskonačnog rata na Bliskom istoku koji bi opravdali 7.000 mrtvih Amerikanaca, 60.000 ranjenih i ko zna koliko biliona izgubljenih dolara? Od kada je Džordž Buš stariji izašao iz Bele kuće, SAD su nagomilale 12 biliona dolara trgovinskog deficita, izgubile hiljade i hiljade fabrika i pet miliona proizvodnih poslova. Naša ekonomska nezavisnost je drevna prošlost.
Nakon što je Četrdesetprvi otišao, Republikanska stranka je podržala imigracionu politiku koja je dovela desetine miliona migranata – i to pola od njih ilegalno – u našu zemlju, uglavnom neobrazovanih i siromašnih. Osovina Nikson-Regan, odgovorna za dva politička cunamija koja su im doneli pobede u 49 od 50 zemalja tokom 70-ih i 80-ih, danas je prošlost, a republikanski kandidati su izgubili na šest od proteklih sedam izbora.
Od 1992. do 2016, američki establišment je prezirno odbacivao kao „izolacioniste“ sve one koji su se protivili njihovim ratovima za demokratiju na Bliskom istoku, a kao „protekcioniste“ one koji su upozoravali da se pomenutim masivnim trgovinskim deficitima zapravo izvozi budućnost Amerike.
Establišment je sa lakoćom odbacio one koji su govorili da će se guranjem NATO-a do ruskih granica samo razbesneti i trajno antagonizovati ova moćna vojna sila. Ismevali su one koji su bili skeptični prema povlađivanju kineskim liderima koji su branili masakr na Tjenanmenu.
Establišment je ostvarivao velike pobede u političkim bitkama pre 2016. Ali šta su ovi demokratski krstaši, globalisti, progresivci otvorenih granica i intervencionisti učinili za svoju zemlju u proteklim decenijama?
Da li su bivši predsednici koji su sedeli pored Trampa u vašingtonskoj Nacionalnoj katedrali i predstavnici establišmenta u redovima iza njih shvatili da su upravo njihove politike i njihovi neuspesi izrodili novu Ameriku koja je ustala da ih zbaci i ustoliči Donalda Trampa?
Preveo Vojislav Gavrilović
Izvor Buchanan.org
