Božidar Zečević: Film o kralju Petru dobro započet, traljavo dovršen

Kritički osvrt na film Kralj Petar I

Petar I Karađorđević živi u našem kolektivnom sećanju kao veličanstvena figura narodnog kralja i čoveka do poslednjeg daha posvećenog dobru Srba i Srbije. Ovaj gotovo arhetipski otisak u narodnoj svesti traje uprkos nesigurnim predstavama današnjih naraštaja o tome kakav je ovaj kralj zaista bio i čime je zaslužio ovakvu slavu, i zato je film pod gornjim naslovom veoma važan: on vraća u našu svest sliku o Petru snagom činjenice da je arhetip najživlji kada se ponovo rađa u slikama (Jung, Jerotić). Prema mnogim psiholozima arhetip i nije drugo do pokretna slika, to jest film koji se projektuje na ekran našeg unutrašeg iskustva. Onakav kakav se pojavljuje u liku i pojavi Lazara Ristovskog, Petar nam se ponovo vraća kao voljeni kralj svih Srba, kakav i treba da ostane u pameti novih generacija. Nema nikakve sumnje da je ova predstava postala filmska činjenica zahvaljujući liku, izgledu, držanju i fotogeniji Ristovskog, ali i njegovoj posvećenoj stvaralačkoj energiji, želji i odlučnosti da po svaku cenu snimi ovaj film.

Osim arhetipske, postoji i istorijska strana Petrove ličnosti i epohe. Istoričari se uglavnom slažu sa činjenicom da bi se njegova vladavina 1903-1914. mogla nazvati zlatnim dobom srpske države, u kome su najvažnije uloge imali sloboda, demokratija i – disciplina. Pri tome je zaista zavladala pravda za sve. „U svemu tome uloga vladara bila je izuzetno velika, a njegova briga za dobrobit naroda svakodnevna. Po svom političkom obrazovanju, širini svojih pogleda i savremenosti ideja, Petar je, nema sumnje, bio najspremniji vladar koji se nalazio na srpskom prestolu. To objašnjava prirodu njegove vladavine posle 1903. godine i brzi uspon demokratije, bujanje političkog života i jačanje nacionalnih ideala“, kaže prof. Dragoljub Živojinović, najbolji poznavalac Petrovog života i dela. Ovo „zlatno doba“ smenili su uskoro ratovi i tragična iskušenja, u kojima je kraljeva figura još više porasla. Sve je to bila jedna složena stvarnost iz koje je trebalo izabrati vođice filmske dramaturgije i kompozicije, izgraditi čitak i delatan filmski narativ, strukturu koja će preći u neku drugu, kako bi rekao Pazolini, to jest – celovit umetnički film. U kinematografu to najbolje funkcioniše kad se pronađe jedna dominantna metafora, kadra da probudi emocije masovne publike; da se stopi sa simbolom i pogodi duh vremena.

Stoga je bila ispravna odluka Ristovskog da kao osnov za scenario uzme izvanredni roman Milovana Vitezovića „Čarape kralja Petra“. To kratko delo objedinjuje nabrojane prednosti i mogao bi se nazvati filmskom prozom zato što jezikom pokretne slike prati Petrovu sudbinu do kraja albanske golgote, sa narodom i uz narod. U našoj savremenoj književnosti i nema boljeg štiva o Petru I, i ono se prosto nudilo filmskom oku. Pritom, taj roman kompoziciono veoma pogoduje čvrstom i jasnom filmskom narativu, što je moglo biti od najveće pomoći u selekciji inače heterogenog materijala. Najvažnije je to što je Vitezović pronašao onu „crvenu nit“ koja prožima celu priču o Petru, i to u vidu svetle metafore. U podlozi Petrovog postojanja kao vladara i čoveka stoji fundamentalna ideja čovekove slobode, koju je izrazio u svom prevodu dela Džona Stjuarta Mila „O slobodi“ još kao mlad čovek (1868). U starosti, na arbanaškoj stazi smrti, Petar, u delu Vitezovića, kaže: „Samo je slobodan čovek vlastan nad samim sobom, može razvijati svoja svojstva, usavršiti vrline kojima je obdaren, doći do svesti kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti. Ja sam svoje završio i sad sam slobodan da po svojoj volji umrem.“ Ceo jedan ljudski život i kraljevski put stiče se u ovoj ideji i ona se kao svetlo pojavljuje na kraju strašnog iskušenja.

Najbolji deo filma, dvadesetak uzbudljivih minuta, događa se na ovoj planinskoj kozjoj stazi. To je filmska srž jedne sage, nešto što po svemu prevazilazi sve stereotipe na koje smo navikli. Prisustvujemo epohalnoj drami ne jednog kralja, nego uistinu celog naroda, okupljenog oko svog starog oca na putu u večnost. Bila je to prilika da se, osim Ristovskog, iskažu i mlađi glumci Radovan Vujović i Milan Kolak, čiji agon pratimo u orgiji snežne smrti. Kada na kraju puta pukne morska pučina, to deluje kao pravo mitsko pročišćenje, kao antički „pelagos“ i povratak izgubljenom raju. To je i pravi i jedini prirodni kraj filma. Sve ostalo u njemu je, nažalost, daleko ispod ovog kolosalnog trenutka.

Zaista ne znam šta se, s vremenom, dogodilo sa Ristovskim. Zašto je napustio Vitezovićev narativ i odlučio da ga svede na jednu od komponenti („po motivima“) da bi počeo da sam raspreda neku sasvim drugu priču, u stvari neku svoju sliku Velikog rata. Tu je nestala Vitezovićeva metafora i niz drugih narativnih parametara. Posle efektnog početka, film se razlio u rukavce i sporedne tokove, uglavnom ilustrativnog karaktera (Cer i Kolubara), u velikom metežu počele su da se gube četiri linije radnje i njihova veza sa glavnom, kraljevom. Vojskovođe Velikog rata promiču kroz ovaj metež kao drvene figure u nekoj tuđoj igri. Aleksandar i Pašić su statisti sa ne baš jasnim zadatkom. Nestala je atmosfera „Petrove Srbije“, po kojoj su se prepoznavali ono vreme i njegovi ljudi. Nema, ako ćemo pravo, ni tih ljudi, osim utučene mase koja se tiska kroz kadar. Sve to podvlači agresivna i često sasvim neprimerena muzika, strana prizoru i duhu vremena.

A onda zamalo da se dogodi katastrofa.

To je sekvenca filmske fantazmagorije na kraju filma. Teško je prepričati ovaj amaterski košmar. Na samrtnom krfskom žalu treba da leži cela ojađena Srbija, ali mi vidimo samo neke blede, nasumice razbacane senke sa Petrom kao glavnom utvarom, koja bludi kroz tu opsenu. On čak i tone u morske dubine zajedno leševima Plave grobnice! Najgore je, međutim, što na istom mestu tone i glavna ideja slobode, koju smo maločas opisali kao ključnu za Petra, njegovo vreme i ovaj film. Tu otvorenu metaforu kralj Petar pronalazi na morskom žalu u vidu poderane knjige svog prevoda Džona Stjuarta Mila „O slobodi“. Knjigu je u arbanaškom blatu našao strasni pušač vojnik Života, jedno od lica u ovoj priči, i celu je – popušio. Prevrćući prazne korice, rezignirani Petar kaže, otprilike: „Ajde bar da je nečemu poslužila ova hartija.“ Nesrećna i deplasirana ironija; ona relativizuje i u dobroj meri degradira poruku filma. Šta ovo treba da znači na kraju priče o Kralju Slobodi, kako su ga zvali savremenici? Otkud ovaj etički debakl Petra Karađorđevića, koji se nikada i nigde nije dogodio, osim u pričini Ristovskog i njegovih scenarista? Na osnovu čega se, onda, Srbija digla iz pepela, što vidimo u seriji razglednica koje slede? Itd.

Možda je sve to u vezi sa nečim što je nedavno oštroumno zapazio prof. Darko Tanasković. On je mišljenja da je pojam slobode danas relativizovan i gotovo obesmišljen. „To se ne događa prvi put u istoriji“, veli Tanasković, „jer dešavalo se da pod pritiskom dvostrukih standarda istina bude relativizovana, a sloboda potisnuta.“

 

Izvor Večernje novosti, 10. decembar 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u