Jugoslavija je imala svoju mnogo puta opisanu predistoriju – i kod pravoslavnih Srba i kod katoličkih Hrvata i Slovenaca, i kod ostalih jugoslovenskih etničkih i verskih grupa.
Takođe je detaljno izučena i njena realna istorija, posebno istorija prve Jugoslavije.
Kada je u pitanju druga Jugoslavija, pojedini aspekti njene istorije još nisu dovoljno izučeni, pre svega zbog ideoloških ograničenja stavljanih pred nauku. Njena završna decenija, kao i period treće („skraćene“) Jugoslavije, i pored velikog broja radova, nisu dovoljno rasvetljeni, što zbog nedostatka istorijske distance, što zbog esktremno suprotstavljenih stavova kritičara i branilaca Jugoslavije, kako među domaćim, tako i među inostranim činiocima.
Još od Garašanina, proces srpskog nacionalnog oslobođenja, tekao je paralelno sa razvojem ideje ujedinjenja slovenskih balkanskih naroda (izvorno je ta ideja obuhvatala i Bugare). Može se slobodno reći da je ta ideja bila kod Srba opšteprihvaćena, odnosno nije imala snažnu opoziciju.
U političkoj praksi, jugoslovenska ideja je dobila puni zamah, i ostvarena je, pod vođstvom Nikole Pašića i zahvaljujući ratnim rezulatatima Srbije u Prvom svetskom ratu, uprkos rezervisanosti i protivljenju u redovima saveznika.
KSHS, odnosno Jugoslavija, stvorena posle Prvog svetskog rata, imala je dimenzije Istorijske Srbije, pa je u dobrom delu političke javnosti popularno i pozdravljena kao „novo Dušanovo carstvo“. Nažalost, u vreme Napoleonovih ratova, zapadni racionalizam i zapadni koncept nacije su postali dominantni u Evropi, uključujući pravoslavne zemlje, što je dovelo do mnogih nesporazuma, ratova i revolucija.
Stoga srpske elite nisu bile u stanju da razumeju, pa ni da u praksi ostvare „novo Dušanovo carstvo“, kao državu zasnovanu na moralnim vrednostima, a ne na zapadnom racionalizmu, iako se većina Srba prema Jugoslaviji odnosila pozitivno, u skladu sa svojim pravoslavnim civilizacijskim kodom.
Tragična kontroverza između pozitivnih i negativnih dimenzija Jugoslavije, potiče od nepomirljivih suprotnosti (koje su došle do izražaja u bezbroj istorijskih situacija, a najjasnije u 20. i 21. veku) između pravoslavnog civilizacijskog koda, i zapadnog, kao njegove antiteze.
Pravoslavni civilizacijski (originalni evropski, vrednosno-moralni) kod je utemeljen na dve osnovne hrišćanske zapovesti, na ljubavi i iskrenosti, na ljudskoj zajednici, stvaralaštvu i društvenoj pravdi. Čovekov život treba da prolazi u dobrim delima, kao težnji ka spasenju, a spasenje ni jedan ljudski autoritet čoveku ne može garantovati.
Zapadni kvazicivilizacijski, odnosno anticivilizacijski kod je utemeljen na tobožnjim hrišćanskim temeljima, a u stvari na zaveri da se hrišćanska vera zloupotrebi radi ljudske sebičnosti i pohlepe, koje hrišćanstvo negira. Stubovi zapadnog koda su javno racionalizam, individualizam i privatna svojina, a polujavno pohlepa, konkurencija i socijal-darvinizam. Spasenje se može kupiti (katolička varijanta) ili je garantovano svima koji poštuju poredak (protestantska varijanta).
Ove dve civilizacijske antiteze se međusobno u potpunosti isključuju. Postojanje jedne isključuje postojanje druge. Njihovo mešanje je doktrinarno nepoželjno, čak i zabranjeno, a primer Jugoslavije pokazuje da ni kompromis nije moguć.
Pravoslavni kod je iskren i miroljubiv, a zapadni lukav i agresivan. To je dovelo do ustaškog genocida nad Srbima, koji je u konačnom bilansu uništio Jugoslaviju, zauvek osuđujući njene protivnike i kiteći vencem mučenika njene branioce.
Jedan od ključnih istorijskih faktora upotrebljenih protiv Jugoslavije bili su zaključci Drezdenskog kongresa, na kome se KPJ 1928. izjasnila za razbijanje Jugoslavije, pod uticajem Kominterne i njenih stavova usvojenih na Petom kongresu 1924. u Moskvi. Iako je Kominterna 1935, pod uticajem fašističke pretnje, zvanično promenila svoj odnos prema Jugoslaviji, antisrpske postavke Drezdenskog kongresa trajno su uticale na ponašanje i stavove mnogih članova „Titove grupe“, koja se nametnula u rukovođenju KPJ, partizanskom borbom i drugom Jugoslavijom, što je olakšalo njeno razbijanje 90-ih.
Od značaja je proveriti tezu o civilizacijskom krahu Jugoslavije na primeru stavova Kominterne, kao ateističke organizacije, predvođene ruskim revolucionarima.
Svoju negativnu poziciju prema Jugoslaviji Kominterna je izložila u zvaničnom dokumentu „Nacionalna pitanja Srednje Evrope i Balkana“ usvojenom na Petom kongresu 1924. godine. Odmah pada u oči da se negativna pozicija ne odnosi samo na Jugoslaviju, nego na praktično sve nove države nastale u Evropi kao posledica Prvog svetskog rata.
Komunisti tog vremena su u potpunosti prihvatili Lenjinovu ocenu o nepravednom, imperijalističkom karakteru tog rata, pa su se sve njihove ocene o situaciji u Evropi godinama oslanjale na tu temeljnu ocenu. Shodno takvom karakteru rata, i sve njegove posledice, uključujući novonastale države, imaju se negativno oceniti, smatrali su oni. Već u uvodnom delu navedenog dokumenta, iznosi se ocena da je pobeda jedne grupe kapitalističkih država nad drugom, dovela do jačanja nacionalnih protivrečnosti i nacionalnog ugnjetavanja u Srednjoj Evropi i na Balkanu.
„Diktirani silom pobedničke Antante, Versajski, Sen-Žermenski i drugi sporazumi koji su usledili, stvorili su, u cilju borbe sa proleterskom revolucijom, nove male imperijalističke države – Poljsku, Čeho-Slovačku, Jugoslaviju, Rumuniju, Grčku, zasnovane na aneksiji značajnih teritorija sa stanovništvom drugih nacija, koje su postale žarišta nacionalnog ugnjetavanja i socijalne reakcije.“
Za Kominternu, nacionalno pitanje je u Evropi posle rata zaoštreno, a borba „ugnjetenih narodnosti“ postaje i „borba protiv imperijalističke buržoazije koja je pobedila u ratu“.
Kominterna afirmiše geslo o „pravu svakog naroda na samoopredeljenje, sve do otcepljenja“ i traži otcepljenje „ugnjetenih naroda“ iz svih navedenih „novih malih imperijalističkih država“. Istovremeno, Kongres Kominterne oštro osuđuje sve one „pojedince i grupe“ u redovima KP zemalja ovog regiona, koji „velikodržavno“ skreću u stranu „socijal-demokratizma“ ili „nacional-boljševizma“, ostavljajući „mase trudbenika“ pod „vlašću i hegemonijom šovinističke buržoazije“, tako što pristaju da se izvrše samo „delimične reforme“ novih država i „ugnjetenim narodnostima“ ponudi samo autonomija unutar tih država.
Šta više, Kominterna od komunista u ovim državama zahteva saradnju sa „revolucionarno-nacionalnim organizacijama“, infiltriranje u njih, i ako je moguće, stavljanje na čelo borbe „ugnjetenih narodnosti“. Komunistima se, istovremeno, nameće obaveza da vode energičnu borbu protiv raspirivanja nacionalne mržnje i šovinizma od strane buržoaskih i socijal-demokratskih partija. Apostrofira se i potreba „odlučne energične borbe“ protiv antisemitizma, koji se „krajnje pojačao“ u Poljskoj, Rumuniji i Mađarskoj.
A valjda kao potvrdu iskrenosti i doslednosti svog zalaganja za ravnopravnost naroda i socijalnu pravdu, Kongres Kominterne na kraju uvodnog, opšteg dela ovog dokumenta, odobrava zalaganje, ponuđeno od strane komunističkih partija balkanskih zemalja za „balkansku federaciju ravnopravnih i nezavisnih radničko-seljačkih republika“.
U nastavku pomenutog dokumenta, Kongres Kominterne, detaljno razmatra najznačajnija nacionalna pitanja Srednje Evrope i Balkana, u posebnim poglavljima, sa sledećim naslovima i redosledom: 1. Makedonsko i trakijsko pitanje; 2. Ukrajinsko pitanje; 3. Jugoslovensko pitanje; 4. Čehoslovačko pitanje; 5. Gornje-šlezijsko pitanje; 6. Belorusko pitanje; 7. Litvansko pitanje; 8. Mađarsko pitanje; 9. Transilvansko i Dobrudžsko pitanje i 10. Albansko pitanje. Uz dokument je štampano i dopunsko razjašnjenje IK Kominterne iz oktobra 1924. o čehoslovačkom pitanju.
Što se tiče sadržine zaključaka Kominterne o ovim pitanjima, odnosno naloga komunističkim partijama, oni izgledaju ovako:
1. Treba da se oslobode i ujedine delovi Makedonije, koji se nalaze u Bugarskoj, Grčkoj i Jugoslaviji; isto važi za delove Trakije u Grčkoj, Turskoj i Bugarskoj.
2. Prikarpatska Rus u Čehoslovačkoj, Zapadna Ukrajina (Istočna Galicija, Volinj, Podljašve, Volinjsko Polesje i Holmščina) u Poljskoj, kao i Besarabija i Bukovina u Rumuniji, treba da se oslobode i pripoje sovjetskoj Ukrajini.
3. Slovenija, Hrvatska i Makedonija treba da se izdvoje i postanu nezavisne republike, a komunisti se još moraju boriti i za reviziju Vidovdanskog ustava (iako se njome ne može rešiti nacionalno pitanje), protiv monarhije i protiv hegemonije srpske buržoazije, koja sprovodi nacionalno ugnjetavanje i denacionalizaciju ostalih naroda, iako Srbi čine samo 39 odsto stanovništva zemlje.
4. Po analogiji Srbi-Česi, konstatuje se sličnost Čehoslovačkog sa Jugoslovenskim pitanjem. Ne samo da Slovaci treba da imaju svoju državu, nego i Nemci, Mađari, Ukrajinci i Poljaci koji žive u toj zemlji treba da ostvare svoje pravo na samoopredeljenje i otcepljenje. U dopunskom razjašnjenju IK, međutim, dopušta se i podrška zahtevima pojedinih nacionalnih manjina da dobiju autonomiju (iako je, kako se navodi, takvo rešenje „polovično“), dok se mogućnost obrazovanja „federacije nacionalnih radničko-seljačkih republika“, kao dobrovoljnog saveza, smatra najprimerenijom za period po ukidanju kapitalizma.
5. U pitanju Gornje Šlezije, podeljene između Nemačke i Poljske, a naseljene sa oba naroda, Kominterna traži od KP Nemačke i Poljske da se u ovoj radničkoj pokrajini dosledno bore i za diktaturu proletarijata i protiv nacionalnog ugnjetavanja.
6. Zapadna Belorusija (u sastavu Poljske) treba da se oslobodi i priključi Sovjetskoj Belorusiji.
7. Istočna Litvanija (u sastavu Poljske) treba da realizuje svoje pravo na samoopredeljenje do otcepljenja.
8. Mađari na teritorijama koje su anektirale Rumunija, Čeho-slovačka i Jugoslavija, treba da imaju pravo na samoopredeljenje do otcepljenja.
9. Transilvanija i Dobrudža treba da imaju pravo da se izdvoje u nezavisnu državu.
10. Delove Albanije su zavojevale Italija, Jugoslavija i Grčka, pa treba podržati borbu albanskog stanovništva za nezavisnost.
U prezidijumu na svečanom otvaranju Petog kongresa Kominterne, sedeli su (po redosledu i sa afilijacijama kako su predloženi): Zinovjev (predsedavajući), Klara Cetkin, pa onda Staljin, Buharin i Trocki (u ime RKP), Telman i Geške (Nemačka), Tren i Selve (Francuska), Bordiga (Italija), Šmeral i Muna (Čeho-Slovačka), Kolarov (Balkan), Valecki (Poljska), Katajama (Japan), Roj (Indija), Stjuart (Engleska) i Den (Amerika).
U svojoj uvodnoj reči, na prvu petogodišnjicu Kominterne, Zinovjev konstatuje da se pokret ne razvija onako brzo „kao što smo želeli“ i da je čak i sam Lenjin smatrao da je „pitanje pobede proleterske revolucije u svim zemljama – pitanje meseci“. Ipak, Zinovjev konstatuje da nije malo postignuto – zavojevana je šestina Zemljinog kopna, i dodaje: „Da, zaista, pobede još nema i predstoji nam da zavojujemo još pet šestina zemljinog kopna, da bi ceo svet postao Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika.“
Zinovjev predlaže, i Kongres usvaja, posebne izjave i planove obeležavanja desetogodišnjice Velikog, odnosno, kako ga u Kominterni nazivaju, „imperijalističkog rata“.
Na gotovo sva međunarodna pitanja, a i na naše, „jugoslovensko“ utiče „opsednutost“ Kominterne ovim ratom i njegovim posledicama, što nije ni čudo, jer su i ruska revolucija i mnogi revolucionarni potresi širom Evrope i sveta, bili nevoljne posledice ovog rata.
Na Šestom kongresu, 1928, već nema ni Trockog ni Zinovjeva. Predsedava Buharin, a Staljin se dočekuje ovacijama. Tonovi su mirniji, i konačno je, posle višegodišnjeg rada, usvojen Program Kominterne, za koji se konstatuje da je „program borbe za svetsku proletersku diktaturu, program borbe za svetski komunizam“.
U programu se konstatuje „mogući potres svetskog kapitalizma“ i „niz revolucija i revolucionarnih zbivanja“ posle Velikog rata i Oktobarske revolucije: januar 1918. – revolucija u Finskoj, avgust 1918. – „pirinčane pobune“ u Japanu, novembar 1918. – revolucije u Austriji i Nemačkoj, mart 1919. – revolucija u Mađarskoj i ustanak u Koreji, april 1919. – sovjetska vlast u Bavarskoj, januar 1920. – Turska revolucija, septembar 1920. – radnici zauzimaju fabrike u Italiji, mart 1921. – radnički ustanak u Nemačkoj, septembar 1923. – ustanak u Bugarskoj, jesen 1923. – revolucionarna kriza u Nemačkoj, decembar 1924. – ustanak u Estoniji, april 1925. – ustanak u Maroku, avgust 1925. – ustanak u Siriji, maj 1926. – generalni štrajk u Engleskoj, jul 1927. – ustanak radnika u Beču. Posebno se podvlači značaj Velike kineske revolucije.
U drugom po značaju dokumentu koji je usvojio Šesti kongres, „O međunarodnoj situaciji i zadacima Kominterne“ (str. 56), konstatuje se da je američki kapital doprineo privrednom jačanju Nemačke, i sa gorčinom dodaje: „Ako je u vreme svog privrednog, političkog i nacionalnog poniženja Nemačka tragala za sporazumima sa proleterskom državom, jedinom državom koja je bila protiv imperijalističkog porobljavanja Nemačke, sada narasle tendencije nemačkog neo-imperijalizma sve više guraju nemačku buržoaziju na anti-sovjetske pozicije“.
Ovde se naslućuje skora pojava nemačkog nacizma, ali se i indirektno priznaje da je antijugoslovenska pozicija Kominterne bila plod nerealnog očekivanja komunista da će zbog versajskog poniženja Nemačka biti druga evropska zemlja, posle Rusije, u kojoj će revolucija pobediti.
Ogorčena borba komunista protiv svih „versajskih tvorevina“, bila je dakle, više pragmatična posledica te nerealne projekcije, nego nategnuta teorijska postavka o njihovom „imperijalističkom karakteru“.
Ovaj dokument se osvrće i na situaciju na Balkanu daleko blaže nego dokument Petog kongresa, ali ne negirajući njegove postavke. Konstatuje se da su „skoro sve balkanske partije preživele ozbiljnu unutarpartijsku krizu, izazvanu – u uslovima teških poraza i krajnje složene objektivne situacije – političkim greškama, desnim skretanjima nekih rukovodećih grupa i žestokom frakcionaškom borbom.“
Od partija se zahteva „pravilna politika po nacionalnom pitanju“, ne precizirajući šta to znači i na kraju konstatuje: „Sve balkanske partije moraju da bolje nego ranije koordiniraju i objedinjuju svoj rad pod zajedničkim političkim sloganom formiranja radničko-seljačke konfederacije balkanskih zemalja.“
Može se zaključiti da se pozicija Kominterne prema Jugoslaviji u potpunosti zasniva na zapadnom anticivilizacijskom kodu.
1) Teza o samoopredeljenju naroda do otcepljenja (uključujući i nacionalne manjine) potpuno se temelji na zapadnom konceptu nacije, koji je individualistički i konfrontacioni. 2) U duhu težnje za revolucijom (nasilnom promenom poretka), komunistima se sugeriše saradnja sa „nacionalno-revolucionarnim“ snagama, što su u slučaju Jugoslavije – ustaše i druge fašističke organizacije. 3) Pravoslavni, vrednosno-moralni tip ljudske zajednice se u potpunosti previđa (pa se za pozitivnu alternativu proglašavaju federacija ili konfederacija) polazeći od pogrešne dogme da je istorijski razvoj Zapada jedini objektivni način razvoja ljudskog društva. Ukoliko činjenice pokazuju da u drugim delovima sveta nije bilo tako, utoliko gore po činjenice.
Ovakav, zapadni pristup, čak i ako je dobronameran, previđajući pravoslavnu civilizaciju, previđa i nemogućnost „civilizacijskog kompromisa“.
U slučaju Jugoslavije, njena katolička komponenta je, u svim državnim uređenjima i dominantnim ideološkim miljeima, u skladu sa svojom nasilničkom prirodom, ne samo radila na njenom rušenju, nego i na uništenju ili iseljenju pravoslavnog življa, osećajući opasnost da sama bude anihilirana u dodiru sa pozitivnom suprotnošću.
Pravoslavna komponenta je pak, i sama oslabljena zapadnim uticajem, gubila budnost, pa se u skladu sa svojom prirodom ponašala iskreno i prijateljski, i to u neadekvatnom miljeu nacionalizma zapadnog tipa, koji joj nije imanentan.
Rezultat je da je Jugoslavija u savremeno doba, na prelazu iz 20. u 21. vek, definitivno razorena, u konfliktu koji je, kao i ranije, diktirao Zapad i u kojem jeste bilo manje ljudskih žrtava nego u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali je broj Srba u Hrvatskoj smanjen više nego ikad.
Izvor Fakti, 10. decembar 2018.
