To izvorište nije bio Hegel. Kako je Fukujama eksplicitno saopštio u Kraju istorije, on je usvojio interpretaciju Hegela od poluanonimnog intelektualnog avanturiste iz 1930-ih pod imenom Aleksandar Kožev. Kako su se pedeset godina kasnije ideje Koževa našle na stranicama vašingtonskog političkog lista je neobična priča o intelektualnoj igri gluvih telefona.
KO JE BIO ALEKSANDAR KOŽEV?
Kožev se rodio 1902. godine u imućnoj moskovskoj porodici i rastao je u okruženju obrazovanih ljudi. Slikar Vasilij Kandinski mu je bio ujak. Kožev je bio genijalnog intelekta, pa je do svoje osamnaeste godine već tečno govorio ruski, nemački, francuski, engleski, a čitao je i latinski. Kasnije je naučio sanskrit, kineski i tibetanski kako bi mogao da prouči budizam. Godine 1918. je išao u zatvor zbog nekakve transakcije na crnom tržištu. Nakon što je pušten na slobodu, on i njegov prijatelj su uspeli da ilegalno pređu sovjetsku granicu i stignu u Poljsku gde su kratko vreme proveli u zatvoru pod sumnjom da su špijuni. Uz nešto „dobronamernog savetovanja“ od strane poljskih vlasti, Kožev je otišao u Nemačku. Studirao je filozofiju sa Karlom Jaspersom u Hajdelbergu i živeo kao bonvivan u vajmarskom Berlinu. Godine 1926. preselio se u Pariz gde je nastavio da živi na visokoj nozi dok je pisao disertaciju o kvantnoj fizici.
Kožev je investirao svoju imovinu u francusku kompaniju koja je pravila sir „La vaš ki ri“, ali je izgubio sve u kolapsu berze. Kako su mu bili potrebni nekakvi prihodi, godine 1933. je prihvatio ponudu svog prijatelja da drži seminar o Hegelu na prestižnoj francuskoj Visokoj školi praktičnih nauka (École pratique des hautes études). Narednih šest godina je držao ovaj program.
Po svemu sudeći, ljudi koji su imali veze sa Koževim su ga tretirali kao neku vrstu čarobnjaka. Na kursu o Hegelu je predavao samo jedan njego tekst – Fenomenologia duha – objavljene prvi put 1807. godine. Čitao bi pasuse na nemačkom (knjiga nije bila prevedena na francuski), a potom bi, bez prethodne pripreme i na savršenom francuskom (doduše uz nešto očaravajućeg slovenskog akcenta), davao svoje komentare. Ljudi su ga smatrali elokventnim, genijalnim, pa i hipnotišućim. Studenata je bilo malo, oko dvadeset, ali je nekoliko budućih intelektualnih zvezda, poput Hane Arent i Žaka Lakana, bilo na ovim časovima.
DIJALEKTIKA GOSPODARA I ROBA
Za Koževa, ključni koncept Hegelove Fenomenologije je bilo priznanje. Ljudska bića žele priznanje od drugih ljudskih bića kako bi postala samosvesna – kako bi poznavala sebe kao autonomne jedinke. Kako je to Kožev govorio, ljudska bića žude, a predmet njihove žudnje je ili nešto za čime žude i drugi ljudi ili žudnja (zavist) drugih ljudi. „Ljudska istorija“, govorio je on, „je istorija željenih želja“. Ono što sve ovo čini komplikovanim je to što u borbi za priznanjem postoje pobednici i gubitnici. Termini koje je Hegel za to koristio se mogu prevesti kao „lordovi“ i „lakeji“, ali i kao „gospodari“ i „robovi“, što su termini koje je Kožev koristio. Gospodar dobija priznanje od roba, ali njegovo zadovoljstvo je isprazno, jer on ne prepoznaje roba kao ljudsko biće. A rob, kojem nedostaje priznanje od gospodara, osuđen je na to da priznanje traži na drugi način.
Kožev je smatrao da je taj „drugi način“ rad. Rob ostvaruje svoj osećaj sopstva kroz rad kojim transformiše prirodni svet u ljudski svet. Ali rob je, pre svega, nateran da radi zbog toga što mu gospodar uskraćuje priznanje. Ova „dijalektika gospodara i roba“ je motor ljudske istorije, a ljudska istorija se završava onda kada više ne bude gospodara ili robova i svi budu jednaki.
Ovo je ideja koju je i Marks usvojio kako bi opisao istoriju kao priču o klasnoj borbi. Ta borba takođe ima pobednike i gubitnike, a njena pretposlednja faza je borba između vlasnika imovine (buržoazije) i radnika (proleterijata). Borba će se završiti rušenjem kapitalizma i uspostavljanjem besklasnog društva – komunizma. Kožev je sebe – greškom ili ne – nazivao komunistom, a ljudi koji su ga slušali 1930-ih bi takav zaključak izvlačili iz njegovih komentara. Jednakost sveopšteg priznavanja je bio cilj istorije, bilo da to podrazumeva komunističku jednakost ili liberalnu jednakost. Ljudi bi prestali da se ubijaju u ime dostojanstva i samopoštovanja, a život bi verovatno postao dosadan.
Nakon rata, Koževljeva predavanja su objavljena kao Uvod u čitanje Hegela, što je knjiga koja je u Francuskoj imala mnogo izdanja. Do tog trenutka, on je prestao da drži predavanja i postao je funkcioner francuskog ministarstva ekonomskih poslova, gde je, iza kulisa, imao uticajnu ulogu u sastavljanju Generalnog sporazuma o tarifama i trgovini (GATT), kao i u formiranju Evropske ekonomske zajednice – prethodnice Evropske Unije. Drugim rečima, uticao je na stvaranje zajedničkog tržišta. Voleo je da govori kako je predsedavao krajem istorije.
ULOGA ALANA BLUMA
Godine 1953, Alan Blum – koji je tada bio diplomac Univerziteta u Čikagu – upoznao je Koževa u Parizu, u njegovoj kancelariji u ministarstvu. (Veza je po svemu sudeći bio istaknuti politički teoretičar Leo Štraus, koji je predavao u Čikagu i održavao vezu sa Koževim). „Bio sam opčinjen“, rekao je kasnije Blum. Počeo je da uči sa Koževim, a njihovi susreti su se nastavili do Koževljeve smrti 1968. Blum se postarao da već naredne godine bude objavljen prvi engleski prevod predavanja o Hegelu za koji je lično napisao uvod. Tada je već bio profesor na Kornelu (misli se na Kornel iz Itake u saveznoj državi Njujork, privatni univerzitet iz takozvane „ajvi lige“ – prim. prev.).
Fukujama je kao brucoš kročio na Kornel 1970. Živeo je u Telurajd hausu – izuzetno prestižnom akademskom i studentskom domu gde je stanovao i Blum. Fukujama se prijavio na Blumov brucoški kurs iz grčke filozofije i, prema Atlasu, on i Blum su „delili obroke i razgovarali o filozofiji do sitnih sati“. Igrom slučaja, bila je to poslednja Blumova godina na Kornelu. Podneo je ostavku zgađen načinom na koji se tadašnja administracija nosila sa zauzimanjem univerzitetske zgrade od strane naoružanih studenata iz Afro-američkog udruženja. Fukujama je 1974. diplomirao na smeru klasičnih studija. Nakon izleta u svet poststrukturalističke teorije na Jejlu i u Parizu, prebacio se na politikologiju i upisao doktorat na Harvardu. Doktorirao je 1979. i otišao u RAND.
Do tada se Blum vratio na Univerzitet u Čikagu, i to kao profesor u Komitetu društvene misli. Godine 1982. objavljuje kritički članak o stanju visokog obrazovanja u Nacionalnoj reviji Vilijama F. Buklija. Ohrabren od strane svog prijatelja Sola Beloua, odlučio je da članak pretvori u knjigu Zatvaranje američkog uma koju je izdavačka kuća Sajmon i Šuster objavila februara 1987. Knjiga je pokrenula lavinu kritika na račun američkog visokog školstva, koje se malo promenilo od tada.
Zatvaranje američkog uma je pokušaj da se objasni uspon fenomena kulturne relativizacije, koju je Blum smatrao uzrokom propasti američkog visokog obrazovanja. Gotovo niko iz Sajmona i Šustera nije očekivao profit od ove knjige. Postoji čak i priča, moguće apokrifna, da je urednik Ervin Glajks odbio da sa sobom ponese neobjavljenu Blumovu knjigu kada je prelazio da vodi izdavačku kuću Free Press.
KRAJ ISTORIJE I POSLEDNjI ČOVEK
Ako je tako, propustio je jedan od izdavačkih fenomena decenije. Nakon sporog početka, Zatvaranje američkog uma se popelo na broj jedan Tajmsove liste bestselera i ostalo je tu dva i po meseca. Do marta 1988. ova knjiga je prodata u milion primeraka sa tvrdim povezom samo u SAD. Blum je postao bogat.
Upravo on je, zajedno sa još jednim čikaškim profesorom, Nejtenom Tarkovom, bio taj koji je pozvao Fukujamu da februara 1989. održi svoj govor o međunarodnim odnosima. Da Fukujama nije već razmišljao o tome, moglo bi se lako pretpostaviti da mu je u takvim okolnostima palo na pamet da kaže nešto ,,koževističko“.
Kada je „Kraj istorije“ objavljen u Nešnel interestu tog leta, Blum je već bio zvezda neokonzervativnog bloka, a njegov je bio prvi od šest komentara koje je časopis objavio kao reakcije na članak. Blum ga je nazvao „hrabrim i brilijantnim“. Verovatno uvidevši u kom smeru duva vetar, Glajks je ponudio Fukujami 600.000 dolara da svoj članak pretvori u knjigu. Tako je Free Press knjigu „Kraj istorije i poslednji čovek“ objavio 1992. godine.
Knjiga je postala bestseler, ali ne tako ogroman, možda i zbog toga što je uzbuđenje izazvano krajem Hladnog rata do tada već splasnulo. Fukujama nije žurio da je napiše. „Kraj istorije i poslednji čovek“ nije magazinski članak na steroidima. To je pažljivo proučavanje pitanja postavljenih u članku za Nešnel interest, a jedno od tih pitanja je i problem timosa kojem je posvećen dobar deo knjige. Dosta toga iz Identiteta (misli se na Fukujaminu poslednju knjigu koja je bila povod za ovaj tekst; prim. prev.) je rekapitulacija onoga što je Fukujama već rekao u Kraju istorije.
Osim Koževa, i drugi autori su isticali značaj koji pitanje priznanje igra u ljudskim životim. Kanadski filozof Čarls Tejlor – čija je knjiga Izvor sopstva objavljena 1989, u istoj godini kada i Kraj istorije – je na primer tvrdio da je savremena ideja sopstva podrazumevala kulturno pomeranje od koncepta časti, koji se tiče nekolicine, ka konceptu dostojanstva, kojem teže svi. Godine 1992, u eseju Politika priznanja Tejlor je analizirao pojavu multikulturalizma u terminima sličnim onima koje Fukujama koristi u Identitetu. (Uzgred, i Tejlor je ekspert za Hegela).
ŠTA PREDLAŽE FUKUJAMA?
Fukujama priznaje da je identitetska politika donela neku korist i govori kako desničari prenaduvavaju rasprostranjenost političke korektnosti i efekte afirmativne akcije. On takođe smatra da su levičari postali opsednuti kulturno-identitetskom politikom, pa su tako napustili društvenu politiku. Međutim, on ima zapanjujuće malo sopstvenih predloga.
Njega ne zanima rešenje koje liberali uglavnom usvajaju kako bi se prilagodili raznolikosti: pluralizam i multikulturalizam. Tejlor se, na primer, zalagao za pravo stanovnika Kvebeka na usvajanje zakona kojim bi očuvali svoju frankofonu kulturu. Fukujama se slaže da je ljudima potreban osećaj nacionalnog identiteta – bilo da je etnički ili verski – ali pored toga on ostaje asimilacionista i univerzalista. On želi da ispegla razlike, a ne da ih štiti. Predlaže mere kao što su obavezni vojni rok i bolje osmišljen put ka dobijanju državljanstva za imigrante.
Šteta je što je Fukujama na kraju našao svoje autorsko pribežište u metaistorijskim tvrdnjama. U drugim knjigama – pre svega u Velikom raskolu (1999) i dvotomnoj istoriji sveta Poreklo političkog poretka (2011) i Politički poredak i političko truljenje (2014) – on prepoznaje civilizacijske razlike i koristi empirijske podatke kako bi objasnio društvene trendove. Ali „timos“ je previše nezgrapan instrument kako bi bio od neke koristi za razumevanje savremene politike.
Zar ne bi bilo važno razlikovati, s jedne strane, ljude koji ne žele da razlike budu bitne – kao što su oni iz #MeToo pokreta i „Black Lives Matter“ – od, sa druge strane, ljudi koji žele da one budu bitne, kao što su militanti Islamske države, glasači za Bregzit ili separatistički pokreti? A šta ćemo sa ljudima koji nisu Meksikanci niti imigranti, a osećaju se revoltirano tretmanom meksičkih imigranata? Crni Amerikanci su rizikovali svoje živote za građanska prava, ali isto to su činili i beli Amerikanci. Kako bi Sokrat klasifikovao takvo ponašanje? Pozajmljeni timos?
Takođe bi možda bilo dobro da se linearna koncepcija istorije kao stalne progresije ka nekakvom stabilnom stanju – koja uvek polazi od onog „ukoliko se aktuelni trendovi nastave“ – zameni dijalektičkom koncepcijom istorije koju su Hegel i Kožev zapravo koristili. Aktuelni trendovi se ne nastavljaju. Oni stvaraju reakcije i preraspodele karata u društvenom špilu. Identiteti koje ljudi usvajaju danas su identiteti od kojih će njihova deca sutra želeti da pobegnu. Istorija je satkana od stalnih i neprekidnih preokreta. Zato je tako teško pisati i predviđati. Osim ako imate sreće.
Prvi deo ovog teksta možete pročitati OVDE.
Luis Menand je redovni kolumnista Njujorkera od 2001. i dobitnik Nacionalne medalje društvenih nauka 2016. godine.
Preveo Vojislav Gavrilović
Izvor Newyorker.com
