D. Tanasković: Za naučnu javnost nema dileme čiji su manstiri na KiM, ali…

Postoje ešeloni plaćeničke pseudonaučne mafije koja je spremna da pruži kvazistručnu argumentaciju za falsifikate svojih nalogodavaca

Zagovornici prijema „Kosova” u Unesko, oni isti čijim su glasovima naša kulturna dobra upisana na „Listu svetske baštine u opasnosti” komotno previđaju jednostavnu činjenicu da su spomenici na Kosovu i Metohiji stavljeni na listu ugroženih i da ih Kfor štiti od Albanaca. Na ovu okolnost u razgovoru za Politiku upozorava prof. Dr Darko Tanasković, dugogodišnji ambasador Srbije pri Unesku, dodajući da mi one koji podržavaju Prištinu u nameri da postane članica ove organizacije „uznemiravamo pitanjem”: „Rat je na KiM završen. Od koga onda preti opasnost našim spomenicima? Da nije možda od ovih istih za čije se učlanjenje u Unesko zalažete?”.

— Obično nemaju odgovor – ističe Tanasković, inače profesor Filološkog fakulteta i stručnjak za orijentalistiku i islam, filologiju i nekadašnji ambasador SRJ u Turskoj, Azerbejdžanu, ali i pri Vatikanu i Malteškom redu.

Za naš list govori o borbi Srbije da zaštiti svoje svetinje na Kosovu, da ne dozvoli prekrajanje istorije i otuđenja spomenika koji predstavljaju srž srpske kulture i duhovnosti, koja traje gotovo dve decenije. I pored toga što su, 2004. u martovskom pogromu, svet obišle slike srpskih crkava u plamenu, velike zapadne sile i dalje podržavaju prijem takozvanog nezavisnog Kosova u Unesko, što bi predstavljalo nenadoknadiv gubitak za našu zemlju, Srpsku pravoslavnu crkvu i ceo narod.

Iako su 2015. godine na skupštini Uneska u Parizu, dok je Tanasković bio ambasador naše zemlje u ovoj organizaciji, Albanci doživeli poraz, svakih nekoliko meseci Priština preti da će ponoviti zahtev za prijem u organizaciju. Na KiM se nalazi oko 1.300 crkava, manastira i drugih objekata koji čine kulturno nasleđe srpskog naroda. Pri tome, četiri hrama SPC su već 12 godina na listi zaštićenih spomenika kulture, a u javnosti se često polemiše o načinu na koji su te svetinje zavedene u Uneskovim spisima i koliko birokratski propisi ove organizacije idu naruku Srbije.

Jesu li četiri spomenika kulture na KiM, tačnije četiri pravoslavna hrama, koji su pod zaštitom Uneska zavedeni kao vizantijsko nasleđe, a ne kao nasleđe Srbije i SPC?
— Četiri naša kulturna dobra (manastir Visoki Dečani, crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Gračanici, crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu i Pećka patrijaršija) u dokumentima Uneska ne vode se kao vizantijsko, ali ni kao srpsko pravoslavno nasleđe već kao „Srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija)”.

Može li takva formulacija da posluži kao povod za oduzimanje ove baštine od srpskog naroda i SPC?
— Ova neutralna formulacija, koja svakako nije srećna, sama po sebi, zasad ne može da posluži kao povod ili, pre, opravdanje za šiptarsko posezanje za tim kulturnim i duhovnim draguljima srpskog srednjovekovlja. Naravno, ukoliko bi „Kosovo” postalo članica Uneska, sigurno je da bi Priština činila sve što je u njenoj moći da to članstvo zloupotrebi i „objasni” svetu da ovi kulturni i duhovni spomenici nisu samo na Kosovu u teritorijalnom smislu, kako stoji u relevantnim dokumentima Uneska, već da je to spomeničko nasleđe „Kosova” kao države i integralni deo nekakvog kosovskog kulturnog identiteta. Albanci to, uostalom, i sada uporno čine, bez obzira na realnost, a kamoli neke obavezujuće pravne i druge formulacije ili naučno utvrđene činjenice.

Da li je uobičajeno da zaštićene spomenike kulture Unesko vezuje isključivo za naziv države ili teritorije na kojoj se nalaze?
— Praksa u Unesku jeste da se kulturna baština formalno sistematizuje prema teritorijalnom pripadanju datoj državi, a ne prema svojoj kulturno-istorijskoj pripadnosti. Ako se ne varam, sem u slučaju nekih jermenskih svetinja u Iranu, po pravilu se ne definiše i ne specifikuje ni odrednicama nacionalne ili verske pripadnosti.

Znači li to da izostavljanje nacionalnog predznaka na neki način pomaže kosovskim Albancima u pokušajima da prisvoje kulturnu baštinu na KiM?
— S obzirom na neskrivene ambicije šiptara na „Kosovu” da „rasrbe” i progresivno albanizuju našu duhovnu i kulturnu baštinu, bilo bi svakako mnogo bolje da je ona zavedena s atributom „srpska”. U jednom trenutku situacija je bila i nepovoljnija. Prilikom redovnog razmatranja stanja zaštićenosti spomenika sa „Liste dobara u opasnosti”, na zasedanju Uneskovog Komiteta za svetsku baštinu u Kvebeku (2008), a pod žestokim pritiskom nekih uticajnih država koje su upravo u to vreme priznale nezavisnost „Kosova”, iz teksta zaključka koji se odnosi na naše spomenika izbrisane su sve reference na Srbiju, kao da oni sa njome i sa SPC nemaju nikakve veze. Kasnije se, diplomatski, uspelo da ime Srbije, u zagradi iza reči „na Kosovu”, bude vraćeno u tekst, što je i bio maksimum koji se objektivno, s obzirom na sve okolnosti, mogao ostvariti.

Kakva je mogućnost da ovi spomenici eventualno postanu deo nekakve „kosovsko-albanske” baštine?
— Ukoliko bi „Kosovo” postalo članica Uneska, protiv čega se Srbija zasad uspešno politički i diplomatski bori, formalno bi se naši srednjovekovni spomenici na KiM teritorijalno vodili pod državnim zaglavljem „Kosovo”. Suštinski, oni nikada ne bi mogli postati deo „kosovsko-albanske” baštine u istorijsko-nacionalnom smislu, jer ih sa kulturom Albanaca ne povezuje apsolutno ništa. Ko bi mogao prihvatiti, recimo, apsurdnu tvrdnju da je Dečane gradila stara albanska dinastija Nimani? Ne obazirući se na to, na prostoru koji administrativno kontrolišu prištinske vlasti sva značajnija kulturna dobra, a posebno ona turistički atraktivna, sistematski se obeležavaju na način koji sugeriše da su izvorno njihova.

To je razlog zbog kojeg „Kosovo” toliko želi u Unesko?
— I to je, nesumnjivo, jedan od razloga. Za njihovo uporno zalaganje motiv je, međutim, primarno politički – afirmisanje državnosti „Kosova” na međunarodnom planu. Naravno, kad bi se dokopali mesta u ovoj specijalizovanoj agenciji UN za obrazovanje, nauku i kulturu, oni bi je dosledno koristili kao poligon za političke provokacije zaodenute u maskirnu uniformu obrazovne, naučne i kulturne problematike.

Na koji način na pretenzije „Kosova” da uđe u Unesko gleda svetska stručna javnost?
— Ozbiljna, profesionalno odgovorna stručna javnost ne može gledati i ne gleda pozitivno na eventualni prijem „Kosova” u Unesko, ali, kao što je poznato, postoje i ešeloni ideologizovane i/ili plaćeničke pseudonaučne i pseudostručne mafije koja je uvek spremna da pruži kvazinaučnu argumentaciju za bezočne „kulturološke falsifikate” svojih nalogodavaca. To je, zapravo, svojevrsni intelektualni terorizam. A terorizam, kao što znamo, u određenim okolnostima može da bude privremeno efikasan.

Da li svetska stručna javnost razume ulogu Srbije i srpskih vladara u stvaranju ovih spomenika?
— Već sam rekao da za ozbiljnu naučnu i stručnu javnost tu nema nedoumice ili kakvih sumnji, i to još odavno.

Šta Srbija još može da učini kako bi zaštitila svoje kulturno nasleđe na KiM?
— Pored toga što se uporno bori protiv članstva „Kosova” u Unesko, Srbija mora da razmišlja i o tome kakvu bi strategiju primenila ukoliko bi se jednog dana dogodilo da Priština ipak dobije stolicu u ovoj međunarodnoj organizaciji. U ovom trenutku to nije verovatno, ali uvek valja biti spreman i za najnepovoljnije scenarije. Ne bih sada govorio o tome šta bi bilo razumno preduzeti u takvoj hipotetičkoj situaciji. S obzirom na to da njeni stručnjaci nemaju pristup terenu ili da je on krajnje ograničen, Srbija se mora kroz razne vidove međunarodne saradnje posredno starati o stanju svog duhovnog i kulturnog nasleđa na KiM. Bitan činilac je i SPC jer je sveštenstvo i monaštvo životno na licu mesta i u teškim egzistencijalnim uslovima. Uz određenu pomoć Beograda, mogu preduzimati niz domaćinskih, praktičnih i konkretnih koraka na poboljšavanju stanja naših crkava, manastira i drugih sakralnih objekata.

Kakav je status ostale srpske baštine na KiM, manastira i crkava koji nisu zaštićeni, ali su deo svetske baštine?
— Da bi neko kulturno dobro moglo biti kandidovano, tj. nominovano za upis na „Listu svetske baštine” Uneska, ono prethodno mora, uz poštovanje propisane procedure, u Srbiji biti uvršćeno među kulturna dobra od nacionalnog značaja i doći na preliminarni spisak za Unesko. Potom sledi prijavljivanje, uz izradu složenog nominacionog dosijea. Tu nema prečica. Od pre izvesnog broja godina, zahvaljujući visokoj stručnosti naših eksperata, njihovoj posvećenosti i dobroj organizovanosti, urađeno je nekoliko veoma povoljno ocenjenih nominacionih dosijea za upis na „Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa”, poput onoga za krsnu slavu, kolo ili netom upisanih gusala. Primer uspešne prekogranične saradnje u jednoj tzv. serijalnoj nominaciji za „Listu materijalne kulturne baštine” predstavljao je zajednički upis stećaka, čiji su nosioci bile, osim Srbije, BiH, Hrvatska i Crna Gora.

Na koji način su u Unesku zavedeni ostali zaštićeni spomenici kulture koji se nalaze u centralnoj Srbiji?
— Zavedeni su, logično, pod državnim zaglavljem „Srbija”.

 

Autor Jelena Popadić

 

Izvor Politika, 17. decembar 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u