Može li Amerika voditi dva hladna rata?

U Vašingtonu izgleda počinju da shvataju da je Kina, a ne Rusija, najveći izazov za SAD. Zašto onda voditi hladne ratove sa obe zemlje?

Kim Džong Un, besan zbog novih američkih sankcija, upozorio je da bi privrženost Severne Koreje denuklearizaciji mogla biti ugrožena i da je moguće da se krećemo ka „razmeni vatre“. Državni sekretar SAD Majk Pompeo upozorio je da Iran testira balističke rakete koje su zabranjene rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan upozorio je da će u roku od nekoliko dana pokrenuti vojnu operaciju protiv kurdskih snaga na severu Sirije koje podržavaju SAD, nazavši ih saveznicima unutarturske terorističke organizacije PKK. Vladiimir Putin je poslao dva nuklearna bombardera Tu-160 u Venecuelu. Ukrajina tvrdi da Rusija gomila tenkove na granici.

Kako su SAD, kao zemlja koja je izašla kao pobednik iz Hladnog rata, sebe dovele u situaciju da se upetljaju u probleme na ovoliko frontova? Prvo, stalnim vojnim intervencijama na Bliskom istoku, gde nijedan vitalni američki interes nije ugrožen, čime smo se upetljali u večite ratove tog muslimanskog regiona. Drugo, šireći NATO savez duboko u Istočnu Evropu, ka Balkanu i Baltiku, što je podstaklo drugi hladni rat sa Rusijom. Treće, pomažući razvoj Kine decenijama pre nego što je shvaćeno da ona postaje zloćudna supersila čije azijsko-pacifičke ambicije mogu biti realizovane samo nauštrb interesa zemalja koje su u prijateljskim odnosima sa SAD.

Otuda sledi da je pitanje našeg vremena sledeće: Može li Amerika slediti politiku hladnoratovskog obuzdavanja protiv obe preostale velike vojne sile, sve i kad bi ostala privržena svojim hladnoratovskim obavezama o branjenju velikog broja zemalja širom sveta? Ako je odgovor da, postavlja se pitanje koliko dugo je moguće voditi takvu politiku i kakvi će biti njeni troškovi.

POGREŠNA PROCENA
Američki establišment je sa zakašnjenjem prepoznao istorijsku grešku vraćanja Kine na svetsku pozornicu i nastojanja da se kupi njeno trajno prijateljstvo trgovinskim suficitom od četiri biliona dolara koji su SAD ostvarile u bilateralnoj trgovini od Buša starijeg do danas.

Kako  je Kina odgovorila na američko udvaranje? Anektirala je Južno kinesko more, izgradila vazdušne i raketne baze na polovini spornih ostrva i poručila američkim brodovima i avionima da se drže po strani. Izgradila je luke i baze od Indijskog okeana do Afrike. Upumpala je milijarde u siromašne azijske i afričke zemlje, poput Maldiva, i potom zahtevala koncesije u vidu ustupanja baza kad su ove zemlje proglasile da ne mogu da isplaćuju novac koji joj duguju za izgradnju postrojenja.

Vojnici kineske Narodnooslobodilačke vojske prisustvuju ceremoniji svečanog otvaranja kineske vojne baze u Džibutiju, 1. avgust 2017.

Poslala je stotine hiljada studenata na američke koledže i univerzitete, od kojih su mnogi navodno umešani u špijunažu. Držala je valutu ispod stvarne tržišne vrednosti kako bi održala trgovinsku prednost i namamila američke korporacije u Kinu, gde je od njih iznuđivala transfer tehnoloških tajni. Kina je bila umešana u sajber krađu ličnih podataka 20 miliona aplikanata i radnika u američkoj federalnoj vladi.

Godinama je krala brojeve kreditnih kartica i pasoša preko 500 miliona gostiju Meriot hotela. Pokušala je da ukrade tajne ugovornih obveznika američkog ministarstva odbrane, posebno Američke ratne mornarice, čija Sedma flota patrolira Zapadnim pacifikom u blizini kineske obale.  Veruje se da Kina stoji iza sajber upada koji su olakšali krađu podataka o avionima F-22 i F-35. Smatra se da su te informacije odigrale veliku ulogu u razvoju kineskih nevidljivih lovaca pete generacije.

RAZDVOJITI MOSKVU I PEKING
U Kini progone hrišćane. A Peking je uspostavio interne logore za pripadnike ujgurske manjine, gde se ovim turkijskim muslimanima ispira mozak kineskom propagandom. Sve ovo ukazuje da su interesi Kine – koji se manifestuju u njenom ponašanju – suprotstavljeni američkim interesima. Stoga ideja da bismo trebali nastaviti da joj obezbeđujemo 400 milijardi dolara godišnjeg trgovinskog suficita nauštrb naših interesa deluje apsurdno.

Decenijama smo finansirali izgradnju komunističke Kine koja ima ambiciju da nas izbaci iz istočne Azije i Zapadnog Pacifika, ostvari dominaciju nad državama koje smatramo prijateljskim i sa kojima smo u savezničkim odnosima još od Drugog svetskog rata, i da nas smeni sa mesta vodeće svetske sile.

Ako nas je, dakle, povezivanje sa Kinom stavilo u situaciju da se danas suočavamo sa zemljom koja ima 10 puta brojniju populaciju od ruske i ekonomiju gotovo deset puta veću od ruske, šta bi trebalo da uradimo? Da li smo u stanju i da li bi trebalo da pokrećemo Hladni rat sa Rusijom i Kinom, vodeći se Kenanovom politikom obuzdavanja i preteći ratom ukoliko bilo koja od njih (ili obe) pređe američke crvene linije?

Da li bi trebalo da smanjimo naše ugovorne obaveze i ukinemo američke ratne garancije sve dok se one ne poklope sa vitalnim interesima SAD? Da li bi, suočeni sa dve rivalske velike sile, trebalo da uradimo ono što je Nikson uradio – da ih razdvojimo?

Ukoliko dođemo do zaključka – do kojeg izgleda dolazi Vašington – da je dugoročna pretnja američkim interesima Kina, a ne Putinova Rusija, predsednik Tramp ne može nastaviti da Komunističkoj partiji Sija Đinpinga obezbeđuje 400 milijardi trgovinskog suficita na godišnjem nivou.

Predsednik Si Đinping na trgu Tjenanmen tokom obeležavanja 65. godišnjice osnivanja Narodne Republike Kine, Peking, 1. oktobar 2013.

To bi bila politika gotovo samoubilačkog popuštanja.

 

Preveo Nikola Jeremić

 

Izvor Buchanan.org

Svet
Pratite nas na YouTube-u