Crv sumnje i klica propasti

Da li je liberalizam postao „zla kob“ ljudske civilizacije, čitavog čovečanstva?

Zapad je danas, 2018. godine, tvrdi kolumnista jednih beogradskih dnevnih novina, „zapravo snažniji nego ikad“. Do 1968. godine, moglo je da izgleda da će pobediti „špenglerovski fašizam“, posle te godine „lenjinistički i maoistički komunizam“. Onda je sve, iznenada, opet došlo na svoje: ispostavilo se da istorija nastavlja ranije utvrđenim tokom: „Supermarket se pokazao kao jače oružje od onog nuklearnog. Ili od gulaga.“ Ne postoji nikakav suštinski kvar, samo prolazni zastoj, voz se ponovo kreće već zacrtanom trasom. Istorija nastavlja da se odvija duž jedne prave linije, i to kretanje ka jednom cilju, jednoj stanici (naizgled beskrajno), naziva se „progresom“. Budućnost nepogrešivo vodi u jednom smeru: onom liberalne demokratije.

Štaviše, „progres“, onaj progres koji je začet sa prosvetiteljstvom se ubrzava, a „liberalni talas se pretvara u cunami…“ Uspon liberalnih demokratija je zagarantovan, sve ostalo je „prolazno poput smrada u liftu koji vonja i nervira“. Lift se, uprkos smradu – ili je taj smrad neizbežan, nekakva istorijska nužnost – svejedno uspinje. Zapadnjaci mogu da odahnu i nastave da mirno spavaju, bez „noćnih mora o giljotinama i gulazima“, zbog kojih su, koliko do juče, „drhtali u svojim krevetima“. „Zapad je sasvim dobro“ – u stvari nikad nije bio bolje – „hvala na pitanju“, i tačka. Do tako oštroumnog uvida možemo doći pod jednim uslovom: „da usvojimo nešto širi pogled na našu istorijsku i ideološku stvarnost“ (terminologija kolumniste je pomalo nezgrapna i neposredno asocira na jezik partijskih referata nekadašnjeg Saveza komunista.)

U svom delu Okus oskoruše (koje je štampala Matica srpska sada već davne 1982. godine), pisac Goran Babić piše:  „Ponekad, pamćenje me ne služi najbolje. Nejasno se sjećam rečenice koja glasi: `Sve novo u sebi nosi klicu vlastite propasti`.“

Ta „klica propasti“, koja silno zanima pisca, potiče iz jednog „političkog dokumenta“. Ali to je manje važno pred činjenicom da sve što je stvoreno sadrži takvu „klicu“: „Upravo zato“, nastavlja pisac, „zanima me klica propasti. Znači li, možda, da ništa ne mogu stvoriti, a da istodobno u `to`, svjesno ili ne, ne ugradim i kvar koji će sve što sazdam, kad-tad, razoriti?“ „Propast svoju, Izraele“, opominje biblijski prorok, „nosiš u sebi samom“.

HRABROST DA SE KAŽE NE
Sve što je stvoreno, propašće; ono što je rođeno, mora i da umre. Jedino je propast neupitna. Ako usvojimo takav, „nešto širi pogled na istorijsku stvarnost “, uviđamo da se veliki sistemi ruše, a civilizacije i besmrtna carstva, bez izuzetka, propadaju. Propao je i Rim, za koga se verovalo da je večan. Istoričar Arnold Tojnbi nas, u dvanaestotomnim Istraživanjima istorije, podseća: uverenje da je istorija završena proširilo se drevnim Rimom, tik pred propast carstva. Varvari su došli na gotovo, carstvo se već bilo slomilo iznutra. Oni koji se klade na propast, dobijaju opkladu, makar i na nešto duži rok, i u „nešto široj istorijskoj perspektivi“.

Divlja država (1836, ulje na platnu), Tomas Kol

Ta „klica propasti“, tvrdi Babić, „mora biti pokretač mijene, onaj njezin dio koji je nužan“. Ovde nije reč o destrukciji, nagonu za razaranjem, o rušilačkom instinktu, već o slobodi koja nije data svima: da se ono što je očigledno, opipljivo i jednom dato, čini se zauvek, ne prihvati i kao jedino moguće. I da se hoće nešto drugo. Šta, u stvari, mogu poželeti ljudi osim „više slobode mišljenja, izražavanja, ponašanja, izbora, trgovine i seksa“? Ništa, odgovara kolumnista s početka ovog teksta. „Građani globalnog sela, nazvanog planetom Zemljom“ – „bespovratno zadojeni internetom“ i, verovatno, konzumerizmom, nekom neutaživom glađu – sada „iskreno i duboko veruju“ jedino u to. Supermarket je moćniji od gulaga. Na tom „vjeruju“ počiva ujedinjeno, kosmopolitsko i globalizovano čovečanstvo.

Trgovina je, očigledno, velika emancipatorska snaga čovečanstva, jer se trgovati može svime, ne samo robom iz supermarketa, tog velikog simbola modernog doba, već i mišljenjima, uverenjima i idejama, pa čak i seksom, ili samim sobom. Trguje se svime i trguju, možda, svi, ali ne uvek na dobrobit svih, jer je u prirodi trgovine da neki gube u toj „razmeni“, a neki dobijaju. Jedni se bogate, drugi umiru, na primer od bolesti, metka ili gladi. Indijanci su u „slobodnoj trgovini“ dobili šarene perle, beli doseljenici zemlju – Kinezi opijum. Crna Afrika ropstvo. Potom su Indijanci dobili i velike boginje, a izgubili glave. Nisu ni imali izbora: iza prividne slobode takve trampe stajala je prinuda, gola sila, puščane cevi. „Perle“ su morale da se kupe, kao cigla od uličnog siledžije. „Čitav sistem poznog kapitalizma“, primećuje Slobodan Reljić, „neodoljivo podseća na ulične tiranije, kad glavni uličar bezočno drugima `prodaje ciglu`.“

Nemac Ernst Nikiš objavio je 1932. godine knjigu pod naslovom Hitler – zla kob Nemačke (Hitler – Ein deutsches Verhängnis). Pojava Hitlera je zla kob za Nemačku, tvrdi pisac, pojava nimalo slučajna, već nešto što je sudbinski vezano za Nemačku ali u njenom mračnom aspektu. Nikiš je bio u pravu: Hitler je bio nemačka zla kob, a ta spoznaja je pisca odvela pravo u nacistički logor. U svojoj knjizi Nikiš kaže: „U ljudskoj prirodi nema kobnosti svojstvene prirodi – kobnosti smene godišnjih doba, prirodnih nepogoda. Ljudsko dostojanstvo sastoji se u tome da čovek uvek može reći ne. Uvek se može pobuniti. Uvek se može ustati u borbu, čak i sa onim što se čini neminovnim, apsolutnim, nepobedivim. Čak i ako gubi, on daje primer drugima. I drugi dolaze na njegovo mesto. I oni takođe govore ne.“

Isto to, primećuje Aleksandar Dugin u Četvrtoj političkoj teoriji, danas se može reći za liberalizam, ideologiju koja je pobedila, ne samo na Zapadu. Ili je pobedila samo kratkotrajno i prividno. „Ponovo se čini da je ta moć neminovna, nimalo slučajna, da sledi temeljne kobne zakonomernosti i da je uzaludno raspravljati s njom“.

Da li je liberalizam postao „zla kob“ ljudske civilizacije, čitavog čovečanstva?

UMIRE LI ZAPAD?
Da li je Osvald Špengler zaista „fašista“, a njegova studija Propast Zapada „mračnjačka“ i „etnonacionalistička“, kao što tvrdi naš kolumnista? O čemu zapravo govori autor? I zašto Špengler toliko smeta ovakvoj, crno-beloj, šematskoj i do banalnosti uprošćenoj „ideološkoj stvarnosti“?

Idilična država (1836, ulje na platnu), Tomas Kol

Da li je civilizacija samo jedna – ona zapadna – ili je moguće govoriti o njihovom mnoštvu? Da li je danas čovečanstvo konačno „globalizovano“ i pretvoreno u planetarno krdo koje, baš kao na američki „Crni petak“, pustoši „globalni supermarket“? Postoje li, ili su postojali, Sumer i Egipat, da li (još) postoji Evropa, Indija, Kina i Rusija, ili je istoriju moguće svesti na poslednjih dve ili tri stotine godina „evolucije Zapada“, na moderno čovečanstvo koje nezadrživo galopira, obuzeto ludilom „progresa“?

Pojam „civilizacije“ nastaje u epohi prosvetiteljstva i prvobitno označava samo prosvećeni Zapad – zapadnu civilizaciju. Ostali su ili divljaci, ili varvari. A divljaci nisu dostojni istorije ni ozbiljnih ideološko-istorijskih razmatranja (kakvim je inače citirani kolumnista sklon). Kod Špenglera postoji čitav niz civilizacija (kultura). Zapad je samo jedna civilizacija među mnogima. Nije superioran i nije nikakav vrhunac; besmisleno je i nemoguće govoriti o civilizacijskoj superiornosti ili inferiornosti. Civilizacije su nalik na biljke, različite među sobom, koje rastu na određenom tlu. Rastu do neke određene granice (ne beskonačno), cvetaju i umiru na koncu. Da bi na njihovom mestu iznikle nove.

Svaka od njih ima sopstveni unutrašnji razvoj, i sve su međusobno nesvodive. Zapadna civilizacija je „faustovska“, to je njena skrivena, unutrašnja istina. Špengler, u stvari, nastavlja da razvija ideje ruskih mislilaca Danilevskog i Leontjeva. Civilizacije su –  za Danilevskog, Leontjeva i Špenglera – svaka za sebe, živi organizmi. A živi organizmi, bez izuzetka, jesu smrtni. I svaki nosi u sebi klicu sopstvene propasti.

Pojam „čovečanstva“ je samoobmana, fikcija epohe prosvetiteljstva – zapadnog, „faustovskog“ ciklusa istorije Evrope, koji je ujedno i završni ciklus razvoja evropske civilizacije. Zapad umire, konstatuje Špengler s neumoljivošću lekara nad posteljom samrtnika. Uostalom, pojam „čovečanstva“, zapaža Britanac Alister Kruk, pojam koji teži univerzalnim vrednostima, nikad nije postojao u evropskoj tradiciji: „Bilo je samo ljudi (naroda): Grka, Rimljana, varvara, Sirijaca i tako dalje. Ovaj pojam stoji u očiglednoj suprotnosti sa univerzalnim, kosmopolitskim `čovekom`.“

U SENCI GILjOTINE
Pojmovi „čovečanstva“ i „progresa“ su proizvodi prosvetiteljskog uma, zaključuje Kruk, i oba potiču „iz istog stila mehaničkog, jednosmernog mišljenja koje je evoluiralo u Evropi tokom vekova, a koje je nepokolebljivu svest o sigurnosti i ispravnosti dodelilo zapadnoevropskom misliocu“. Tu važi deviza: „Mi (Zapad) govorimo istinu, ostali samo brbljaju i lažu“.

Osim skrivene „klice propasti“, postoji i „crv sumnje“: onaj koji, malo-pomalo, nevidljiv, nagriza i razjeda političke ideologije, projekte i velike filozofske sisteme. Da li je zapadnoevropski mislilac obavezno, uvek i svuda, u pravu? I da li je uopšte dozvoljena sumnja u ispravnost njegovih filozofskih i ideoloških konstrukata, pošto ga istorija, sklona skandalima i neočekivanim preokretima, sve češće demantuje?

Potrošnja (1836, ulje na platnu), Tomas Kol

U liberalizmu očigledno nije. „Progres“ koji se razume sam po sebi je fanatična religija bez Boga, vera koja priziva „kraj vremena“ i novo „zlatno doba“. Temeljna dogma ne dopušta nikakvu sumnju. Liberalni mislioci su, zapravo, prvosveštenici slobode. Njihovi oponenti su „neprijatelji čovečanstva“, neka vrsta mračne senke „prosvetljenog čoveka“. A od njega (prosvetljenog) se očekuje izbavljenje.

Britanski filozof Džon Grej (u knjizi Crna misa) primećuje da je „svet u kojem smo se našli… zakrčen ruševinama utopijskih projekata“. Možemo da dodamo: i leševima miliona, a jedan od njih (svakako najuspešniji na „slobodnom tržištu ideologija“) je liberalizam, ideologija koja nije ništa manje totalitarna i nasilna od svojih mrtvih konkurenata, recimo fašizma.

Principi tolerancije – koje liberalizam ispoveda u svojoj ranoj fazi – u međuvremenu su prošli kroz svoju „orvelijansku metamorfozu“ i preobrazili se u instrumente gole represije. Cilj je, naravno, globalni „supermarket“ – oni koji mu se suprotstavljaju, bile to nacionalne kulture, „odmetničke države“, „sile osovine zla“, drugačije civilizacije i tradicije, rukovođene drugačijim moralnim i vrednosnim ključevima, jednostavno moraju biti uništeni, giljotinom ili bombama, svejedno. To je onaj deo „čovečanstva“ koji je „loš“, doslovce nepopravljiv, zbog čega ne zaslužuje da živi. 

„Cilj je globalno, kosmopolitsko društvo, oslobođeno religije, nacionalne kulture i zajedništva, roda ili društvene klase“, a da bi se do njega došlo ne biraju se sredstva. Čovečanstvo može biti usrećeno i protiv njegove volje a za njegovo dobro. Današnji liberali (globalisti) „možda izbegavaju giljotinu, ali su eksplicitno nasilni – samo na drugi način – kada se radi o progresivnom preotimanju narativa i društvenih institucija“. To je nešto čemu upravo prisustvujemo i što ne zahteva dodatna objašnjenja: u Americi, sa antitrampovskom i – još više – antiruskom histerijom, u Evropi sa otporom liberalnih elita nejasno shvaćenom populizmu. Galama propagandista je postala zaglušujuća.

Henri Kisindžer zaključuje da je osnovna greška Zapada njegova naivna vera u „istorijsku evoluciju“ (čovečanstva). Zapad je, na svoju nesreću, „poverovao da postoji neka vrsta istorijske evolucije koja će promarširati Evroazijom – bez razumevanja da će se taj marš negde na svom putu suočiti sa nečim veoma različitim od vestfalske ideje liberalno-demokratske i tržišno orijentisane države“. Ali Zapad se, mimo očekivanja, suočio sa veoma snažnim otporom. Uprkos svim pobedama, i dalje postoje oni – i to sve brojniji i glasniji – koji uporno govore ne.

Možda je sada poslednji trenutak da se Zapad oslobodi te „stare zablude“ o istorijskoj evoluciji? Ili je i za to prekasno? Srljamo li zaista u treći svetski rat? U najmanju ruku – a to je sasvim izvesno – danas živimo u „veoma opasnom periodu za čitav svet“. Analogija sa nacizmom kao „zlom kobi Nemačke“ je (skoro) potpuna. Liberalizam, koji pokušava da realizuje svoj Drang nach Osten (prodor na istok), zapravo totalitarnu vladavinu nad čitavom planetom, zaista je postao „zla kob čovečanstva“.

VOZ JE PRISPEO U STANICU
U svojoj autobiografiji Karl Gustav Jung govori o trenutku lucidnosti u kome je iskusio osećanje suštinskog nezadovoljstva, duboko osećanje unutrašnje praznine, prouzrokovano nemogućnošću da definiše vrednosti po kojima živi.

Uništenje (1836, ulje na platnu), Tomas Kol

To osećanje besmisla danas više ne pogađa samo izolovane i darovite pojedince, već postaje masovno, najpre na Zapadu, a potom i u „ostatku globalizovanog čovečanstva“. Prividno, u pitanju je istorijski paradoks: upravo su „nesumnjive pobede i uspesi liberalizma“ proizveli to nezadovoljstvo i osećanje posvemašnje praznine. Čovek je, u liberalnoj optici, biće nedostatka.

O tome osećanju govori ponovo Alister Kruk: „Danas se mnogi ljudi osećaju slično. Osećaju prazninu. Mnogi veruju da je posleratna era – a zapravo možda i sama epoha evropskog prosvetiteljstva – došla do svog logičnog završetka“. Drugim rečima, Zapad ipak više nije dobro. Progres, dalje kretanje ka jednom odredištu, postalo je i nemoguće i besmisleno. Osećanje optimizma je iščezlo. Budućnost više ne izgleda nimalo ružičasto.

Posle dugotrajnog puta ka udaljenom cilju, nastavlja Aleksandar Dugin u već pomenutoj knjizi, putovanja koje je zahtevalo žrtvovanje nekoliko pokoljenja, „voz je najzad prispeo u stanicu… Peron, stanična zgrada…“ Sve je, naizgled, tu i u najboljem redu: „Cilj je postignut, postavljeni zadaci rešeni… Progres je dostigao svoju krajnost.“

Postizanje cilja izaziva kod jednih osećanje uspeha, kod drugih osećanje razočarenja. Ili su oba osećanja pomešana. Dobrodošli u „vrli novi svet“. Stvarnost baš i nije onakva kakvom su je zamišljali. Da li je uopšte vredelo preduzimati tako dugo i naporno putovanje? Ono se odužilo na otprilike tri stoleća i plaćeno je milionima ljudskih života. „Bilo kako bilo, to više nije moderna, nije prosvetiteljstvo, nije nikakvo novo doba.“

Treba li se pomiriti s tim „vrlim novim svetom“, „ne upuštajući se u tančine i sumnje“? Realnost je takva kakva jeste. Ne treba cepidlačiti. To ipak nije nikakav raj, pa ni onaj liberalni, raj supermarketa, već samo njegova ružna, odvratna i nakazna karikatura. Nešto što, ruku na srce, više liči na pakao. Ali „crv sumnje“ je probuđen. I to više nije „klica propasti“, propadanje je već uzelo maha. Smrad, onaj uporni vonj iz lifta „koji nervira“, postaje nepodnošljiv.

Šta će nastupiti posle obećanog „liberalnog raja“? Njegovo obećanje se ispunilo, ali jedino kao poruga naivnim i lakovernim, kao sopstvena parodija. I ta se (liberalna) utopija upravo raspada pred našim očima. Pretvorila se u leš, mrtvo telo. Ili je to bila od samog početka. Mrtvorođenče.

Pustošenje (1836, ulje na platnu), Tomas Kol

To je užasavajuća stvarnost postmoderne. Mi danas živimo u nekom neodređenom interregnumu, „među-dobu“, ali znake nastupajuće epohe već možemo tražiti i čitati svuda oko sebe.

 

Naslovna fotografija: Statue „Neustrašiva devojčica“ i „Bik sa Volstrita“, Njujork, Menheten, 17. mart 2017.

 

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja ,,Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u