Na ovaj dan je pola grada kretalo prema crkvi. Prištinska sirotinja, profesori iz velikih stanova, poneki političar, mamurni stanovnici Studentskog grada i novopečeni vernici prolazili su kroz slično hladno jutro do Crkve Svetog Nikole. Gde su oni danas? Oterao ih je novi sistem, oslobodioci, mirovnjaci i nova realnost uspostavljena polovinom juna 1999. godine.
Veliki grad nije bilo lako uništiti, njegovi stanovnici pružali su različite vrste otpora: jedni godinu dana nisu izlazili iz svog stana, drugi su se lažno predstavljali, neki su se zaposlili kod stranaca, mnogi su živeli iza vreća peska i bodljikave žice u zgradi Ju programa i profesorskom naselju na Sunčanom bregu…
Najvažnije i najslobodnije mesto postala je gradska crkva, koju su srpski hrišćani izmolili od otomanskih vlasti u prvim decenijama devetnaestog veka. Kad u nju krene sudija Desa Lakićević obuče najlepšu haljinu kasnih sedamdesetih prošlog veka. Njen otac antifašista se prvog dana slobode 1945. vratio u Peć. „Prebacio je pušku preko leđa, uzeo nas za ruke i nazad preko Čakora”, ponavljala je svoju porodičnu priču i grčevito branila svoj stan. Kad su je konačno izbacili iz Prištine, plaćala je memljive sobičke u gračaničkom getu i tu, vanvremenski odevena, sedela na klupi, čitala „Politiku” i čekala svoj izgubljeni grad. Već neko vreme je nema na toj klupi.
„Marširala, marširala kralja Petra garda”, pevale su, u ovakvo hladno jutro, pesnikinja Darinka Jevrić i profesorka Mitra Reljić, okružene britanskim vojnicima Kfora što su ih pratili do Crkve Svetog Nikole. Natalija Tišma, koja je živela na nekoliko desetina metara odavde, strčala je i redom ljubila sedmoro svatova i ruske vojnike koji su autora ovog teksta i njegovu suprugu dovezli starim džipovima na venčanje. „Vaš sin treba da se zove Nikola”, ponavljala je i plakala od sreće. Umrla je u Gračanici, u limenom ruskom kontejneru, posle progona i pogroma 17. marta 2004. godine. Želju joj nismo ispunili.
Ilija Trajković je jedini od tih nekoliko stotina progonjenih, skrivanih i ubijanih ljudi koji je danas doneo slavski kolač. Bio je crkvenjak ovog hrama i njegov najveći strah je bio da mu se ne ugasi kandilo ispred svečeve ikone, a onda je, 17. marta, upaljena njegova crkva i kuća.
„Gde ste vi, Ilija, sada?”, pita đakon Vlajko Gođevac.
„Zar je važno gde sam? Kad nisam ovde – nigde sam”, odgovara Trajković pored slavskog kolača, koji mu je čvrsta veza sa izgubljenim gradom. Prištini se juče vratilo sto Srba, a iguman Fotije iz Devinih voda kod Zvečana ispred improvizovanog ikonostasa kaže da nas je sve „dopratio Sveti Nikola do crkve koja je biser ovog grada. Mi smo tražili Boga i našli smo ga ovde, sveti su ljudi koji ga slave i koji ga vole”, govori sa jakim makedonskim akcentom. Tu gde stoji spaljen je jedan od najlepših ikonostasa Srpske pravoslavne crkve, rad debarske duborezačke škole.
Ovogodišnji domaćin slave je u odsustvu, zove se Đokica Stanojević, predsednik je Udruženja raseljenih iz Đakovice. Nedavno su ga stavili na listu zločinaca i ne može da dođe na Kosovo i Metohiju. Njegovi zemljaci stigli su organizovano u Prištinu. Među njima je i Radivoje Popović. Doneo je svoje knjige i dnevnu štampu, koja ovde ne dolazi od trenutka kada su uvedene takse na srpsku robu.
„Srećan sam što se naš narod vraća i što smo tu, sa svojim najlepšim svetinjama”, kaže Popović. Dva italijanska vojnika Kfora stoje ispod ostataka fresaka koje su od paljevine i visoke temperature izgubile boju i izgledaju kao negativ. Napolju je plitak sneg, iz kojeg, na velikoj parceli iznad crkve, vire patrljci polomljenih krstova koje bi trebalo hitno zaštititi i sačuvati.
Nad slavskom trpezom stoji sveštenik Saša Mirković, peva se „Gusta mi magla padnala”, tmuran je dan, odlaze gosti Svetoga Nikole.
Izvor Politika, 21. decembar 2018.
