U Maloj sali Kolarčeve narodne zadužbine u Beogradu, 12. decembra, Miša Đurković, politikolog, filozof i direktor Instituta za evropske studije je održao predavanje „Hrišćanske osnove Univerzalne deklaracije u ljudskim pravima.
U usredsređenom, sadržajnom tour de force predavanju Đurković je predstavio jedan ogled iz intelektualne istorije ukazujući na genezu ideja, koncepata i diskursa i istorijske okolnosti koji su zajedno doveli do Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima koja je usvojena pre ravno sedamdeset godina (10. decembra 1948). Oslanjajući se na istraživanja američkog politikologa Semjuela Mojna (Samuel Moyn) Đurković je ispitao uticaj personalističke hrišćanske filozofije i hrišćansko–demokratskog nasleđa na formulisanje ideja koje su svoje ovaploćenje našle u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima.
Sadržinski ovo izlaganje bi se moglo razložiti u nekoliko celina: prvo, predočen je istorijski kontekst donošenja Deklaracije i istorija njenog donošenja; ispitane su ideje koje su formulisane u prvoj polovini 20. veka pretežno u francuskoj intelektualnoj sredini koje su, nakon iskustva Drugog svetskog rata, vijugavim putem uvršćene u Deklaraciju i na kraju je predočeno kako su se izvorna utemeljena Deklaracije – njeni filozofsko–teološki koreni – izobličili već od 60–ih godina do danas kada je teško uopšte nazreti prvobitna idejna opredeljenja njenih tvoraca. Reč je o svojevrsnoj intelektualno-društvenoj uzurpaciji nečega što je imalo hrišćansko utemeljenje i prevođenje u onaj oblik koji danas često ima antihrišćansko obeležje!
Po svom sadržaju ovo predavanje bi se moglo svrstati u oblasti istorije ideja, posebno istorije zapadnohrišćanske misli u jednom istorijskom razdoblju, i intelektualne istorije u širem smislu koja prati međuzavisnost društvenih činilaca i idejnih kretanja. Đurković je predavanje posvetio svom nedavnom preminulom prijatelju Jovici Kovačeviću.
Đurković je ukazao da se danas „priča o ljudskim pravima svodi na instrumentalan, ideološki oblik“. „Danas su ljudska prava prerasla u neku vrstu sekularne religije“, ukazao je Đurković, „pa čak ima onih koji tvrde kako ljudska prava treba da budu supstitucija onoga što je nekada bila religija“. Ova prava danas se shvataju na izrazito individualistički način ali tu je posredi suštinsko zastranjenje od njihovog izvornog utemeljenja. Ovaj pravac tumačenja ljudskih prava koji je, prema Đurkovićevom objašnjenju, na tragu rimskog prava i kartezijanskog individualizma nadvladao je od 60–ih godina.
Oslanjajući se na Mojna Đurković je ukazao da u vreme konceptualnog uobličavanja ljudska prava nisu shvatana kao deo radikalne i revolucionarne tradicije „već da su štaviše bila povezana sa ozbiljnom obnovom konzervativizma tokom 40–ih godina, te personalizma i hrišćanske demokratije“. Đurković je razjasnio kako je ideja o neotuđivim ljudskim pravima u okvirima hrišćanskih denominacija imala dugu i složenu predistoriju. Na primer, u mnogim protestantskim tradicijama je postojao otpor prema ovom konceptu jer je navodno kršio ideju agapea, odnosno ljubavi kao osnovi hrišćanskog odnosa između ljudi.
Đurković je podsetio da je ideja prirodnih prava bila prisutna u hrišćanskoj misli još u srednjem veku, međutim, ova tradicija je dugo bila zatamnjena i potisnuta unutar čak i Rimokatoličke crkve u kojoj je potekla. Prosvetiteljski diskurs individualističkih ljudskih prava naišao je na snažnu kritiku posle Velikog rata i otpočeto je, kako Đurković navodi, u okvirima hrišćanskih crkava „veoma složeno spiralno kretanje ka obnovi tradiciji prirodnih prava koje je tek kasnije dovelo do pune afirmacije ideje ljudskih prava“. Ova tradicija je na kraju kodifikovana u nekoliko važnih dokumenta – Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948), Osnovnom zakonu SR Nemačke (1949) i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima (1950).
Najvažnija ličnost u ovom intelektualnom razvoju bio je francuski tomistički filozof Žak Mariten (1882–1973). U skorije vreme je ovaj posleratni diskurs i njegove korene rekonstruisao Semjuel Mojn. Tradicija prirodnih prava u okvirima hrišćanske filozofske misli, kako je rekao Đurković, posebno je artikulisana u radu „personalističke škole“ koja se vezuje za francuske mislioce Emanuela Munijea, Žara Maritena i drugih. Osnovna ideja njihovog rada bila je kritika buržoaskog društva koje izdvaja pojedinca iz svih društvenih odnosa, „odvaja ga od Boga, porodice i zajednice“, sa komunitarnih pozicija. „Munije je tražio duhovnu obnovu i sistem u kome će pojedinac kao Božija slika biti integrisan u sistem zajednica koje poštuju ljudsko dostojanstvo“, naveo je Đurković.
Đurković je rekao kako je personalistička filozofija bila razgranata u raznim pravcima i da im je zajedničko bilo što su u središte svoje filozofsko–antropološke, društvene i moralne misli stavili koncept čoveka kao persone. Mojne je ukazao, prema Đurkovićevim rečima, kako sve do 1942. ni Munije ni Mariten „ne pominju ideju ljudskih prava kao pojedinačnih prava već isključivo obnavljaju ideju prirodnog zakona i ljudskog dostojanstva“. Munije je verovao kako pojedinačna ljudska prava predstavljaju ostatak buržoaskog shvatanja sveta.
Kao važan korak ka reafirmaciji ideje prirodnog prava Đurković je označio pozni pontifikat pape Pija XI (1922–1939) koji je u dvema enciklikama – Mit brennender Sorge (Sa gorućom zabrinutošću) iz 1937. i Divini Redemptoris iz 1939. – koristio vokabular personalističke filozofije i pojmovnu mašineriju tomizma. On je u ovim dokumentima osudio tadašnje totalitarističke ideologije i njihove prakse – eugeniku, eutanaziju, razvrstavanje ljudi u razne inferiorne grupe a reafirmisao je svojinu kao jedno od prirodnih prava. „Čovek kao ličnost, persona, ima prava koja je dobio od Boga i koja moraju ostati u odnosu na kolektiv van domašaja bilo čega što bi nastojalo da ih poriče, ukine ili zanemari“, podsetio je Đurković na reči iz prve enciklike. Imon de Valera, vođa irskih revolucionara uvrstio je ovaj koncept u Ustav mlade Irske republike. Pije XII, novi papa, pravio je otklon u odnosu na ove ideje kako bi proširio manevarski prostor crkve u novim uslovima ali je, kako je rekao Đurković, u Americi personalistički diskurs nastavio da se snažno razvija.
Mariten je tokom svog rada u Americi insistirao na, pored afirmacije ljudskih prava, i na afirmaciji demokratije.Čak je i Munije, naveo je Đurković, ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata u svoj personalizam uključio diskurs ljudskih prava ali je zatim „počeo da napada Maritena sa pozicija krajnje levice“. Đurković je ukazao kako se ovaj diskurs širio pa je, na primer, tokom suđenja u Nirnbergu uveden pojam „zločina protiv čovečnosti“ što je poteklo od Munijeovog učenika Fransoe Demontona koji je bio na čelu francuskog tužilačkog tima. Prema Đurkovićevim rečima osim Maritena veliki značaj u ovoj stvari imali su i Šarl (Čarls) Malik (1906–1987), libanski mislilac koji je odgajan u pravoslavnoj veri ali je vremenom prihvatio dosta elementa rimokatoličke personalističke filozofije i Rene Kasan (1887–1976), francuski Jevrejin sa izrazitim simpatijama za hrišćansku demokratiju, jurista i filozof. Đurković je podsetio da je paralelno sa ovim procesom teklo i stvaranje Evropske zajednice kada su pretežno hrišćanskodemokratske vlade, vodeći obnovu svojih država, stvarale jedinstven evropski prostor. Njihove ideje uključene su u Evropsku konvenciju o ljudskim pravima koja je bila izrazito antimaterijalistička (što je Đurković podvukao kao, iz sadašnje situacije, svojevrsni kuriozitet) i Osnovni zakon SR Nemačke koji je značajan jer je pokazao da su i protestanti prihvatili personalistički diskurs.
Ovi ljudi „verovali su da stvaraju jednu vrstu obnovljene hrišćanske zajednice“ uz oštru kritiku „buržoaske individualističke i materijalističke civilizacije“, ukazao je Đurković. On je ukazao da se po Mojnu ovde odigrao ključni prelaz od „individue ka ličnosti“. Od šezdesetih godina počinje radikalan obrt kada je, rekao je Đurković, ovaj diskurs zanemarivan a vremenom i pervertirano izobličen. „Kako izgleda razvijena, suptilna i gotovo sholastička filozofska osnova ovog diskursa može se videti u četvrtom tomu Maritenove knjige ‘Čovek i država’ koje se bavi ljudskim pravima“. Đurković objašnjava da je Mariten branio pragmatičarski pristup prilikom donošenja Deklaracije ali je najvažniji doprinos njegovo insistiranje da se „prirodni zakon iz koga prava potiču shvati potpuno objektivno i realno u najboljoj tomističkoj tradiciji“. Đurković je obrazložio da je Mariten insistirao na „metafizičkom utemeljenju koncepta“ koja se nalazi u ideji prirodnih prava. „Ono što je u diskursu bilo pragmatsko vrlo jasno je tumačeno u teološkoj i metafizičkoj koncepciji tomizma“, rekao je Đurković. Đurković je obrazložio da Meritenovo gledište podrazumeva da se prirodni zakon ne da otkriti razumom – razum ga samo obrazlaže i razrađuje – već sklonošću (intuicijom). „Svaki pozitivni zakon svoj legitimitet može da dobije na osnovu ovog prirodnog zakona“, objasnio je Đurković Maritenovo gledište. Mariten je bio izraziti moralni realista.
Maritenu je po Đurkovićevim rečima bilo važno da pomiri stara i nova prava – porodična prava tako ističe kao starija od političkih i pozitivnih prava. Mariten je smatrao da i međunarodno pravo crpi snagu iz prirodnog prava.
Đurković je zatim prešao na objašnjavanje puta između ovih ideja i njihovog ovaploćenja u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima. Prema njegovim rečima užasi Drugog svetskog rata dali su povod za preispitivanje prosvetitaljske paradigme po kojoj će se posle „raščaravanja sveta“ čovek uzdići do vrhunca svojih mogućnosti, oslobođen metafizičkih starudija koje su ga sputavale. Međutim, kako se pokazalo, kada je lišen tim natprirodnih utemeljenja, kad se ostavi samom sebi pokazao je „najgore crte svoje prirode“. Užasi Drugog svetskog rata pokazali su da je „lišavanjem božanskog utemeljenja čovek sebe sveo na animalnu prirodu, lišio dostojanstva i sakralizacije te na taj način omogućio nekim ljudima da druge pripadnike iste, svoje, vrste smatraju kao potrošni materijal“, ukazao je Đurković. Po njegovom gledištu nije bilo potrebno samo vratiti ljudsko dostojanstvo već i da se ljudsko bitisanje utemelji u „tabuisanim prostorima natprirodnog, transcedentnog, odnosno u Božanskom prirodnom zakonu“.
Personalistička filozofija bila je, kako je rekao Đurković, najbolji filozofski okvir koji je u sebi sadržao ova stremljenja. U okvirima UN formiran je Sekretarijat, odnosno komisija od osamnaest članova koja je trebala da popiše globalni spisak prava. Na čelu komisije je bila Eleonora Ruzvelt, supruga upravo preminulog američkog predsednika. Komisija je bila međunacionalna i međukonfesionalna ali je, po kasnijim rečima Čarlsa Malika, personalistima uspelo da u završni dokument uvrste svoje ključne ideje.
Prema Đurkovićevim rečima u radu Sekretarijata koji se prvi put sastao u januaru 1947. od velikog značaja bili su Eleonora Ruzvelt, francuski predstavnik Rene Kasan, kanadski predstavnik Džon Hamfri i kineski Čun Čang. Intelektualni pravac komisiji su određivali Malik i Čung koji je predlagao da se komisija posveti izučavanju i konfučijanskog nasleđa.
„Ako ne istaknemo pravu prirodu čoveka, njegov um i duh, zaštitimo ih i promovišemo borba za ljudska prava biće obična sramota i ironija“, naveo je Đurković Malikove reči. Prvi nacrt napravio je Džon Hamfri i on je bio popis četrdeset osam oblasti prava sa podrobnim objašnjenjima što je zajedno bilo više od četiri stotine strana materijala. Hamfri je počeo od kanonskih dokumenata zapadne civilizacije kojima su utvrđivana čovekova prava – od Magna karte, preko Deklaracije nezavisnosti, Bil of rajts i drugih.
Rene Kasan, nastavio je Đurković, je u junu sastavio verziju dokumenta koja je imala preambulu, šest uvodnih i 36 sadržinskih članova. U Ženevi u decembru je održan novi sastanak komisije. Komisija od četiri člana je počela da uređuje konačni nacrt. Došlo je u ovo vreme, podsetio je Đurković, do spora između Malika i Kasana zbog Arapsko–izraelskog rata 1948. godine. Međutim, oni su uspeli da sarađuju oko nekih ključnih tema ovog dokumenta. Osim toga, sovjetski predstavnici su stalno pravili probleme zbog čega ih je Ruzveltova optuživala da hoće da upropaste celu stvar.
Na kraju je odlučeno, rekao je Đurković, da se dokument od „međunarodnog“ preimenuje u „univerzalan“ da bi imao što širi opseg. U decembru 1948. nacrt je prihvaćen a pred Generalnom skupštinom obrazlagao ga je Čarls Malik. Osam država je bilo uzdržano, među njima i Sovjetski Savez i Jugoslavija. Đurković je rekao kako je jedna od uzdržanih bila i Saudijska Arabija kojoj je smetalo navođenje prava da se promene ubeđenja, uključujući religiju. U to vreme to je smetalo i Švedskoj gde je bilo zabranjeno napuštanje luteranske religije!
Preambula Deklaracije, rekao je Đurković i njen prvi član – „sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravila“ – odlslikavaju uticaj personalističkog učenja. Đurković je naveo kako su personalalisti insistirali na afirmaciji dostojanstva prvo a onda na popisu pojedinih prava. Danas, kako je rekao, kada transhumanistička učenja osporavaju posebno ljudsko dostojanstvo jasno se vide specifičnost i značaj ovog koncepta. Drugo važno personalističko učenje koje je našlo svoje mesto u Deklaracije je razumevanje čoveka kao „komunitarno definisane osobe“. Čovek je sagledavan kao značajan po sebi ali i u velikoj meri konstituisan preko svog učešća i bitisanja u zajednicama (u pitanju su članovi 16 i 18). Protiv ova dva člana bile su neke zemlje koje su oličavale „duh modernosti“, među njima SSSR i Velika Britanija.
Malik je, kako je rekao Đurković, posebno žestoku borbu vodio za šesnaesti član. U pitanju je član koji definiše porodična prava, protiv koga se sada vode žestoke borbe (stav 1 – brak kao odnos muškarca i žene i stav 3 gde se određuje porodica kao prirodna zajednica koja se štiti od društva i država). Đurković je ukazao da izmene porodičnog zakonodavstva u Srbiji jasno idu protiv ovog člana. Iz SAD i Velike Britanije su negirali kako porodicu treba posebno isticati s obzirom da su ta prava već definisana u okvirima prava na udruživanje. Kako je Đurković naglasio jedan od najvažnijih elemenata personalističkog socijalnog (pa i Malikovog) učenja bilo je isticanje „posredničkih institucija“, odnosno onih oblika zajednica i praksi kojima je čovek lojalan (od porodice, preko verske zajednice do radnog mesta) a koje nisu država. „Gde i kada smo mi zaista slobodni i humani? Zar nije tačno da uživamo najdublju i najistinitiju slobodu u našoj porodici, crkvi, u intimnom krugu prijatelja, kada smo uklopljeni u radosne oblike života naših ljudi“, podsetio je Đurković na Malikove reči. „Ove posredničke ustanove između države i pojedinca jesu stvarni izvor naše slobode i naših prava“.
Đurković je istakao i važnost osamnaestog člana koji definiše i verska prava i koji je pod direktnim udarom antidefamacijskog zakonodavstva. Kao jednu od izuzetno zanimljivih osobenosti Deklaracije, Đurković je istakao izbegavanje bilo kakvog spomena manjinskih prava. Objasnio je da je razlog izrazita zloupotreba manjinskog diskursa u slučaju napada Nemačke na Čehoslovačku. Međutim, poslednjih decenija se posebno insistira na manjinskim ljudskim pravima iako se u deklaraciji, rekao je Đurković, kolektivna prava vezuju za personalistički diskurs. SSSR i neke zapadne sekularne zemlje tražile su da se ne spominju nikakva verska prava kao i (u slučaju SSSR-a) da se prizna „pravo na ateističku propagandu“. Na kraju je postignut kompromis i zajedno sa članom dva definisana široka verska prava.
„Svako ima obaveze prema zajednici u kojoj je jedino moguć slobodan i pun razvitak“ (član 4) je krcat, kako je ukazao Đurković, komunitarnim značenjem i potpuno odudara od današnjih društvenih tendencija gde se, na primer u vaspitanju dece, insistira na njihovim pravima ali ne i na obavezama. Velika bitka, kako je rekao Đurković, vodila se i oko izvora prava. „Konačno, postoji njihovog izvora, odakle ona dolaze. Da li ih je dodelila neka spoljašnja, vidljiva moć, poput države ili UN, tako da mi ono što je sada dodeljeno nekada prosto može biti oduzeto. Ili ona pripadaju mojoj prirodi tako da ako su povređena na bilo koji način ja prestajem da uopšte budem ljudsko biće. Ako pripadaju mojoj suštini zar onda ne bi trebala da budu utemeljena u vrhovnom Biću koje bi kao gospodar istorije moglo da garantuje njihovo znanje i stabilnost“, govorio je Malik 1948. godine.
Ovaj dokument, prema Đurkoviću, ostao je najvažniji spomenik hrišćansko–personalističkog pristupa ljudskim pravima. On je ukazao na kraju da je od šezdesetih godina ideja ljudskih prava doživela temeljno filozofsko, metafizičko i društveno preoblikovanje. Novi diskurs nema nikakve veze sa izvornim značenjem ljudskih prava i prvobitnim namerama tvoraca Deklaracije i zapravo je često njima direktno suprotstavljen. Đurković je naveo reči Rodžera Skrutona, britanskog konzervativnog filozofa, koji je ukazao da je „religija ljudskih prava“ sada osnov novog totalitarizma koji često ima antihrišćanske namere. Čitav današnji diskurs ljudskih prava „četvrte generacije“, prema Đurkovićevim rečima, ide direktno protiv nekih od osnovnih postulata Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.
Đurković je na kraju izlaganja ukazao da je važno podsetiti se izvora Deklaracije u hrišćanskoj tradiciji i nastojati da se to utemeljenje reafirmiše koliko je moguće u sadašnjim okolnostima kako bi ljudska prava dobila smisao „i odgovorni okvir primene“ umesto da budu instrument za razaranje pojedinih društava i čitavog međunarodnog poretka.
„Površni ljudi su ismevali klasične vekove vere. Danas oni plaćaju cenu svoje bezverne površnosti. Opasno je zaboraviti um i duh čoveka i ismevati se Logosu“, govorio je Malik. Malik je prema Đurkovićevim rečima ratne patnje i stradanje video kao posledicu ovog „ismevanja Logosa“ i dao je sve od sebe da se taj proces zaustavi i da se povrati okvir koji čoveku daje svetost i dostojanstvo.
Đurković je na kraju upozorio da izgleda da ponovo stupamo u vreme kada se gaze i božanski okvir i dostojanstvo čoveka ponovo vraćajući paganizam, eugeniku i manipulaciju ljudskim genetskim materijalom.
Autor Miloš Milojević
Izvor Stanje stvari, 23. decembar 2018.
