Ž. Rakočević: Kad Albanci proteruju Hrvate

U proteklih dve i po decenije broj Hrvata u kosovskom selu Janjevu je od 6.000 sveden na današnjih dve stotine osoba

Na kraju kosovske ravnice, u jednoj uvali, kao u nekom davno isušenom fjordu, nalazi se selo Janjevo. Slavni srednjovekovni brodovi Dubrovčana plovili su po celom poznatom svetu, a karavani trgovaca išli su duboko u kontinent, najčešće sigurnim putevima, preko Kotora, glavne luke i kulturnog centra države Nemanjića. Držali su trgove u Novom Brdu, Prištini, Lipljanu, a sa opadanjem rudarstva i zapuštanjem srebronosnih žica u doba Osmanske imperije dubrovačke kolonije se povlače ili ostaju kao posebne zajednice. U zavetrini, okružena okomitim brdima, preživela ja velika grupa katolika Janjevaca ili Dubrovčana, kako vole da kažu. Danas njihovo vekovima sticano imanje liči na mesto strašnog brodoloma. Iz provaljenih kuća ispadaju stvari koje niko nije želeo da ukrade, nikome ne trebaju.

Usred ove pometnje, potpuno prirodno, uredan i organizovan, živi jedan čovek i brine za svaku dušu u Janjevu. Juče, na Badnji dan, njegovoj pastvi u petnaest do šest isključena je struja. Došla je tek iza podneva, kada su zavapili: „Don Mate, zovi nekoga da nam puste struju!” I tako, već dve decenije don Mate zove da mu puste struju koja, nekim čudom, nestaje upravo na velike praznike. Tada on zove sve: od lokalnog električara do premijera Kosova. „Događa se to redovito uz blagdane. Ja nisam živčan zbog toga, naše je svjetlo Isus, on dolazi da rasprši svaku tminu ljudske duše”, govori mirno i bez gneva. Navikao je da nema vode, priča kako ga rodbina u Zagrebu u čudu gleda kada se, tamo kod njih, uplaši da će nestati vode ili kada opominje da se zatvara česma. „Koliko ima gladnih, koliko bez ogreva… Ljudi koji nemaju su naš dar od Boga da se opomenemo kakvi treba da budemo.” Reklo bi se da je većina normalnih i radosnih trenutaka vezana za ovog čoveka, rođenog u devetočlanoj porodici. Zato on savršeno razume malog Kristijana koji sedi za njegovom posnom trpezom i primećuje negde da se u njemu nalazi budućnost Janjeva i katolika na Kosovu. Zvonik i crkva Svetog Nikole liče na jarbol nasukanog broda, a don Mate piše stihove na janjevačkom govoru: „Izgljeda je uzrelo grojze.” U crkvu u dimijama dolaze starice, govore prizrensko-timočkim dijalektom i pevaju pesme o moru – proslava Božića može da počne.

Srpski lekar Zvonko Stašević ovde je poseban gost: zna svaku kuću, samoću staraca, zaboravljene bolesnike čiji su delovi tela otpadali dok ih je previjao. Pamti očaj sirotinje kojoj su pokradeni stoka i pokućstvo. „Sanjala sam te noćas, doktore, sa železom iznad glave”, govorila mu je starica Marta Jozić. „Kakvo sad železo, šta to priča baka?”, čudio se dr Stašević, jer nije znao šta je „železo”, pa su mu objasnili da je to onaj krug od gvožđa koji se nalazi iznad kipova u katoličkoj crkvi Svetog Nikole. Bilo mu je konačno jasno da je sanjan sa oreolom iznad glave. Ostaci velikih i radnih porodica, videli su u ovom nasmejanom čoveku svog raseljenog srodnika kom se nadaju, a koji nikako ne dolazi. Na pitanje koja je najteža bolest Janjevaca, on odgovara: „Samoća! Na sirotinju su navikli i ne stide se. Gde je sirotinje, tu je i poštenja.”

Različiti podaci govore da je u proteklih dve i po decenije broj Hrvata ovde od 6.000 sveden na današnjih dve stotine osoba.

„Idite u Hrvatsku, ovo nije vaša država”, poručuju im Albanci. „Ovde sam se, što se vikav, rodio. Što ću ja u Hrvatsku?”, kaže Franjo Karamatić. Kad se život obesmisli onda se ponudi pet do šest hiljada evra za kuću i imanje. U taj novac uključeni su vekovi života, posebnosti i odanosti katoličkoj veri. Taj odnos se najpre vidi u uređenosti platoa na kome se nalazi Crkva Svetog Nikole, a prema njemu su okrenuti balkoni sa kojih se mogla pratiti misa. Neki davni orijentalni već su potpuno propali, a poneki kameni, sličan kakvom morskom balkončiću, još se drži na opljačkanoj kući, polomljenih stakala i provaljenih vrata.

Ispred kuće Glasnovića ima neke živosti. Kristina je drugi razred srednje škole, koju pohađa u susednom srpskom selu Donja Gušterica. Unosi drva u starinsku kuću da večeras kod jaslica koje simbolizuju Božić bude toplo. Cima Glasnović nekud odjaha konja. Preko puta njenog ruševnog i sirotinjskog doma Albanac je podigao bizarnu vilu na nekoliko spratova, radi u Nemačkoj, ovde je došao iz susednog sela Androvac. Janjevci su, nasledivši ideju i tradiciju rudarstva, nastavili da u svojim malim kućnim livnicama prave predmete od metala, kasnije plastike, i da ih nose po vašarima, trgovima cele bivše Jugoslavije. Odmah iza crkve, odavno stoji livnica u porodičnoj kući Ćibarić, izrađivali su lepa kandila za pravoslavnu crkvu Svetog Nikole u Prištini, sagorela su zajedno sa hramom u pogromu 17. marta 2004. godine. Đulijeta Ćibarić je tog dana bila u bolnici u Kosovu Polju. Zgradu su zapalili albanski ekstremisti i dok je gorela Đulijeta je, sa ostalim pacijentima, u pidžami bežala kroz prozor da spasi živu glavu. Njeni najbliži, brat Pero i bratanci Kristijan i Josip, već odavno nisu tu. Stara livnica čeka da se vrate.

U Letnici, drugoj velikoj katoličkoj župi, jedva da je ostalo 35 Hrvata, uglavnom staraca. Poštovani i čudotvorni kip Gospe Letničke bio je do sukoba mesto okupljanja i vere pet hiljada lokalnih Hrvata. Uporni i hrabri Froka Dokić, vlasnik restorana „Dubrovnik”, mučio se da opstane, da sačuva da mu ne sruše kafanu, jer su albanske opštinske vlasti pronašle da je 18 kvadrata izgrađeno van plana i dozvole. Bilo je očigledno da nije reč o urbanizmu, jer, kako neko reče, urbanista se ovde nije pojavio još od doba Rimljana. Autor ovog teksta pamti kako Froka Dokić preskače razlivene barice krvi, kako pazi da ne ugazi u krv svog zeta Milorada Šotića, koji je teško ranjen u glavu i u stomak na vratima „Dubrovnika”. Obilazio je oko krvavih mrlja svog zeta Srbina, a Albanac počinilac zločina oslobođen je zbog nedostatka dokaza. Ima u tom obilaženju neke teške i mučne simbolike. Za ljude ovih župa pravde nema, oni obilaze oko sopstvenih muka, rana, pljački i nesreća, oni trpe i nadaju se, jer je vera njihova istinska uteha, sloboda i život. To je retki svet koji na pitanje od čega živite odgovara: „Živimo od Boga!”

 

Izvor Politika, 25. decembar 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u