Vladimir Kolarić: Strategija raka i film „Kralj Petar Prvi“

Čekajući vreme kada ćemo dozvoliti sebi da se ne izvinjavamo zato što smo se branili, treba gledati ovakve filmove

Stanislav Krakov u svom memoarskom remek-delu „Život čoveka na Balkanu“ opisuje reakciju srpskih vojnika na Krfu na pojavu Dragutina Dimitrijevića Apisa. Ta reakcija je trepetna, puna jeze i divljenja istovremeno, tipična za pojavu nekoga kome se pripisuje velika ali skrivena moć. Vojnici ga otvoreno između sebe zovu nadimkom „ubica kraljeva“ (na kralja, nego kraljeva!) i to usred zaraćene monarhije. Sam Apis ima toliko drskosti i samouverenosti da pred strojem, pozdravljajući francuskog oficira sa kojim je bio u društvu, uzvikuje „Živela republika…“, sa provokativno naglašenom pauzom pre nego što će dodati reč „Francuska“.

U filmu „Kralja Petar Prvi“ u režiji Petra Ristovskog, međutim, Apis liči na smušenu i preplašenu budalu koju vojnici ne samo da ne prepoznaju nego i ne zarezuju. Regent Aleksandar deluje maloumno, kao neuspeo spoj Šojke iz serije „Sivi dom“ i Gruča Marksa, sam kralj Petar odaje utisak senilnog Gandija koji završava opevajući robovsku tugu u bluz interpretaciji pesme „Tamo daleko“, a o srpskim generalima, tim krpenim lutkama i manijacima, ili „nekom čoveku sa bradom“ koji bi trebalo da predstavlja Pašića, da ne govorimo.

Na radi se ovde o nužnosti glorifikacije ličnosti i događaja iz srpske istorije, a još manje glorifikaciji rata, makar i nesporno pravednog i odbrambenog. Pesimizam i defetizam, uostalom, legitimne su pozicije u odnosu prema velikim narativima i umetničkom predstavljanju kolektivnog iskustva, kao što je parodijski tretman istorijskih ličnosti legitiman poetički izbor. Problem je što ovde parodija nije namerna i dosledna, a pesimizam i defetizam nemaju snagu i dovršenost jasnog umetničkog i ideološkog stava prema materijalu, nego su proizvod u osnovi vanumetničkih okolnosti.

A vanumetničke okolnosti su takve da se svaka ideja, ako ju je uopšte i bilo, bez oklevanja žrtvuje nužnosti pribavljanja sredstava za proizvodnju filma, koja kod nas nije povezana ni sa tržišnim zakonima ponude i potražnje, ni sa postojanjem nekoliko jasno diferenciranih centara moći i interesnih grupa spremnih da ulažu u promovisanje ideja za koje veruju. Ovde je sve to stvar potrage za političkom ili kriptopolitičkom podrškom, koja se po pravilu završi u kalkulantskom opredeljenju da se „veže konj gde ti gazda kaže“ a da se pritom nikom ozbiljno ne zameri. To je posebno interesantno u vremenu kada kalkulanstvo pokušava da se predstavi kao svesno odabrana, osmišljena i jedino moguća strategija zavaravanja tragova.

I kako to već ide, gde nema ideje nema ni dramaturgije, pa i u ovom filmu imamo iznuđenu fragmentarnost, ilustrativnost, nedoslednost, dok se centralna metafora čarapa iz naslova knjige Milovana Vitezovića koja je poslužila kao pretekst za film, gubi u ništavilu, istom onom u kome se gube i preživeli junaci ovog filma, a sledstveno i svi mi, i cela naša istorija.

Nije bilo vredno ginuti, ništa se nije dobilo a propuštena je prilika da konačno postanemo normalna evropska država. Nije lako vlastodršcima koji, poput našeg aktuelnog predsednika, samo žele da zaštite narod od pogibije, pa šta god bilo ne samo sa državom, nego ni sa idejama, ma kojim i ma kakvim. Ako je to ono što želi da nam kaže ovaj film, onda u redu, ali nisam siguran da je to baš sve ono što se htelo.

Ali, ipak, treba biti pravedan prema ovom filmu, kao i svim tim filmovima i serijama na nacionalne teme koji nastaju poslednjih godina. Ako možda i tendenciozno promovišu jednu ideologiju nacionalnog pesimizma i defetizma, to je velikim delom slika nas sadašnjih i našeg poljuljanog istorijskog samopouzdanja, jednog kulturnog deficita, koji nastaje iz nedostatka volje da se odgovori na neka osnovna identitetska pitanja. Taj pesimizam i defetizam su naša dominantna nacionalna strategija poslednjih decenija, ali nije i jedina. Makar jedan relevantan film koji bi počivao na tim drugačijim strategijama, možda bi nas uverio da se ovaj novi talas kinematografije na nacionalne teme nije skuvan u jednom te istom loncu.

Ipak, ponovo, pravde radi, film ima svoju moć da evocira i oprisutnjuje i ovi filmovi i serije, pa i film porodice Ristovski, nas suočava sa pitanjima od kojih ne možemo pobeći i kojih smo sve svesniji. Više takvih filmova edukuje i publiku i stvaraoce i potencijalno im otvara apetite za nove, slobodnije i istinitije prodore u tretmanu ideja i vrednosti koje su od nas kroz istoriju stvorile ono što jesmo, i to jedan narod i jednu kulturu, a ne skup individua koje se slučajno našle na jednom prostoru u jednom odsečku vremena. Dijalog sa nasleđem je važan, a bolje je kad on nije zasnovan na imperativu otvorene kolonijalističke propagande, poput Dragojevićevog filma „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koja nikakav dijalog i ne nudi, već samo pokoravanje. A što se zanata i nedostatka samopouzdanja tiče, pa ništa nije niti može biti gore od već viđenih „Nemanjića“.

Čekajući vreme kada ćemo dozvoliti sebi da se ne izvinjavamo zato što smo se branili, treba gledati ove filmove. Uz svest da u pesimizmu i defetizmu nikada nije bilo istine i života, a da nacija, na odgovarajući način spakovana, predstavlja odavno proverenu robu za one koji nemaju hleba. I da će neprijatelj, kada iz više pokušaja ne uspe da vas pobedi „sleva“, sledeći put to pokušati „sdesna“, i da upravo to pokušava. A neprijatelj je isti, i ciljevi su mu isti, ne zavaravajmo se.

 

Izvor Stanje stvari, 26. decembar 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u