Američko povlačenje – novi početak za Siriju

U Siriji bi nakon američkog povlačenja mogao da se formira dosta opušteniji postkonfliktni poredak koji ne bi smetao čak ni Izraelu

Suprotno apokaliptičnim predviđanjima o sudbini Sirije nakon američkog „totalnog povlačenja“ koje je najavio predsednik Donald Tramp, ono što bi moglo da usledi je sveopšta relaksacija tenzija i jedan opušteniji postkonfliktni sirijski poredak u kojem bi čak i Izrael imao dosta razloga da bude zadovoljan. Kad je Pentagon i zvanično izdao naređenje za povlačenje iz Sirije, velika neizvesnost se okončala: Trampova odluka će biti implementirana. Pažnja se sada pomera ka povlačenju američkih trupa.

Nakon što je prošle nedelje telefonirao sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom (što je bio drugi put u sedmici) kako bi diskutovali o planu povlačenja, Tramp je rekao da će to biti „spor, intenzivno koordinisan odlazak“. Tursko saopštenje potvrđuje ovo: „Dva lidera su se složila da obezbede koordinaciju između svojih vojnih, diplomatskih i drugih zvaničnika kako bi izbegli vakuum sile koji bi mogao da rezultuje zloupotrebom povlačenja i tranzicione faze Sirije“.

U ponedeljak je Erdogan objavio da će američka vojna delegacija ove nedelje posetiti Tursku kako bi bili razmotreni detalji. Istog dana, turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu je u Ankari rekao da će putovati u Rusiju kako bi „razmotrio proces“ povlačenja američkih snaga.

NEĆE BITI VAKUUMA SILE
U realnosti, Turska će imati dijametralno različite razgovore sa SAD i Rusijom, pošto ove dve sile nisu baš raspoložene za međusobni razgovor. Za to vreme, turske snage su se skoncentrisale na granici sa Sirijom, a Čavušoglu je rekao da „planiraju da uđu u oblasti istočno od Eufrata što pre je moguće“. On je dodao da Turska „radi na obezbeđivanju garancija da neće biti vakuuma sile nakon što se Sjedinjene Države povuku iz Sirije, što bi terorističke grupe rado iskoristile“.

Zapravo, stvari nisu baš tako jednostavne – nikada i nisu bile u severnoj Siriji. Turske snage će biti previše razvučene ako okupiraju čitav deo teritorije istočno od Eufrata koji će SAD napustiti, što otprilike odgovara trećini državne teritorije Sirije. Kurdi i arapska plemena neće pozdraviti tursku okupaciju, dok bi ostaci ISIS-a hteli da iskoriste vakuum sile koji će ostaviti Amerikanci.

Pripadnici sirijske opozicije mašu zastavama u Azazu, na putu koji vodi za Afrin, 1. februar 2018.

Sirijska vlada je takođe odlučna u nameri da obnovi kontrolu nad čitavom državnom teritorijom, naročito u regionima istočno od Eufrata koji sadrže sirijske izvore nafte i vode. Kontrola naftnih polja je od vitalnog interesa za Damask, jer to pruža ogromne prihode. Pre rata, Sirija je proizvodila 387.000 barela nafte dnevno, od čega je 140.000 barela išlo u izvoz, a najveći deo toga je poticao sa istoka zemlje. Jasno je da istočno od Eufrata postoji eksplozivna mešavina politike, bezbednosti i nafte, što mora biti tretirano krajnje pažljivo. Očigledno je i da Turska ne može sama da reši ovu situaciju.

Ali od Rusije se može očekivati da odigra ključnu ulogu pregovarača-arbitra i garanta budućeg sporazuma. Postoji nekoliko mogućnosti. Rusija će morati da obuzda Tursku i spreči je da pošalje vojsku duboko u sirijsku teritoriju, uz uvažavanje legitimnih bezbednosnih strepnji Ankare zbog kojih ona teži uspostavljanju tampon zone duž granice sa Sirijom.

Prema tome, Rusija će morati da upotrebi svoj uticaj da natera Kurde da se povuku iz granične regije, dok istovremeno pomaže u pomirenju između Kurda i sirijske vlade na način koji region istočno od Eufrata vraća pod kontrolu Damaska.

PREGOVARANjE SA SLABIM KARTAMA
Kurdi će pregovarati sa slabim kartama, ali je dobra stvar što će u Rusima imati poznatog sagovornika, kao i to što su za dosadašnjih sedam godina rata uspeli da ostvare određeni nivo kohabitacije sa sirijskom vojskom u severnoj Siriji.

Problem nastaje ukoliko Turska pokuša da uvede borce sirijskih opozicionih grupa koje je mentorisala, i to sa namerom da ih trajno smesti u severoistočni region. Damask neće tolerisati bilo kakav korak Turske koji bi mogao da deluje kao teritorijalno širenje ili ponovno stavljanje poraženih opozicionih grupa u „aktivnu službu“, dok će se Kurdi boriti protiv bilo kakvog pokušaja Turske da kolonizuje njihove tradicionalne zemlje.

U poređenju sa tim, situacija bi bez problema mogla da se stabilizuje južnije, na sirijsko-iračkoj granici  kod Al-Tanfa, u kojem SAD imaju vojnu bazu i bezbednosni sektor prečnika 50 kilometara. Podrazumeva se da će sirijska vojska ponovo uspostaviti kontrolu nad rejonom AL Tanfa. To će značiti ponovno otvaranje autoputa koji povezuje Siriju sa Iranom preko Iraka.

Pripadnici Pete grupe za specijalne operacije SAD izvode vežbe u blizini grada Al Tanf na jugu Sirije

Paradoksalno, iako na prvi pogled deluje da je Turska „pobednik“ ukoliko Amerikanci odu iz Sirije, u realnosti turska zavisnost od ruske pomoći i dobre volje se samo uvećava. Ovo će postati još izraženije kada krene politički proces u Ženevi, a novi sirijski ustav, praćen izborima, bude sastavljen. Damask je zapravo taj koji će biti glavni „pobednik“ nakon što se Amerikanci povuku. Stabilizacija sirijske situacije postaje mnogo lakša sa spuštanjem zavese u predstavi tajnog američko-ruskog posredničkog rata u Siriji.

Kakav postkonfliktni sirijski poredak, odnosno kakvu novu Siriju možemo da očekujemo? Predsednik Tramp je tvitovao kako je Saudijska Arabija obećala da će finansirati obnovu Sirije. To implicira da SAD više ne stavljaju embargo na pomoć za Siriju. To se podjednako uklapa i u trend „readmisije“ Sirije u arapski svet. Naravno, to što su se sirijski ministar spoljnih poslova i njegov bahreinski kolega izgrlili na marginama sednice Generalne skupštine UN u Njujorku ovog septembra je bila senzacionalna vest. Od tada su arapske delegacije putovale u Damask kako bi pripremile obnovu diplomatskih misija. Ujedinjenih Arapski Emirati su u prvom redu onih koji nameravaju da ponovo otvore svoje ambasade u Damasku.

NAZAD U VRSTU
Ove nedelje je, sa zvaničnom posetom šefa sirijske obaveštajne službe Alija Mamluka Kairu i pozivom za gostovanje njegovom egipatskom kolegi Abasu Kamelu, napravljen veliki korak napred. Mamluk je član užeg kruga predsednika Bašara al Asada i on i Kamel su, prema pisanjima medija, diskutovali o „političkim, bezbednosnim i antiterorističkim pitanjima“.

Mamlukovi razgovori u Kairu su se odigrali svega nedelju dana nakon što je sudanski predsednik Omar al Bašir posetio Damask, što je bila prva državna poseta bilo kog arapskog lidera Siriji otkako je rat izbio 2011. godine. Alžir planira da pozove Asada na samit Arapske lige u martu, sedam godina nakon što je Sirija suspendovana iz ovog međunarodnog tela sa 22 člana.

Ono što upada u oči jeste da regionalni saveznici Sjedinjenih Država sa muslimanskog Bliskog istoka obnavljaju veze sa Sirijom uz prećutno slaganje, pa čak i aktivno ohrabrenje Vašingtona. Prilično je očigledno da Vašington ceni kako je poželjno da se sirijski režim pogura ka obnavljanju svoje tradicionalno šarolike regionalne politike, kako ne bi više bio pretežno zavisan od podrške Irana.

Budimo sigurni, Izrael sigurno pažljivo posmatra razvoj situacije. Uspostavljanje formalnog kontakta između obaveštajnih službi Sirije i Egipta mora biti od naročitog interesovanja za Izrael, koji u tome vidi potencijal za uticaj na Damask.

Hrišćanska četvrt u Damasku, 25. decembar 2018.

Ukoliko se ovi trendovi nastave, sasvim je zamislivo da bi do trenutka u kojem Izrael završava aprilske parlamentarne izbore i formira novu vladu, moglo da se desi da dobije sirijskog suseda daleko sličnijeg sebi nego što je to bio slučaj u proteklih par godina. A ukoliko se to desi, sporno pitanje iranskog „prisustva“ u Siriji iz Izraela se možda više neće percipirati kao egzistencijalna opasnost.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Asia Times

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u