Stepić: Postoji opasnost da se „katastrofalni srpski 20. vek“ nastavi i u 21. veku

Srpsko pitanje i geopolitička šizofrenija u 21. veku

Referat prof. dr Milomira Stepića za skup Jugoslovenska država: od ostvarenja „plemenite ideje“ do sloma „veštačke tvorevine“ održanog 1. decembra 2018. godine u Kući Krsmanovića u Beogradu, i to u organizaciji Instituta za političke studije, a povodom 100 godina od stvaranja jugoslovenske države.

Za opstanak Srbije, njeno funkcionisanje i očuvanje postojećeg identiteta mnogo je opasnije što je ona na putu da postane šizofrena tj. rastrzana zemlja.

Zemlja postaje „rastrzana“ kada se njeno društvo suoči sa krizom identiteta proisteklom iz uglavnom spolja generisane kolizije – na jednoj strani, naroda i njegove viševekovne nacionalne, verske, kulturne i geopolitičke tradicije, i na drugoj strani, povodljive, pokondirene, iskompleksirane i otuđene političke nomenklature, koja sebe smatra vrednijom, savremenijom i avangardnijom od naroda kome formalno pripada.

Ta elita, upitne stvarne vrednosti, ali u posedu poluga moći, nastoji da izvrši konverziju „demografske mase“ kojoj je načelu, prevodeći je u drugu, obližnju i navodno napredniju, podrazumeva se Zapadnu civilizaciju.

Iz takvog stanja kolektivne „razrokosti“, po pravilu, proističe sve dublja podeljenost i latentna nestabilnost društva, koja u ekstremno nepovoljnim uslovima može da preraste u nasilje, represiju i građanski rat.

„Rastrzana zemlja figurativno se prikazuje na dva načina – domaća elita predstavlja je kao zemlju-most između susednih civilizacija, čime želi da opravda svoje konvertitske težnje, dok se u inostranstvu doživljava kao sumnjiva, nepouzdana, prevrtljiva zemlja sa Janusovim licem.“

„Rastrzavanje“, kako konstatuje Hantington, nigde „do sada nije uspelo“, ali se koristi kao moćan geopolitički instrument, te izloženoj zemlji i narodu donosi ogromnu štetu – od narušavanja kulturne samobitnosti, do spoljnopolitičke dezorijentisanosti.

U obnovljenoj Srbiji taj proces traje od početka njenog oslobađanja od osmanske vlasti i sticanja autonomije, nastavlja se manje ili više izraženo od dobijanja nezavisnosti 1878. godine do Prvog svetskog rata, intenzivira se u vreme postojanja jugoslovenske države, slabi, ali se ne prekida u poslednjoj deceniji 20. veka, te se naglo pojačava od petooktobarske „obojene revolucije“ 2000. godine.

Da bi civilizacijska konverzija Srba i Srbije postigla uspeh, potrebno je da budu uspunjena tri osnovna preduslova:

1) Veći deo političke, ekonomske i intelektualne elite, naročito donosioci odluka, trebalo bi da je posvećen sprovođenju civilizacijskog preobraćanja, što u Srbiji jeste slučaj. Srpski državni čelnici dovode u pitanje vrednosti Pravoslavne civilizacije, naglašavaju prednosti pripadanja Zapadu, posvećeni su protestantskom pogledu na svet i radnoj etici, zalažu se za „promenu svesti“, zanemaruju sopstvene, a glorifikuju ideologe i teoretičare iz Zapadne civilizacije kojoj teže.

Takođe, ključni deo ekonomsko-finansijske i naučno-prosvetne nomenklature zalaže se za članstvo u evro-atlatlantističkim organizacijama (EU i NATO), nekritičko i bezuslovno prihvatanje postulata i zahteva koji dolaze iz Vašingtona, Brisela, Londona, Pariza i Berlina, poslovno i institucionalno povezivanje uglavnom sa centrima moći, firmama, ustanovama kulture, univerzitetima i naučnim institutima Zapada.

2) Srpski narod trebalo bi da je nedvosmisleno obavešten da se civilizacijsko preobraćanje sprovodi, da je saglasan s tim i da je posredstvom obrazovnih, kulturnih, medijskih i ideološko-političkih instrumenata „prepariran“ za taj poduhvat, što u Srbiji nije postignuto. Srbi, koji u Srbiji prema popisima stanovništva predstavljaju izrazitu demografsku većinu i izjašnjavaju se kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve (što znači da pripadaju Pravoslavnoj civilizaciji), apsolutno odbijaju konverziju iz Pravoslavne u Zapadnu civilizaciju. Štaviše, prema relevantnim istraživanjima neskloni su uključivanju u EU, a još manje u NATO. Uprkos prozapadne orijentacije srpske elite i njihovog nastojanja da isto sugerišu kao utilitarno odbacivanje mitomanije o „nebeskoj Srbiji“, a zalaganje za „zemaljsku Srbiju“, narod pruža žilav otpor „preumljenju“.

3) Neophodno je da civilizacija-primalac želi u svoje okrilje da prihvati zemlju-konvertita, što, sa stanovišta volje Zapada da inkorporira Srbiju, jeste samo prividno. Antisrpska politika Zapada je neupitna i kontinuirana, bilo da je prikrivena i manipulativna, bilo da je potpuno otvorena i nasilna. Od sloma SFRJ, Srbi, Srbija i srpske zemlje u celini izloženi su višedimenzionalnoj destrukciji koju Zapad sprovodi direktno, sopstvenim angažmanom, ili dopuštajući i podstičući srpske susede kao „podizvođače“. Zapadna civilizacija, otelotvorena u EU i NATO, eksplicitno je pokazala da Srbiju u svom sastavu vidi samo uslovno, tj. kao apsolutno pokor(e)nu, samooptuženu i samoprezrenu, izloženu populacionoj i resursno-ekonomskoj eksploataciji, teritorijalno smanjenu na bezopasnu, „pravu meru“ („fenomen 50.000 kvadratnih kilometara“), neokenanistički „obuzdanu“ i veštački uravnoteženu sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, te suprotstavljenu Rusiji. Tek takva, „Srbija na kolenima“, bila bi lak plen civilizacijskog preobraćanja.

Hantington je naveo nekoliko primera rastrzanih zemalja, čiji su se pokušaji konverzije, po pravilu, odvijali u pravcu pozapadnjačenja (Rusija, Turska, Meksiko…). Naveo je i načine njihovog otpora toku tog procesa, kao i razloge bezuspešnosti njegovog okončanja. Međutim, izostavio je tipičan hladnoratovski slučaj Grčke, gde su njen talasokratski geopolitički identitet i interes Zapada da ona bude deo Rimland-a, te potreba da se pacifikuje potencijalno poguban grčko-turski sukob, potisnuli vizantijsku baštinu i pravoslavnu pripadnost zemlje i naroda.

Takođe, Hantington nije bio u prilici da pomene posthladnoratovski konvertitski sindrom Bugarske, Rumunije, Gruzije i naročito Ukrajine. Izostavio je i Srbiju, što se može opravdati činjenicom da je u vreme nastanka njegove knjige (1996.) taj proces bio u zastoju.

Postoje brojni faktori koji pogoduju procesu transformisanja Srbije u rastrzanu zemlju.

Njen kontaktni geocivilizacijski položaj uslovio je duboke istorijske korene „rastrzavanja“. Apokrifno, a geopolitički manipulativno, pozicija Srbije često se definiše kao „istok Zapada i zapad Istoka“ (pripisuje se Sv. Savi), što bi prevarno trebalo da sugeriše njen „mostovski“ međucivilizacijski karakter – upravo kako to zastupaju preobraćanju sklone marionetske elite.

U stvari, Srbi i Srbija su samo „zapad Istoka“, ali su izloženi snažnom uplivu, često brutalnom nametanju rimokatoličkih uticaja iz susedstva, te brojnim spolja uvezenim ideološkim derivatima (komunizam, globalizam, evroatlantizam…). Ne bi trebalo izostaviti i posledice viševekovne islamizacije, koja je ostavila vidljive etno-demografske, identitetske i geopolitičke tragove „rastrzanosti“ u srpskom narodu i njegovom prostoru.

Ti uticaji se obnavljaju i pojačavaju sa globalnom „islamskom pretnjom“, formiranjem „Zelene transverzale“ i „Balkanskog geopolitičkog luka“, širenjem „Islamskog Heartland-a“ balkanskim vektorom, usmeravanjem neoosmanističke „strategijske dubine“ na balkanski sektor „bliske kopnene sfere“ i prodorom islamskih migranata duž „balkanske rute“.

Ideologija jugoslovenstva, stvaranje, trajanje i uništavanje jugoslovenske hibridne države, te recentna neojugoslovenska zastranjivanja, nesumnjivi su sinonimi srpske „rastrzanosti“. Pokazalo se da je „jugoslovenstvo negacija srpstva“ i da je „Jugoslavija nemoguća kao demokratska država“. Štaviše, monarhistička jugoslovenska država podrazumevala je ukidanje srpskih država Crne Gore i Srbije, civilizacijsko i geopolitičko prekodiranje srpskog činioca, anomaliju prozapadne orijentacije i stalno autodestruktivno popuštanje (uglavnom) Hrvatima da bi se ispunila spoljašnja potreba opstanka heterogene, neodržive države.

„Druga Jugoslavija“ geopolitičku prevrtljivost pokazala je već 1948. godine kada je sa istočne, proruske, kontinentalističke, „preskočila“ na zapadnu, proameričku, atlantističku stranu Gvozdene zavese.

Titoističko dokazivanje konvertitske pravovernosti platili su uglavnom prirodno rusofilski nastrojeni Srbi – Goli otok postao je surova paradigma obračuna sa „remetilačkim faktorom“.

Srbija, „okovana“ AVNOJ-skim granicama i „obuzdana“ sa dve pokrajine, našla se u dvostruko šizofrenoj poziciji – suprotno svom civilizacijsko-geopolitičkom identitetu našla se unutar antipravoslavne, antisrpske i antitelurokratske Jugoslavije, a zajedno s njom, iako na slovensko-pravoslavnim temeljima baštini neupitnu rusofiliju, u sastavu antiruskog (antisovjetskog) Rimland-a!?

Još naglašenija bila je „rastrzanost“ Srba izvan Srbije.

U Makedoniji i Crnoj Gori su dekretom nacionalno preimenovani, ali su, uprkos ateizaciji, ostali u pravoslavnom civilizacijskom krugu. U Hrvatskoj, kroz masovnu jugoslavizaciju i kroatizaciju, voljno-nevoljno učestvanje u partizansko-komunističko-hrvatskom „obračunu sa mantijašima“, te odricanje od ćirilice i srpskog, a opredeljenje za latinicu i srpsko-hrvatski/hrvatsko-srpski jezik, postepeno su se pozapadnjačavali (naročito tzv. urbani Srbi).

U Bosni i Hercegovini su teško „ostajali svoji“ jer su bili „između čekića i nakovnja“ demografski sve dominantnijeg muslimanskog i politički protežiranog hrvatskog činioca, koji su već tada bili u neformalnoj etničko-ideološkoj koaliciji.

Sa propašću SFRJ, kada je nestala varljiva, nametnuta i oročena koheziona moć ideologije komunizma i jugoslovenstva, Srbija i Srbi su u iznudici počeli da tragaju za zagubljenim, a nasušno potrebnim integrativnim principom. Logično, pronašli su ga u državotvornoj tradiciji, nacionalnoj samospoznaji i pravoslavnoj versko-civilizacijskoj pripadnosti. Ali, to je činjeno sa zakašnjenjem, konfuznije i neefikasnije od ostalih jugoslovenskih konstituenasa.

Sporost u trežnjenju od opijenosti jugoslovenstvom i oslobađanju od statusa taoca jugoslovenske države u korist pripadnosti srpstvu proizvela je recidive koji su (pre)dugo opstali.

Srbija se ni krajem druge decenije 21. veka još nije oblikovala kao istinska srpska nacionalna država, već je ostala jugolika rezidualna tvorevina, za koju bi, pre nego za Makedoniju, mogao da važi komplikovan naziv „bivša jugoslovenska republika“. O „rastrzanosti“ između jugoslovenstva i srpstva najubedljivije svedoči ustavno-pravno i političko-teritorijalno zadržavanje dve pokrajine uprkos njihovom destruktivnom delovanju na celovitost i funkcionalnost Srbije.

I posle više decenija od nestanka Jugoslavije sa političko-geografske karte Balkana i strašnih posledica njenog postojanja, a naročito negativnog „geopolitičkog bilansa“, u Srbiji su i dalje veoma prisutne javne manifestacije jugoslovenstva koje slabe njen srpski nacionalni karakter i indukuju identitetsku raspolućenost.

Veoma prisutna je mazohistička bolećivost prema etničkim kolektivitetima i republikama biše Jugoslavije, uprkos njihovom razobručenom antisrpstvu. Ispoljava se frapantno razumevanje za njihove interese (naročito hrvatske), iako su oni oštro suprotstavljeni srpskim. Izlazi se u susret primedbama suseda za poboljšanje statusa njihovih sunarodnika u Srbiji, iako ne samo da nema reciprociteta, već je položaj Srba izvan Srbije sve gori.

Nacionalnim manjinama se popušta gotovo na svaki njihov zahtev, čak i onaj koji se očigledno kosi sa ustavom, zakonima i bezbednošću države.

Zvanični Beograd, od početka razbi-raspada SFRJ do kosovsko-metohijskog problema, samoponižavajuće ne samo proklamuje, već i radi na „uravnoteženim rešenjima“, „postizanju kompromisa“ i „formuli da svi budu jednako (ne)zadovoljni“, dok se srpski postjugoslovenski suparnici drže samo sopstvenog interesnog maksimalizma. U unutrašnjem i spoljnopolitičkom delovanju Srbije i dalje, u „duhu samoporicanja“ i autošovinizma, još dominira jugoslovensko, umesto hitnog „povratka srpskom stanovištu“.

O recidivima jugoslovenstva i njihovim razornim uticajima na srpski narod i državu svedoči (pre)dugo opstajanje prefiksa ju, jugo, jugoslovenski u nazivima brojnih državnih i drugih značajnih institucija koji predstavljaju repere prepoznavanja i identiteta države. Tako se državna avio-kompanija zvala JAT (JAT-ervejz) sve do 2013. godine i tek tada je promenila ime u Er Srbija. Državna novinska agencija i dalje nosi indikativan naziv TANJUG (Telegrafska agencija nove Jugoslavije) još iz Jajca 1943. godine. I danas u centru Beograda postoje Jugoslovensko dramsko pozorište, Jugoslovenska kinoteka, Jugoslovensko rečno brodarstvo…

Diplomatska akademija Ministarstva spoljnih poslova Srbije, koja generacijama obrazuje i priprema zastupnike srpskih interesa u inostranstvu, nije nazvana po Jovanu Ristiću, Milovanu Milovanoviću ili, pak, grofu Savi Vladislaviću, nego po kontraverznoj partizansko-jugoslovenskoj ličnosti Koči Popoviću.

Ideologija nadnacionalnog jugoslovenstva se u kripto-obliku istrajno neguje u uređivačkoj politici propagandno veoma uticajne državne televizije, tj. medijskog javnog servisa RTS, u znatnom delu srpske kulturno-umetničke scene (uglavnom beogradske i vojvođanske), u obrazovno-naučnom sistemu – od školskih udžbenika, do fakultetskih nastavnih planova i programa.

U javnoj upotrebi primat se otvoreno daje latinici, koja je u Srbiji nametana samo u okupacionim i jugoslovenskim vremenima. Ima je mnogo čak i u službenoj upotrebi, iako je to suprotno ustavnim i zakonskim odredbama.

Savremeno institucionalizovano jugoslovenstvo ne bi bilo moguće da ga ne zagovara i sprovodi nominalno srpska, a faktički nacionalno otuđena „kompradorska elita“. Jedan njen deo jeste snobovska „klasa“, nastala naglim bogaćenjem u uslovima tranzicije u kombinaciji sa (in)direktnim stranačkim pozicijama, koja „prilagođavanjem realnosti“ želi po svaku cenu da zadrži stečene privilegije.

Drugi deo je iskreno „fasciniran Imperijom“ koju smatra nepobedivom, rezonujući da joj se, stoga, treba bez pogovora priključiti i podrediti njenim interesima, bez obzira što se oni kose sa srpskim.

Treću grupaciju čini „dubinska (duboka) država“ Srbije, tj. neojugoslovenska „šesta kolona“ – kohorte niže i više rangiranih državnih zvaničnika i službenika koji su na uticajna mesta „udomljeni“ zahvaljujući različitim vezama sa nekadašnjim „jugoslovenskim kadrovima“, a kojima je u nasleđe ostavljena „misija“ borbe protiv navodnog srpskog nacionalizma.

Ta raznorodna „nomenclatura serbica“ obuhvata i namnožene NVO i inostrane „agente uticaja“, karakteristične po otvorenom ili prikrivenom „rodomrzačkom“ delovanju. U njenom sastavu su još uvek „jugoslovenskim duhom“ prožeti pojedini intelektualci i neki stranački lideri, medijski zastupljeni nesrazmerno broju svojih sledbenika.

Pripadaju joj još vremešni bivši političari i „karijerne diplomate“ koji, defilujući štampom i televizijskim emisijama, pokušavaju da svoju nesposobnost u odbrani srpskih interesa opravdaju tezom o „Jugoslaviji kao dobrom rešenju“. Ne bi trebalo izostaviti nekolicinu nekadašnjih tzv. šezdesetosmaša i ultralevičara, koji se sada ističu evroatlantizmom, neoliberalizmom i ultrademokratskim entuzijazmom, a zbog prevelikog posrednog uticaja predstavljaju „Rišeljee srpske politike“.

4. SADAŠNjE I BUDUĆE POSLEDICE „RASTRZANOSTI“ SRBIJE
Proces civilizacijskog i geopolitičkog preobraćanja vidno je „načeo“ Srbiju, prvenstveno zahvaljujući njenom prozapadno orijentisanom društvenom „kremu“. Od početka 21. veka svaka sledeća politička „garnitura“, bez obzira na nominalni ideološko-stranački profil, sve čvršće vezuje državu za evroatlantske organizacije (EU i NATO).

„Prijateljstvo sa Rusijom“ navodi samo deklarativno – u okviru parole o „četiri stuba spoljne politike“ i da ne bi izazvala jači odijum javnosti. Pripadnost Pravoslavnoj civilizaciji uglavnom ignoriše, a sa stavovima Srpske pravoslavne crkve, štaviše, često je u sukobu u vezi ključnih nacionalnih pitanja (na primer, Kosova i Metohije). Srpska ekonomija, bezbednost, kultura, nauka, obrazovanje i sport odavno su u „paukovoj mreži“ suštinskog profilisanja, sistemskog situiranja i svekolikog vrednovanja podređenih kriterijumima i zahtevima Zapada.

Srbija jeste zašla u odmaklu fazu „rastrzanosti“, ali nije dostigla kritičnu tačku konverzije, posle koje bi reverzibilnost bila nemoguća. Uprkos snažnom i dugotrajnom pritisku iz SAD i EU, ona se tome, za sada, suprotstavlja zahvaljujući rezolutnom odbijanju osetne većine naroda i sve brojnije nacionalno samoodređene inteligencije da podlegne pozapadnjačenju. Uzrok tome delimično bi trebalo tražiti u njihovoj dubokoj srpsko-pravoslavnoj ukorenjenosti i žilavosti državotvornog nasleđa Srbije, koji su ipak raslabljeni višedecenijskim destruktivnim delovanjem jugoslovenstva i titoizma.

Savremeno odbijanje civilizacijskog i geopolitičkog preobraćanja znatno više je motivisano objektivnim doživljajem doslednog antisrpskog delovanja Zapada, koje traje već gotovo tri decenije – od Krajine do Kosova.

Pretvaranje Srbije u himeričnu, „rastrzanu zemlju“ sprovodi se dugo i sistematski, a za opstanak nacije i države proizvodi brojne, veoma negativne posledice. Potiranje autentičnog civilizacijskog i geopolitičkog identiteta može da je vremenom pretvori u političko-teritorijalnu jedinicu možda istog imena, ali drugačije suštine – slično savremenoj Crnoj Gori.

Konvertitski sindrom proizveo bi latentno anarhično, konfliktno društvo, sa snažno ispoljenim nepoverenjem u državne institucije. Nagomilan agresivni naboj prozapadnih preobraćenika lako bi mogao da se usmeri prema sunarodnicima koji su odoleli „preumljenju“. I obrnuto.

Naglo opadanje demografskih, kulturnih, ekonomskih, odbrambenih, razvojnih i drugih kapaciteta postalo bi neminovno i nezaustavljivo.

Razdor koji već postoji između prozapadne elite i većine srpskog naroda produbio bi se do nepomirljivosti, a raširio bi se i unutar samog raskorenjenog, dezorijentisanog naciona. Dalje narastanje „rastrzanosti“ dovelo bi do nesaglasja u vezi ključnih nacionalnih pitanja, u prvom redu adekvatnog društvenog/državnog uređenja i spoljnopolitičke orijentacije.

Logičan prioritet konstituisanja srpskih zemalja u celovitu srpsku državu ponovo bi ustupio mesto nekom obliku balkanske ili evropske nadnacionalne integracije, uprkos loših iskustava sa monarhističkom i titoističkom Jugoslavijom. U tom slučaju, „katastrofalni srpski 20. vek“ nastavio bi se i u 21. veku!

 

Izvor Fakti, 27. decembar 2018.

Pratite nas na YouTube-u