Jedan od većih „mrtvih uglova“ u tome kako američki bezbednosni aparat reaguje i formuliše politiku za pitanja iz evroazijskog hartlenda je način na koji je američka vlada odlučila da birokratski definiše region. Pre svega, kontinuirano guranje Rusije u diplomatske okvire proširenog biroa za Evropu je intelektualno ograničilo procene o poziciji Rusije u svetu, a ruske poteze pretežno stavilo u optiku evropskih sočiva.
Ne samo da se tako potcenjuje sposobnost Rusije da bude veliki igrač na Bliskom istoku, u južnoj i istočnoj Aziji, nego se i precenjuje važnost baltičke obale za rusku politiku. Anketirajte američke stručnjake i videćete da je na vrhu bilo koje liste predviđenih bezbednosnih rizika za 2019. opasnost od ruske inkurzije u baltičke zemlje, pa se tako kao zaključak dobija važnost daljeg jačanja severoistočne granice NATO-a. Istovremeno, birokratske linije koje su iscrtali Stejt department i ministarstvo odbrane odvajaju dobar deo Centralne Azije i pripajaju ga bilo rejonu Indije i Pakistana (u slučaju Stejt departmenta), bilo arapskom svetu i Iranu (kao što je slučaj sa Pentagonom). U oba slučaja, dobar deo srca Evroazije je sveden na drugorazredni status za američku pažnju i prioritete.
INTEGRISANI REGION
Zbog toga je izveštaj Globalni rizici za Evroaziju u 2019. koji je objavio Astanski klub važan korektiv. Kazahstan je jedna od najvažnijih čvorišnih država u svetu, odnosno kritični geografski konektor između ekonomija i sila azijsko-pacifičkog basena, južne Azije i Bliskog istoka, i evroatlantskog sveta. Politička i ekonomska diplomatija Kazahstana, silom prilika, mora da izbriše linije koje su Amerikanci iscrtali između Azije i Evrope, zajedno sa pretpostavkom da je Kina „istočnoazijska“ sila, a Rusija „evropska“. Kazahstan svoj portfolio vodećih partnera drži raznovrsnim i radi na tome da u njemu ne budu uključena samo dva neposredna velika suseda (Kina i Rusija), nego i zemlje Evropske unije i Sjedinjene Države, uz privlačenje Turske, Japana, Indije i Irana kao interesenata za nezavisnost i stabilnost Kazahstana.
Tako, kada Kazahstan posmatra svet i pitanje evroazijske stabilnosti, on polazi od premise integrisanog, povezanog regiona koji ne može da se izoluje od problema koji iskrsavaju u bilo kom od okolnih delova sveta. Klub je zato izdao svoju listu deset „najizvesnijih i najrazornijih rizika“ za Evroaziju u 2019, i to redom koji sledi.
Prvi je eskalacija konflikta između SAD i Kine. Bilo da ostane ograničen na trgovinska i ekonomska pitanja, ili se razbukti u „vrelije“ incidente (kao što su okršaji u Južnom kineskom moru), nema šanse da bi Evroazija mogla da izbegne negativne posledice toga, naročito ako jedna ili druga strana počnu da zahtevaju ekskluzivnu i punu podršku. Kritično značajan deo politike Kazahstana u proteklih 25 godina je bila veština prilagođavanja kineskim interesima, uz istovremeno proširenje odnosa sa Sjedinjenim Državama – a Astana bi bila užasnuta time da mora da bira između ova dva.
Drugi rizik je proširenje svetskih trgovinskih ratova – što direktno udara na nastojanje regiona da promoviše trgovinsku povezanost između različitih velikih centara svetske ekonomije. Dalje povlačenje Evrope i Sjedinjenih Država u ekonomsku autarhiju bi, na primer, eliminisalo deo smisla pojasa puteva, pruga i gasovoda duž evroazijskog prostora, što sve zajedno smanjuje interes za održavanjem stabilnosti u ovom delu sveta.
A treći rizik je onaj od velikog konflikta na Bliskom istoku koji bi destabilizovao region i prelio opasnosti u Evropu i Evroaziju zajedno. Štaviše, upravo u trenutku kada je toliko truda uloženo u izgradnju nove komunikacione infrastrukture, rizik od toga da će se ona koristiti ne za uvećanje trgovine i prosperiteta, već za širenje pretnji, pokazuje nivo ranjivosti sa kojim se evroazijske zemlje suočavaju na svojim ranjivim južnim granicama.
SISTEM NA GLINENIM NOGAMA
Samo se četvrta tačka tiče pogoršanja odnosa između Rusije i Zapada. U njoj se ne ignoriše osećanje opasnosti koje npr. Estonija ili Letonija imaju zbog Rusije, ali se procenjuje da su šanse za veliku eskalaciju između Zapada i Rusije ograničene usled mešavine ekonomskih inicijativa koje potiču od međuzavisnosti i opreza koji efektivni vojni balans nastavlja da nameće. Ono gde bi ovaj rizik međutim mogao da ima više prostora za rasplamsavanje je peta tačka, odnosno „odmrzavanje“ evroazijskih žarišta koja su bila u stanju mirovanja – pošto bi, na primer, Rusija u obnavljanju konflikata mogla da vidi svoj interes. Ovo je povezano sa šestim rizikom – rastom opasnosti od separatizma i etničkih i verskih konflikata. Zaista, lako se može videti da u slučaju Ukrajine postoji opasnost od intenziviranja sve tri vrste konflikata, što bi moglo da dovede do sukoba u 2019. (Kerčki incident i pitanje statusa ukrajinske pravoslavne crkve, kada se posmatraju u ovom svetlu, mogu biti nagoveštaji onoga što sledeća godina možda donosi).
Grupisani zajedno, rizici na sedmom, osmom i desetom mestu ističu tehnološke i ekološke probleme. Sajber prostor je na svačijem radaru, naročito nakon američkih izbora iz 2016, ali moguće su i druge vrste katastrofa. Imajući u vidu da je velika evroazijska suša iz 2010. bila faktor katalizacije Arapskog proleća koje je usledilo – zbog drastičnih kontrakcija u izvozu hrane na Bliski istok i posledičnog političkog previranja od rasta cena hrane, pre svega u Egiptu – nameće se pitanje šta bi druge prirodne katastrofe – suše, požari, nestanak zaliha vode, itd. – mogle da izazovu u kontekstu političkih kriza? Tu je i realnost sve starije infrastrukture, koja, između ostalog, uključuje i nuklearne elektrane.
Deveti rizik okuplja nekolicinu zabrinjavajućih fenomena: američko-kinesku konfrontaciju, rastući jaz između Rusije i Zapada, konflikte na širem Bliskom istoku, povratak trci u naoružanju i gomilanju oružja. Tokom godine koja ističe, svaka velika sila je uvećavala svoje vojne izdatke, ali sa obnovljenim akcentom na strateško oružje, dok poništavanje sporazuma kakav je INF vraća u igru kategorije oružja za koja se verovalo da pripadaju prošlosti. Veći vojni izdaci, kombinovani sa opadanjem trgovine i ekološkim problemima, mogli bi da stvore uslove za veće javno nezadovoljstvo i nemire.
Podvukao sam pasus koji mi je naročito zapao za oko. Nakon sumiranja izazova, izveštaj Astanskog kluba navodi: „Ranije smo verovali da će multilateralne institucije biti u stanju da održe transformišući svetski sistem. Bili smo skloni ignorisanju fundamentalnih kontradikcija i fragilnosti svetskog sistema. (…) Postalo je očigledno da je čitav sistem stajao na ‘glinenim nogama’“.
Vredno je obratiti pažnju na ova upozorenja iz Evroazije. Možda ćemo uspeti da se provučemo kroz krize i izbeći veće katastrofe. Međutim, bilo bi dobro da se manje oslanjamo na sreću, a više na informisano vođenje politike da nas uvede u 2020. godinu.
Nikolas K. Gvozdev je kolumnista Nešnel interesta i profesor studija nacionalne bezbednosti na Mornaričkom ratnom koledžu Sjedinjenih Država.
Preveo Vojislav Gavrilović
Izvor The National Interest
